Svako u Srbiji ko iole prati bilo koje medije i/ili društvene mreže je video kako brat Andreja Vučića, Toma Mona i veleposednik nekretnina u Bugarskoj doručkuju sirotinjski sendvič. Ovaj performans je trebalo da ih predstavi kao ljude koji razumeju muke osiromašenog naroda, koji saosećaju sa njim i čine sve da niko u Srbiji ne bude gladan.
Predsednik Republike se maltene oblizivao dok je pola vekne hleba Sava presečene na pola štedljivo oblivao majonezom i prekrivao sa tačno tri tanke šnite do krajnosti pojeftinjenog parizera. Voli on da jede parizer, rekao je Aleksandar Vučić, traži, tako skroman kakav je, da mu spreme sendvič baš sa parizerom, naročito kada putuje avionom.
Nije, doduše, rekao sa kojim parizerom, ima ih raznih, baš kao i vina, od jeftnih do onih skupih, zanatskih, telećih.
Nema razloga da dovodimo u sumnju da predsednik države voli da jede parizer. Pa voli parizer i čovek na čijem je hapšenju uzleteo do najviših političkih visina, koga je mesicima držao u zatvoru dok nije položio kauciju od 12 miliona evra, onaj isti koji je nedavno kupio Sava centar i sada ga rekonstruiše, o kome više niko ništa ni da zucne – Miroslav Mišković. Jedan od najbogatijih Srba zaista voli da za svoju dušu napravi sendvič sa belim hlebom, puterom i parizerom.
Kakve sad veze ima Miroslav Mišković sa predsedničkom konzumacijom najjeftinijeg parizera osim što ga i on voli, parizer, ne Vučića?
Baš kao što je hapšenje MiškOvića pre deset godina bilo politički rijaliti marketing, tako je to sada jedenje sendviča sa parizerom. Svaka igra u svoje vreme, prilagođena datim okolnostima.
Biće da fokus grupe usred opšteg sunovrata životnog standarda nisu povoljno reagovale na priče o kulama i gradovima pod naslovom EXPO 27, pa je započela igra brige za egzistencijalno ugrožene građane.
Performans „I ja volim da jedem jeftini parizer“ je svečano otvaranje izbornih igara za koje se može pretpostaviti da će biti žešće od svih prethodnih. Jer, bez obzira na svu medijsku dominicaju i ružičastu paralelnu stvarnost: oni koji praktično imaju samo za hranu i račune, a takvih je većina u Srbiji, na sopstvenoj koži osećaju, svim pričama uprkos, da su iz godine u godinu sve siromašniji.
Što reče glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk: za 3 godine cena hrane je u proseku porasla za 57,8 odsto; prosečna penzija je za to vreme porasla za 36 odsto, a medijalna zarada (koju prima više od polovine zaposlenih) za 43 odsto. Kako onda Vučić da ubedi uboge ljude da se pod njegovom vlašću sve bolje i bolje živi?
Biće tu potrebno još mnogo parizera, a može i neki kosovski boj da padne do izbora.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com