Nastup predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića na izborima 17. decembra spada u mnogobrojne prevarne radnje sa ciljem da jedna stranka stekne što veću prednost. Na primer – izborna tišina. Za sve važi, za njega ne važi. On može, sve po zakonu, i dok se ljudi spremaju da odu da glasaju da i dalje iskače iz televizora jer se formalno ne kandiduje ni za šta. Samo što naprednjačka lista nosi njegovo ime, a tu je već zakonitost upitna.
A kada Dragan Bjelogrlić, koji se takođe ne kandiduje na izborima, a njegovo ime još i ne stoji ni na jednoj izbornoj listi, nešto prozbori na TV-u, na njega se provučićevski mediji ostrve da krši izbornu tišinu jer, kako piše „Politika“, on je „tokom kampanje nastupao kao politički aktivista koji se zalaže za promenu vlasti u Srbiji i na taj način zastupao određenu opciju na izborima“.
Pa, pošto je Bjela gostovao na Novoj S, „Politika“ nastavlja: „Kako mediji koji posluju u okviru Junajted grupe nisu poštovali predizbornu tišinu, srozavajući sve standarde profesionalnog i objektivnog izveštavanja, iskazali su i nipodaštavanje zakona, države i građana Srbije“.
Predizborno medijsko tihovanje je i inače potpuna glupost, a u digitalnom dobu društvenih mreža je posve obesmišeljeno i trebalo bi ga ukinuti, naročito u Srbiji.
Saće kao građani kojima su se jedni na glavu popeli poslednjih mesec i kusur dana, a drugi, u skladu sa svojim mogućnostima, pokušali da im pariraju nekoliko dana, da sednu i na miru razmisle kome će da povere svoj glas.
Zakonski propisana izborna tišina u praksi samo omogućava da funkcionerska kampanja dođe do još većeg izražaja.
Uzgred: Ovaj tekst nije kršenje izborne tišine jer se bavi onim, koji na izborima formalno ne učestvuje.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com