Da li se može vladati bez sadržine i bez forme? Da li se, dakle, može vladati tako što se umesto stvarnosti nudi privid? Čini se da je Vučiću to polazilo za rukom svih ovih 13 godina. Nešto se, međutim, promenilo. Šta?
Stvarnost počiva na materiji. Na primer, ako se pred vama nalazi betonski zid, a vi tvrdite da to, u stvari, nije zid, svejedno kroz taj zid nećete proći. Niti iko pribran pokušava da prođe kroz betonski zid. No, ako svakoga dana po 24 časa urlate sa svih propagandnih glasila da zid, u stvari, nije zid, nemali broj ljudi će poverovati propagandi, a ne sopstvenom iskustvu, sopstvenim čulima i sopstvenom razumu.
Ništa novo, Makijaveli je o tom fenomenu pisao pre više od 500 godina. Ali stvarnost je tvrdoglava i ravnodušna prema proizvođenju privid. Kada je 1. novembra 2024. godine pala nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu i, potpuno ravnodušno, ubila šesnaestoro ljudi, režim je nastavio da proizvodi privid: nismo dirali nadstrešnicu, rekao je prvi čovek režima, pala je jer je stara. Ali u stvarnosti oni su je i te kako dirali. Nekompetentno, jer ne komuniciraju sa stvarnošću. Dirali su je, kao u mađionačarskom triku, ne da bi nešto uradili, ne da bi stanicu rekonstruisali, već da bi rekonstrukcijom skrenuli pažnju sa onoga što jeste (sa stvarnosti): s pljačke.
Nadstrešnica, međutim, ne leži na prividu, nego na materiji, na dobro proračunatom odnosu betonskih elemenata. Pala je jer Graditelj i njegova ekipa nisu poštovali odnose u stvarnosti, već odnose unutar privida.
Princip stvarnosti
Potpuno isti princip ravnoteže važi za čitavu stvarnost. Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže stvarnost će se, onako ravnodušna, ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost.
Vučić i njegov režim proglasili su stvarnost svojim neprijateljem. I sada im stvarnost (onako ravnodušna) jednostavno uzvraća. Događa se sa režimom isto ono što je režim uradio s nadstrešnicom: ruši se jer nema više sadržine (materijala) koja bi ga držala. Propaganda, dakle, stvara vernike koji su sadržina na kojoj počiva režim („Da moja ćerka izađe na ulicu i da je neko zgazi ja bi mu čestitao“, izgovorio je vernik na prividu podrške Vučiću u Jagodini.)
Ali količina vernika se dramatično smanjila jer privid ne nudi materiju: za razliku od boga Vučić i njegova ekipa samo su ljudi. Policija, kao sistem prinude, čuvarka je privida samo do trenutka kada funkcioniše kao jedinstveni sistem. I za policiju, dakle, važi isti princip kao i za betonske konstrukcije: funkcioniše dok postoji ravnoteža. Tu ravnotežu, međutim, režim je poremetio koristeći policiju za proizvođenje trikova. Pa je organizacija najpre počela da kašljuca, a sada već iz nje ispadaju raspadnuti delovi pluća.
Nematarijalna stvarnost
Stvarnost je, naravno, sačinjena i od nematerijalnog dela. Ukoliko neko stoji pred zidom i tvrdi da to nije zid – ali ne pokušava da prođe kroz njega – postoje procedure (forme) kojima se utvrđuje da li su njegove tvrdnje i njegovo ponašanje istina, ili ne. Sud, recimo, utvrđuje istinu prema unapred propisanim pravilima. I nauka to radi, ili filozofija.
Sve ove godine Vučić stoji pred zidom i ubeđuje nas da to nije zid, ali ne pokušava da prođe kroz zid (jer zna da ne može proći), niti se drži procedura (jer zna da laže) koje bi njegovu tvrdnju potvrdile kao istinitu, ili je, tome nasuprot, odbacile kao lažnu. Ili stoji među ruševinama ubeđujući nas da smo, zapravo, u srcu zadivljujućeg zdanja.
U međuvremenu sva materija se istrošila, a forme (zakoni, institucije) ne pokazuju znake života. Kontramiting u Beogradu poslednje je poglavlje beskomprimisnog Vučićevog rata protiv stvarnosti: sakupio je nekoliko hiljada ljudi, podelio im neke pare, dovukao ih u Beograd, nahranio ih, organizovao im koncert i, valjda, vratio kućama. A da. I ogradio ih je, kao životinje da ne bi utekli iz tora dok on drži dug, isprazan i dosadan govor, a dronovi njegovih ličnih propagandnih glasila s nacionalnom frekvencijom manevrišu kako znaju i umeju da bi stvorili utisak impresivno velike mase.
Ali džaba. Bila je to laž koja je progrizla sopstveni trbuh. Stvarnost koju je do skora uspešno zaobilazio, kao onaj zid za koji tvrdi da nije zid, odbija da se ukloni pred njim, iako on viče.
Poštovanje stvarnosti
Kako se, drugim rečima, može vladati ljudima koji na svojoj koži osećaju da to u čemu učestvuju – nije stvarno?
Kako policija koja je izgubila svoju civilizacijsku svrhu pod Vučićevim režimom (štititi građane od kriminalaca), može da obavlja svoj posao ako su stvarnost i privid zamenile mesta, pa je zadatak policije sada da štiti kriminalce (videti pod Ćacilend) od građana?
Kako tužioci da rade posao kada im je naloženo da gone istinu, a ne laž, i kako sudije da rade posao kada im je naloženo da štite nepravdu, a ne pravdu?
Ovde nije reč ni o kakvim idealima, već o elementarnom poštovanju stvarnosti koja je, onako ravnodušna, Vučiću i njegovoj ekipi otkazala poslušnost.
