Prolaze crni konji i jezivi ljudi dubokim putevima gitare

U Španiji, Generacija 27 podseća na englesku grupu Blumsberi, nemački Bauhaus i umetničke pokrete tog vremena poput dadaizma. Neki od njih su prihvatili futurizam slaveći progres i tehnologiju. Drugi su negovali ultraizam sa ciljem da prevaziđu dotadašnji španski modernizam, treći simbolizam, četvrti nadrealizam usmeren na oslobađanje podsvesti i iracionalnog.

U prvoj polovini XX veka Španija je bila kolevka značajnih avangardnih likovnih umetnika poput Pabla Pikasa, Huana Miroa, nadrealiste Salvadora Dalija, filmskog reditelja Luisa Bunjuela. Lorka je Salvadora Dalija upoznao u proleće 1923. po povratku u Madrid nakon što je u januaru 1923. u Granadi položio pravni ispit. Dali se 1922. uselio u “Rezidenciju studenata” pošto se sa diplomom osnovnih studija upisao na Akademiju likovnih umetnosti San Fernando u Madridu. Tada je imao nepunih devetnaest godina, bio je atletski građen, vitak i puštao je kosu. Šest godina stariji Lorka smatrao ga je veoma privlačnim.

LORKA I DALI

Dva umetnika su razvila sopstveni jezik koristeći reči, gestove i intonacije razumljive samo njima.

Skeniranje QR koda vodi na dokumentarac Lorca y Dali.

Salvador Dali je kasnije priznao: “Jedino me je Lorka impresionirao. On je otelotvorio fenomen poezije u svoj njegovoj punoći, u mesu i krvi: nejasan, a opet živ, zemaljski, a opet uzvišen, blistav sa hiljadu lutajućih bleskova – poput same prvobitne materije, oblikovane u specifične ali jedinstvene oblike”.

Lorka je napisao pesmu Oda Salvadoru Daliju, objavljenu 1926. u časopisa “Revista de Occidente”, koji je uređivao filozof Hose Ortega i Gaset.

O, Salvadore Dali, maslinastog glasa!
Ne hvalim tvoju nesavršenu adolescentsku četkicu
niti tvoje pigmente koji okružuju one tvojih godina,
pozdravljam tvoju čežnju za ograničenom večnošću.

Lorka je zalazio i u likovnu umetnost, o čemu govore slika Poljubac (1927), koja prikazuje njegovo lice “isprepletano” sa Dalijevim licem, ili izložba njegovih nadrealističkih crteža u Barseloni 1927. u Katalanskom domu.

Skeniranje QR koda vodi na dokumentarac Lorca – Great poet‘s Artwork.

ANDALUZIJSKI PAS

Ali to neobično nežno prijateljstvo je imalo neobičnu dinamiku – i ličnu i umetničku.

Nadrealisti šokiraju, a Lorka sažima dramu života do granice metafore. Na pitanje da li je simbolista, futurista, nadrealista ili ultrista, Lorka je odgovarao da je i – vivista jer peva o životu i smrti.

Luis Bunjuel i Salvador Dali su 6. juna 1929. na privatnoj predstavi u pariskom studiju Ursulinki, kojoj su prisustvovali Pablo Pikaso, Žan Kokto, Žorž Orik, Le Korbizje, Andre Breton i njegovi poštovaoci, predstavili svoj nadrealistički film Andaluski pas (poznat i po šokantnoj slici rasecanja oka). Film je tumačen kao ekstravagancija u “Dalijevom stilu”, a bilo je i psihoanalitičkih tumačenja na čiji račun su se Dali i Bunjuel sprdali tvrdeći da su samo pratili svoju podsvest i šokirali buržoaziju.

Neki savremenici su tvrdili da se Federiko Garsija Lorka osećao povređenim jer je kao Andalužanin bolje od Aragonca Bunjuela i Katalonca Dalija znao da je naslov filma Andaluzijski pas duboko zadirao u “kolektivno nesvesno” španske nacije i podsećao na epizodu španske Rekonkiste – “ponovnog osvajanja” mavarske Španije, te na bitku kod Las Navas de Tolose 1212. godine, nakon koje su Arapi i islam proterani iz Kastilje, a Andaluzija je ostala njihovo jedino uporište.

Neprohodna klisura u Sijera Moreni, mestu gde su Mavari poraženi, nazvana je “Despenaperos” (“Provalija pasa”). Sa tim uvredljivim izrazom “psi” nevernici su proterani na jug u “Al-Andalus”. Kažu kako nije bila retkost da stanovnici Madrida Andalužanina koji je došao na studije u prestonicu nazovu “andaluzijskim psom”, pa su i Aragonac Bunjuel i Katalonac Dali možda tako, makar vica radi, nazvali svog andaluzijskog druga.

Uvrede upućene Lorki dolazile su prvenstveno od Bunjuela koji je imao nešto protiv njegove homoseksualnosti. U svom pismu Daliju od 24. juna 1929. Bunjel pominje Lorku koji je tada bio u Americi: “Federiko, taj kurvin sin, nije došao, ali sam dobio vesti od tog pedera…”

Bunjuel je, inače, u nekih 60 pisama i razglednica prethodno molio Lorku da napiše scenario za njegov prvi film, ali, kako piše istoričarka Lesli Stejnton u biografiji Lorka: San o životu, Lorka nije odgovarao. Uvređeni Federiko je, nakon što je čuo glasine o projekciji filma u Parizu, podsećao u nekim pismima da je i sam Salvador Dali tvrdio da je mavarskog porekla i da je na svom porodičnom stablu pronašao svoje prezime kod nekog Arapina “de Alija”.

Izgledalo je da se Lorka od nadrealiste Dalija te godine udaljio i svojim shvatanjem umetnosti i lično. Neki kritičari, pa i njegov prijatelj Dali, nazivali su njegov rad neškolovanim i optuživali ga da je popularizator.

Kristofer Meuer (Maurer) sa Univerziteta Ilinois piše da je Lorka 1927, bežeći od svoje slike ciganskog pesnika, svog mita o ciganstvu, pisao: “Ne želim da budem svrstan u kategoriju, osećam da me vezuju”. Kristofer Meuer navodi kako je nekoliko meseci pre odlaska u Pariz, reagujući na Ciganski romansero, nadrealista Salvador Dali pisao Lorki:

“Krećete se unutar prihvaćenih, antipoetskih pojmova – govorite o jahaču i pretpostavljate da on jaše konja, a da konj galopira i to je već previše, jer bi u stvarnosti bilo bolje da se pitate da li je zaista jahač na konju; da li uzde nisu zapravo organski produžetak njegovih ruku; da li, u stvarnosti, male dlačice na jahačevim testisima nisu mnogo brže od konja; i da li konj nije nešto nepokretno, pričvršćeno za zemlju snažnim korenjem… Moramo osloboditi stvari od konvencionalnih ideja kojima ih je inteligencija potčinila”.

...

Kada je 26. juna 1929. stigao iz Madrida u Njujork, Lorka je bio skoro samoubica, piše “Njujork tajms” pod naslovom “Poetska ljubavna veza sa Njujorkom: za Garsiju Lorku grad je bio duhovna metafora”. Usamljen, depresivan, otuđen od ogromnog modernog grada, mučen svojom seksualnošću i nesporazumom s Dalijem i Bunjuelom – ali i sa vajarom Emiliom Aladrenom, koga je nadrealistička skulptorka Maruha Maljo opisala kao svog bivšeg dečka (zgodnog, kao grčki efeb), a koji je prvo otišao s Federikom, a potom sa Engleskinjom Eleonor Dav. Ima neki trag u jednoj pesmi o tri prijatelja u kojoj Lorka kaže:

Pretražili su kafane i groblja i crkve, otvorili su burad za vino i ormare, uništili su tri skeleta da bi im izvukli zlatne zube. I dalje nisu mogli da me kazne. Zar ne?

MOJ PRIJATELJ LORKA

Međutim, kada je deceniju kasnije, tragične 1936. čuo da je Lorka ubijen, Dali je reagovao uzvikom kojim se pozdravlja toreador: “Ole!”

Nakon smrti svog prijatelja, Dali na mnogo slika prikazuje njegovo lice – neobično, mučeničko, odsečenu glavu na plaži, lik u odsjaju predmeta…

Kada je Dalijeva žena i muza Elena Ivanovna Djakonova – Gala umrla (1982), on se mentalno vratio u svoje studentske dane u Madridu kada je prvi put sreo Lorku i Bunjuela 1923. Po rečima medicinske sestre koja je o njemu brinula, a koje je preneo “Pais” 20. juna 2013, za sve vreme njegovog odbijanja da jede, zbog čega je pred smrt imao nešto više od 45 kilograma, ona je razumela samo nekoliko njegovih reči: “Moj prijatelj Lorka…”

LORKA U NUJORKU

Kada je čuo da će prijatelj njegove porodice, profesor Fernando de los Rios tog leta držati predavanja na Kolumbiji, Garsija Lorka je ubedio oca da mu plati troškove kako bi mogao da prati Los Riosa i studira engleski jezik tokom letnjeg semestra na Univerzitetu Kolumbija. Otišao jeste, ali studirao nije.

Stigavši tako depresivan u Njujork u doba Velike depresije, ovaj grad je video kao metaforu svog duševnog stanja. U pesmi Zora (zbirka Pesnik u Njujorku, Poeta en Nueva York) Lorka u Njujorku vidi “četiri stuba sluzi”, “oluju crnih golubova što prskaju mrtvu vodu” – i da “ponekad besni rojevi kovanog novca bodu i proždiru napuštenu decu”…

“Nema ništa poetičnije i strašnije od borbe nebodera sa nebesima koja ih prekrivaju. Sneg, kiša i magla ističu, kvase ili skrivaju ogromne kule, ali te kule, neprijateljske prema misteriji i slepe za bilo kakvu igru, seku vlasi kiše i probadaju mekog labuda magle sa tri hiljade mačeva…”

ODA CRNOM KRALJU HARLEMA

U Njujorku je, međutim, Lorka upoznao i Harlem u doba harlemskog preporoda, doba džeza, “urlajućih 20-ih”. Kažu da je svirajući klavir na žurkama u Harlemu, izazivao simpatije. “Pais” piše da je Lorka u Koton klubu u Njujorku shvatio da džez ima mnogo veze sa flamenkom, da su duende i sving povezani: ili ga imate ili ga nemate i ne možete ga objasniti.

Američki pisac i kritičar Li Sigel u “Njujorkeru” pod naslovom “Španski zarobljenik” primećuje da je pesnik rođen u Andaluziji i koji je ponosno tvrdio da ima i cigansku i jevrejsku krv, razvio gotovo fanatičnu, povremeno komičnu, a ponekad i arogantno snishodljivu privlačnost prema Harlemu i cilju crnačkog oslobađanja.

U Odi crnom kralju Lorka kaže:

Ah, Harlem, Harlem, Harlem
Nema muke kao što je tvoja crvena frustracija,
Krv koja ključa u tvom mračnom pomračenju,
Nasilje blistavo kao dragulj koje kriješ u senkama
Ti veliki kralju! obučen kao razvodnik.

U biografiji Lorka: San o životu Lesli Stejnton piše: “Zapanjen novinskim oglasima koji promovišu praškove za posvetljivanje crne kože i pomade za izravnavanje crne kose, Lorka je kritikovao one Afroamerikance koji bi poricali svoju rasu i nepromišljeno je pozvao na crnačko nasilje radi suprotstavljanja okrutnosti bele Amerike. Jednog dana, napisao je, crna Amerika će zdrobiti svog ugnjetača, a krv će teći / po krovovima svuda / i spaliti hlorofil plavuša”.

Biografe je zbunjivala Lorkina Oda Voltu Vitmanu u kojem je video simbol čistije, demokratske Amerike, suprotstavljenog svetu novca i otuđenja, koji poseduje “muževnu lepotu”, sa “butinama devičanski čistim kao Apolonove”…

Ali Lorka, koji je kod kuće u katoličkoj Španiji imao muke sa sopstvenom homoseksualnošću, ovde ispisuje niz lokalnih pogrdnih ili kolokvijalnih naziva za homoseksualce: “Uvek protiv vas, koji dečacima dajete kapi prljave smrti sa gorkim otrovom. Uvek protiv vas…”, vile (faeries tadašnji engleski izraz za feminizirane homoseksualce Severne Amerike), paharosi (pájaros) iz Havane, hotosi (jotos) iz Meksika, sarase (sarasas) iz Kadiza, apiosi (apios) iz Sevilje, kankosi (cancos) iz Madrida, flore (floras) iz Alikantea, adelaide (adelaidas)i z Portugala, Marike (Maricas de todo el mundo… pederi čitavog sveta..) ubice golubica!

Lesli Stejnton psihološki tumači da ti ružni stihovi otelotvoruju Lorkinu anksioznost zbog sopstvene feminiziranosti. Američki pisac i kritičar Li Sigel u “Njujorkeru”, pod naslovom “Španski zarobljenik”, pak piše da je “Lorka, zaista, pesnik žudnje, ali da je on, u krajnjoj liniji, pesnik intenzivne čežnje da se oslobodi strasti. Njegove tragedije, iako se konvencionalno čitaju kao napadi na seksualnu represiju, istinski su protesti protiv seksualne strasti. Lorka je bio poslednji veliki španski katolički pesnik iako je njegov katolicizam bio natopljen nadrealizmom”.

Posle Njujorka Lorka 1930. odlazi na Kubu. “Jedino što su Sjedinjene Države dale svetu su neboderi, džez i kokteli. To je sve. A na Kubi, u našoj Americi, prave mnogo bolje koktele…”

U Poemi kubanskih crnaca kaže: “Kad se pojavi pun mesec, ići ću u Santjago na Kubi. Oh, Kubo! Oh, krivuljo uzdaha i blata! Ići ću u Santjago.”

U pismu roditeljima poručuje: “Ako nestanem, tražite me na Kubi…”

LA BARAKA U DRUGOJ ŠPANSKOJ REPUBLICI

Uprkos naglašenim mračnim notama u njegovim pesmama o Njujorku, Lorka je, po rečima Lesli Stejnton, napustio Sjedinjene Države sa obnovljenom verom u svoj rad… i novootkrivenim entuzijazmom za život.

Rast inflacije, finansijska kriza tokom velike depresije i gubitak podrške vojske naterali su Prima de Riveru da 1930. podnese ostavku. Ubrzo potom umro je u Parizu. Nadu u bolju budućnost probudila je Druga španska republika proglašena 14. aprila 1931. kada je nepopularni kralj Alfonso XIII nakon masovnih protesta napustio zemlju.

Skeniranjem QR koda možete slušati Fatmu Said kako peva Lorkinu pesmu Sevillanas del siglo XVIII.

Po povratku iz SAD u Španiju, uz podršku republikanske vlade, Lorka se posvećuje pozorištu i 1932. formira slobodnu putujuću pozorišnu grupu La Baraka (La Barraca, Koliba) u kojoj je bio organizator, ali je i režirao, birao glumce, izvodio muziku, pravio scenografiju i kostime i igrao pojedine uloge.

...

La Baraka je igrala prilagođene komade klasika španskog Zlatnog doba za siromašnu i manje pismenu publiku, dela Migela de Servantesa, Lope de Vege i Pedra Kalderona de la Barke. Trupa je putovala po selima i malim mestima u dva kamiona – u jednom je bila scenska oprema, a u drugom trupa. Nastupali su na trgovima, u školskim dvorištima, improvizovanim prostorima. Seljaci, nadničari (jornaleros) i radnici, za koje je ovo često bio prvi susret sa profesionalnim pozorištem, reagovala je snažno i neposredno.

“Federiko, zar ne misliš da bi sa svojim plavim kombinezonima (radničkim kombinezonima koje su nosili pripadnici trupe La Baraka) i našim plavim košuljama (kakve su nosili falangisti) mogao da napraviš bolju Španiju?” To je bio tekst poruke koju je navodno potpisao Hoze Antonio Primo de Rivera, sin diktatora i osnivač falange (u Teatru komedije 29. oktobra 1933), i u nekoj prilici uputio je Federiku Garsiji Lorki.

Dalji događaji su išli tokom koji je isključivao takvu diskretnu koegzistenciju nepomirljivih strana. Zaplet španske drame koji se približavao klasičnom antičkom eksodosu (završnom činu).

Bio je to period probuđenih nada, ali i produženja krize i veoma izražene nestabilnosti. Između 1931. i 1936. godine vlada u Španiji se promenila 16 puta. Bila su dva pokušaja svrgavanja Republike: neuspela vojna pobuna u avgustu 1932. godine, a u oktobru 1934. godine vojska je ugušila radnički ustanak u rudarskom regionu Asturijas.

Nova vlada je amnestirala one koji su učestvovali u ustanku 1934. godine i izvela pred lice pravde oficire koji su ga ugušili. Zemljište je konfiskovano od velikih zemljoposednika bez nadoknade, ali podela zemlje seljacima je bila haotična. Štrajkovi su zahvatili preduzeća, a država je primorala preduzetnike da se povinuju zahtevima radnika, zbog čega su počeli da povlače kapital iz Španije.

ANDALUZIJSKA TRILOGIJA

Konzervativni krugovi su napadali trupu La Baraka kao deo republikanske, sekularne politike i smatrali da pozorište koje finansira država služi političkoj propagandi. Lorka je odgovorio kritičarima: “Naša prva svrha je bila da delujemo samo u univerzitetskim sredinama. Onda smo otišli na selo i tamo smo našli toliko srdačnosti i razumevanja… Možda i više nego u prestonicama. Sve to uprkos podložnim optužbama onih koji su u našem pozorištu želeli da vide političku svrhu. Ne, nema politike. Pozorište i ništa više od pozorišta.”

Kao dramski pisac, Lorka je debitovao još u proleće 1921. godine u Madridu u Studentskoj rezidenciji predstavom Čarobnost leptira, koja se pokazala neuspelom, ali je dostigao zenit sa tri tragedije Andaluzijske trilogije – Krvava svadba, Jerma i Dom Bernarde Albe.

Krvava svadba (Bodas de sangre, 1933) je nastala neposredno posle osnivanja trupe La Baraka, ali nije u njoj igrana – premijerno je izvedena na profesionalnoj sceni u Madridu. U njoj mlada beži sa svadbe sa svojim ljubavnikom čija porodica mladoženjinoj kući duguje krv. Svatovi svojim pesmama kao hor u grčkoj drami organizuju poteru, ulogu bogova iz antičke drame preuzimaju personifikacije prirodnih sila meseca i smrti, mladoženja i ljubavnik ginu, a nesreća mlada se vraća da sa ucveljenom majkom oplakuje mrtve – pred vratima svoje nesuđene kuće. Neki estetičari su Krvavu svadbu čak proglašavali za početak najsjajnije ere španskog pozorišta još od španskog Zlatnog doba u 16. veku (Lope de Vega, Pedro Kalderona de la Barka, Servantes, Lope de Vega, Luis de Gongora)

Skeniranje QR koda vodi na predstavu Bodas de Sangre.

U Argentini je Lorka bio primljen kao “španski Homer”. Stigao je u Buenos Ajres 13. oktobra 1933. nakon premijera Krvave svadbe u Montevideu i Buenos Ajresu. Do marta 1934. držao je predavanja, uključujući i ono o Rubenu Darju, nikaragvanskom pesniku tvorcu modernizma u hispanoameričkom kulturnom krugu, zajedno sa Pablo Nerudom. Držali su ga istovremeno govoreći iz različitih delova sale – rečenicu jednoga drugi bi nastavio…

Lorka je motive i strukture antičke tragedije uneo i u tragediju Jerma (Yerma) u kojoj je tragična junakinja suočena sa silama koje ne može da savlada, žena čija se želja za materinstvom sudara sa čašću patrijarhalnog sveta. Drama je 29. decembra 1934. u madridskom Teatro Espanjol doživela uspeh, međutim, katolički desničarski list “Debate” ju je opisao kao nemoralnu i bogohulnu, a ultrakonzervativni list “Gracia y Justicia” je čak tvrdio da pristojna žena ne bi smela da gleda tu javnu sablazan.

Nastavak u sledećem broju:

– Sudar dva fronta Narodnog i Nacionalnog

– Podrška Narodnom frontu i Andreu Marlou

– Na sudu zbog Romanse španske žandarmerije

– U Meksiko, ne u Granadu

– Čekaju nas teška vremena

– Put u zemlju ćiviko

– Čuveni autor Krvave svadbe namerava da ostane sa porodicom kratko vreme