Teatar iza rešetaka

Marina Kovačević je u poslednje vreme često u ženskom zatvoru u Požarevcu premda nikog nije ubila niti je nešto ukrala.

Ova rediteljka godinama kroz pozorišne radionice pomaže osuđenicima da nađu komade slobode i vrate se u normalan život. U najvećem zatvoru za žene u Srbiji radi sa dvanaest osuđenica na drukčijem pristupu antičkim dramama.

„Osuđenice uzimaju likove junaka i bogova u svoje ruke i osmišljavaju kraj koji nije tragičan. Dakle menjamo arhetip sa porukom kako rešiti sukob između nepomirljivih sila“, ispričala je Kovačević za naš njuzleter Međuvreme.

„Insistiram na ispravljanju tragične sudbine junaka, da uzmu sudbinu u svoje ruke, da je pozitivni ishod moguć i da treba prvo da odaberemo naredni korak“, kaže ona.

Put kojim se ređe ide

Kovačević vodi Institut za performativne umetnosti i socijalni rad. Krenula je putem kojim se ređe ide.

U zatvorima je spremala predstave, vodila radionice kreativnog pisanja, oporavak zatvorenika uz pomoć azila za pse, slikanje murala na zatvorskim zidovima, bilo je teatra sa pacijentima bolnice „Laza Lazarević“…

U Požarevcu sada paralelno teče i obuka osuđenica za scensku fotografiju.

Na pitanje da li se bojala barem prvi put kad je otišla u zatvor, Kovačević kaže: „Nisam. Osuđena lica su ljudi i deo društva. Svako od nas ima u sebi dva vuka, pobediće onaj koga hranimo.“

Zapisi iz CZ-a

U rad sa osuđenicima je krenula pre deset godina, u Centralnom zatvoru. Radili su na Dostojevskom, „Zapisi iz mrtvog doma“ i „Zapisi iz podzemlja“.

„To delo koincidira sa životima osuđenika, jedino što je radnja smeštena dva veka ranije u Sibiru“, kaže Marina.

O stvaranju te predstave je snimljen i kratak dokumentarni film „Zapisi iz ćelije broj 12“, kasnije je prikazivan i po američkim zatvorima kao primer šta može teatar iza rešetaka.

„Osuđenicima je teško da se otvore. Često su rasli bez imalo ljubavi. Na radionicama su imali priliku da izraze osećanja i to prolazi jako dobro. Pogotovo što to onda ide u dramski proces, a na kraju pred opštu zajednicu“, priča rediteljka.

U filmu narator koji je osuđenik kaže: „Ustajali smo s predstavom, viđali smo se sa predstavom, jeli smo predstavu, vežbali smo predstavu, odlazili smo u krevet sa novim idejama za predstavu i čekali smo da odemo da odigramo predstavu. Predstava je bila sve.“

Kako oni vide sebe

Gostovali su po drugim zatvorima u Srbiji i, kao veliko finale, 2015. godine izveli predstavu u Domu omladine pred slobodnim građanima.

Sve to imalo je posebnu dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.

„U tome je, mislim, ključ društvene reintegracije. Oni koji su istupili i napravili krivično delo sada u vidu pozorišne predstave daju nešto dobro zajednici. Više nisam osuđenik – sada sam glumac“, priča Kovačević.

To je, kaže, dvosmerna priča – ujedno i rehabilitacija društva. „Slobodni građanin dođe na predstavu i vidi čoveka koji nije profesionalni glumac, ali učestvuje u njegovoj rehabilitaciji.“

Tako, kaže Marina, iz rada u mraku neke zatvorske ćelije stiže novo svetlo u kojem porodica, prijatelji i društvo vide ove ljude. I posebno, u kojem oni vide sebe.