Rediteljka Marina Kovačević godinama priprema predstave – u zatvorima. Kako izgleda kad osuđenici postanu glumci i zašto ih to na neki način vraća u društvo
Marina Kovačević je u poslednje vreme često u ženskom zatvoru u Požarevcu premda nikog nije ubila niti je nešto ukrala.
Ova rediteljka godinama kroz pozorišne radionice pomaže osuđenicima da nađu komade slobode i vrate se u normalan život. U najvećem zatvoru za žene u Srbiji radi sa dvanaest osuđenica na drukčijem pristupu antičkim dramama.
„Osuđenice uzimaju likove junaka i bogova u svoje ruke i osmišljavaju kraj koji nije tragičan. Dakle menjamo arhetip sa porukom kako rešiti sukob između nepomirljivih sila“, ispričala je Kovačević za naš njuzleter Međuvreme.
„Insistiram na ispravljanju tragične sudbine junaka, da uzmu sudbinu u svoje ruke, da je pozitivni ishod moguć i da treba prvo da odaberemo naredni korak“, kaže ona.
Put kojim se ređe ide
Kovačević vodi Institut za performativne umetnosti i socijalni rad. Krenula je putem kojim se ređe ide.
U zatvorima je spremala predstave, vodila radionice kreativnog pisanja, oporavak zatvorenika uz pomoć azila za pse, slikanje murala na zatvorskim zidovima, bilo je teatra sa pacijentima bolnice „Laza Lazarević“…
U Požarevcu sada paralelno teče i obuka osuđenica za scensku fotografiju.
Na pitanje da li se bojala barem prvi put kad je otišla u zatvor, Kovačević kaže: „Nisam. Osuđena lica su ljudi i deo društva. Svako od nas ima u sebi dva vuka, pobediće onaj koga hranimo.“
Zapisi iz CZ-a
U rad sa osuđenicima je krenula pre deset godina, u Centralnom zatvoru. Radili su na Dostojevskom, „Zapisi iz mrtvog doma“ i „Zapisi iz podzemlja“.
„To delo koincidira sa životima osuđenika, jedino što je radnja smeštena dva veka ranije u Sibiru“, kaže Marina.
O stvaranju te predstave je snimljen i kratak dokumentarni film „Zapisi iz ćelije broj 12“, kasnije je prikazivan i po američkim zatvorima kao primer šta može teatar iza rešetaka.
„Osuđenicima je teško da se otvore. Često su rasli bez imalo ljubavi. Na radionicama su imali priliku da izraze osećanja i to prolazi jako dobro. Pogotovo što to onda ide u dramski proces, a na kraju pred opštu zajednicu“, priča rediteljka.
U filmu narator koji je osuđenik kaže: „Ustajali smo s predstavom, viđali smo se sa predstavom, jeli smo predstavu, vežbali smo predstavu, odlazili smo u krevet sa novim idejama za predstavu i čekali smo da odemo da odigramo predstavu. Predstava je bila sve.“
Kako oni vide sebe
Gostovali su po drugim zatvorima u Srbiji i, kao veliko finale, 2015. godine izveli predstavu u Domu omladine pred slobodnim građanima.
Sve to imalo je posebnu dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.
„U tome je, mislim, ključ društvene reintegracije. Oni koji su istupili i napravili krivično delo sada u vidu pozorišne predstave daju nešto dobro zajednici. Više nisam osuđenik – sada sam glumac“, priča Kovačević.
To je, kaže, dvosmerna priča – ujedno i rehabilitacija društva. „Slobodni građanin dođe na predstavu i vidi čoveka koji nije profesionalni glumac, ali učestvuje u njegovoj rehabilitaciji.“
Tako, kaže Marina, iz rada u mraku neke zatvorske ćelije stiže novo svetlo u kojem porodica, prijatelji i društvo vide ove ljude. I posebno, u kojem oni vide sebe.
Razvoj preciznog unutrašnjeg sluha zahteva da u sebi izgradimo osećaj sigurnog i bezbednog prostora unutar kojeg, zahvaljujući poverenju u sebe, možemo da se igramo i istražujemo sopstvene unutrašnje glasove. Ali šta sad to znači? To znači da nakon što upoznate svoje najgore strane možete imati dovoljno stabilno samopoštovanje i uverenje da možda mnogo toga sebi nećete oprostiti, ali nikad nećete sebe ni odbaciti
Ne smemo da prećutkujemo sopstvene greške. Moramo da pokažemo da nismo isti kao oni koji su bliski režimu. Zato sam istupio javno, iako su me mnogi odgovarali od toga. Imao sam odgovornost jer znam sve detalje. Bilo mi je jasno da sve što ja znam zna i režim, te da će to da upotrebi u bolnom momentu. Da sam ćutao bio bih saučesnik. Postalo mi je jasno da kada imaš veći uticaj, imaš i veću odgovornost
Visokotehnološki projekti se doživljavaju kao napredak ‒ zato pogled na humanoidnog robota koji hoda, nosi kutije ili razgovara sa ljudima stvara utisak budućnosti iz naučne fantastike, ali se često koristi i u populističke svrhe. Sa druge strane, u Srbiji su odluke o razvoju nauke i industrije donosili nestručni političari, prevashodno zainteresovani za lični interes
Regionalna lekarska komora Vojvodine želi da pruži pomoć svakom lekaru „čije se profesionalno postupanje pokušava dovesti u pitanje iz vanstručnih razloga“
Svako javno komunalno preduzeće ima svog omiljenog ponuđača, a u Beogradu "40 firmi koje dobijaju skoro sve tendere, piše u "Beloj knjizi korupcije"
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
