Rediteljka Marina Kovačević godinama priprema predstave – u zatvorima. Kako izgleda kad osuđenici postanu glumci i zašto ih to na neki način vraća u društvo
Marina Kovačević je u poslednje vreme često u ženskom zatvoru u Požarevcu premda nikog nije ubila niti je nešto ukrala.
Ova rediteljka godinama kroz pozorišne radionice pomaže osuđenicima da nađu komade slobode i vrate se u normalan život. U najvećem zatvoru za žene u Srbiji radi sa dvanaest osuđenica na drukčijem pristupu antičkim dramama.
„Osuđenice uzimaju likove junaka i bogova u svoje ruke i osmišljavaju kraj koji nije tragičan. Dakle menjamo arhetip sa porukom kako rešiti sukob između nepomirljivih sila“, ispričala je Kovačević za naš njuzleter Međuvreme.
„Insistiram na ispravljanju tragične sudbine junaka, da uzmu sudbinu u svoje ruke, da je pozitivni ishod moguć i da treba prvo da odaberemo naredni korak“, kaže ona.
Put kojim se ređe ide
Kovačević vodi Institut za performativne umetnosti i socijalni rad. Krenula je putem kojim se ređe ide.
U zatvorima je spremala predstave, vodila radionice kreativnog pisanja, oporavak zatvorenika uz pomoć azila za pse, slikanje murala na zatvorskim zidovima, bilo je teatra sa pacijentima bolnice „Laza Lazarević“…
U Požarevcu sada paralelno teče i obuka osuđenica za scensku fotografiju.
Na pitanje da li se bojala barem prvi put kad je otišla u zatvor, Kovačević kaže: „Nisam. Osuđena lica su ljudi i deo društva. Svako od nas ima u sebi dva vuka, pobediće onaj koga hranimo.“
Zapisi iz CZ-a
U rad sa osuđenicima je krenula pre deset godina, u Centralnom zatvoru. Radili su na Dostojevskom, „Zapisi iz mrtvog doma“ i „Zapisi iz podzemlja“.
„To delo koincidira sa životima osuđenika, jedino što je radnja smeštena dva veka ranije u Sibiru“, kaže Marina.
O stvaranju te predstave je snimljen i kratak dokumentarni film „Zapisi iz ćelije broj 12“, kasnije je prikazivan i po američkim zatvorima kao primer šta može teatar iza rešetaka.
„Osuđenicima je teško da se otvore. Često su rasli bez imalo ljubavi. Na radionicama su imali priliku da izraze osećanja i to prolazi jako dobro. Pogotovo što to onda ide u dramski proces, a na kraju pred opštu zajednicu“, priča rediteljka.
U filmu narator koji je osuđenik kaže: „Ustajali smo s predstavom, viđali smo se sa predstavom, jeli smo predstavu, vežbali smo predstavu, odlazili smo u krevet sa novim idejama za predstavu i čekali smo da odemo da odigramo predstavu. Predstava je bila sve.“
Kako oni vide sebe
Gostovali su po drugim zatvorima u Srbiji i, kao veliko finale, 2015. godine izveli predstavu u Domu omladine pred slobodnim građanima.
Sve to imalo je posebnu dozvolu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.
„U tome je, mislim, ključ društvene reintegracije. Oni koji su istupili i napravili krivično delo sada u vidu pozorišne predstave daju nešto dobro zajednici. Više nisam osuđenik – sada sam glumac“, priča Kovačević.
To je, kaže, dvosmerna priča – ujedno i rehabilitacija društva. „Slobodni građanin dođe na predstavu i vidi čoveka koji nije profesionalni glumac, ali učestvuje u njegovoj rehabilitaciji.“
Tako, kaže Marina, iz rada u mraku neke zatvorske ćelije stiže novo svetlo u kojem porodica, prijatelji i društvo vide ove ljude. I posebno, u kojem oni vide sebe.
Pad Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi je rezultat pritisaka na Univerzitet i uslova u kojima se odvija naučni rad, kaže dekan beogradskog Poljoprivrednog fakulteta Vladan Bogdanović
Gotovo svaka Expo izložba organizovana u iole demokratskom društvu imala je i svoju „No Expo“ stranu. Od Osake 1970, preko Vankuvera 1986, Hanovera 2000. i Milana 2015, do Osake 2025 – pitanja ostaju slična, menjaju se samo kulise. A Beogradu je, izgleda, zapala kulisa u obliku krastavca
Uprkos milijardama dinara javnog novca uloženog u zbrinjavanje napuštenih životinja, mnogi psi ne dočekaju udomljavanje zbog loših uslova u prihvatilištima. Zbog korupcije i nedostatka jasne strategije ovaj problem nikako da se reši
Napadi na imovinu tužilaca su i napadi na same tužioce i njihove porodice, što ukazuje na eskalaciju ugrožavanja bezbednosti javnih tužilaca i pokušaja uticaja na njihov rad i postupanje u predmetima
„Novinari naših medija sumnjaju da se stvari ovde neće zaustaviti, te da će se nastaviti sa smenama urednika, a u nameri da se preostali nezavisni i profesionalni mediji upodobe u skladu sa željama aktuelnog režima“, poručili su sindikati
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
