U suštini, plenum ima dva principa: Prvo, svako može da kaže svoje mišljenje. Drugo, odluke donose svi članovi plenuma, odnosno, određene zajednice.
Deluje jednostavno, ali u ta dva pravila je suština demokratije, posebno, direktne demokratije.
Prvi princip brani slobodu mišljenja, da je različito mišljenje dozvoljeno, da će biti saslušano i poštovano. Međutim, ono, ako želi da se na njemu temelje odluke, mora da osvoji odobravanje većine članova plenuma, jer oni odlučuju.
Drugi princip kaže da članovi plenuma nisu izabrali neku manju grupu, na koju su preneli ovlašćenje da odlučuje. Oni su odlučivanje zadržali za sebe. To, dakle, nije predstavnička, nego direktna demokratija.
Gde smo tu mi?
Obično ne funkcionišemo na tom principu. Uzmite državu. Narod je suveren, ali suverenost ostvaruje tako što bira predstavnike (poslanike) u parlament. Oni dalje odlučuju.
Veoma retko, a u Srbiji baš, baš retko, odlučivanje se vrati na referendum, odnosno, na odlučivanje svih članova grupe, svih građana Srbije.
Ima država u kojima su referendumi češći (poznat je primer Švajcarske), ali je većina slična nama.
Međutim, glas naroda ne mora da se čuje samo preko referenduma. Ako u državi postoje slobodni mediji, mišljenje građana se stalno reflektuje u njima i taj neformalni plenum je stalno tu. Kod nas to nije slučaj.
I prvi princip je tu: ako je država demokratska, to se vidi u tome što se manjinsko mišljenje poštuje, razume, štiti, čak i ako se ne sluša. A kod nas opozicije praktično nema na „javnom“, zajedničkom servisu.
Studentima je trebalo dva meseca demonstracija na kojima su okupljali više od 100.000 ljudi, da bi neko od njih gostovao u studiju RTS-a, sa obaveznim markerom u vidu jednog studenta iz stranke vlasti.
Poenta je da ona dva gornja, jednostavna principa nisu opšte poštovana. Jedina grupa koja je jasno svoje delovanje organizovala na tim principima su studenti.
I, umesto da stvar bude nepraktična, nemoguća, neefikasna… ispostavilo se obrnuto: stvar je moguća, praktična, uspešna. Skoro da nema nikog ko oseća potrebu da savetuje studente – izgleda da oni znaju bolje.
Solidarnost je snaga
Kad je već tako, ne vidim zašto organizacije koje imamo u državi ne bi preuzele ove principe od studenata.
Zašto školski sindikati, gradski odbori stranaka, udruženja građana, novinarske organizacije, sindikati zaposlenih u kompanijama, ne bi bili zasnovani na sličnim principima?
Osim navike da sve mora da bude na liderskom principu i da se statut udruženja prepiše iz statuta nekog drugog udruženja – ne postoji neki razlog da se ne pokuša ono za šta su naši studenti dokazali da funkcioniše.
Danas svi u telefonima imamo aplikacije pomoću kojih grupe od 20, 50 ili 100 ljudi mogu da se informišu, komuniciraju i glasaju u veoma kratkom roku. Verujem da bi, pomoću posebno napravljenih aplikacija, to bilo moguće i za mnogo veće grupe.
Principi direktne demokratije znače međusobno poštovanje i jednakost u okviru neke zajednice. Kad se nekom ukaže poštovanje, on će uzvratiti solidarnošću.
A u solidarnosti je snaga.
*****autor je filozof i kolumnista. Objavio je, između ostalog, knjigu „Sipanje istine“ o propagandnim taktikama vlasti u Srbiji.
