Valjda nema dosadnijih priča od onih šalterskih, pa i ova moja postala je „smor“ i pre nego što sam počeo da je pišem. Ali, hajde, neka ostane nekakav zapis u vremenu.
Koliko Novi Sad ima stanovnika? Popis od pre dve godine kaže – bezmalo 370 hiljada, a prema podacima JKP Informatike u njemu živi nešto više od 410 hiljada ljudskih osobnosti. Ko sve ima ličnu kartu i ko na izborima glasa, posebna je priča, to ne bi uspeli da istraže ni Herkul Poaro, Šerlok Holms, inspektor Barnabi i majamski forenzičari zajedno. Po nekim procenama, ovaj grad koju su naprednjaci pretvorili u metastaziranu kasabu, nastanjuje više od 600.000 svakojakog sveta.
Kako god, kada podižu ličnu kartu ili pasoš u glavnom gradu Vojvodine, sve njih opslužuje jedna šalterska službenica. I brojem – 1.
Nešto je bolja situacija kada se predaje aplikacija za dokument, čak se malo i obradujete zbog toga što možete unapred zakazati termin, ali onda, posle sedam-osam dana, sačeka vas „starinski“ džinovski red u prostorijama MUP-a, kod Mosta slobode.
Iako ima pet šalterskih prozora, samo jedan dela. Referentkinja je vredna i brza, ali mala je njena snaga za toliki grad. Ako imate sreće, dokument ćete podići za sat i po vremena, a neki bogami čekaju i po tri-četiri sata.
Displej van funkcije
Iako displeji u nekada reklamiranim prostorijama MUP-a – koje su otvorene za vreme nenarodne vlasti i cilj im je bio da olakšaju izdavanje dokumenata, te simbolišu približavanje unutrašnjih poslova građanima – postoje, oni nisu u funkciji. Valjda su u kvaru ili novi kadar ne zna da ga koristi, ko će ga znati. Nema ono, uzmete broj, pa malo prošetate ili sednete, pa dođete kada se približi vaša brojka. Ne, valja stajati u redu i vežbati unutrašnje i spoljne vene.
U redu čekaju i vremešna gospoda i gospođe, koji jedva stoje, jedva hodaju, jedva pričaju. Da bi se popravili displeji, ili obučilo osoblje da ga koristi, ili kupili novi – verovatno bi se skupilo dovoljno novaca ako bi predsednik prodao dva-tri odevna predmeta iz svog čuvenog fundusa. A da ne govorimo koliko bi se služba unapredila kada bi se u nju ubacila ona svota koja predstavlja razliku između stvarne i dogovorene cene samo jednog kilometra auto-puta.
Priče u redu
Građani čekaju. Ne bune se baš previše, tek pokoja reč ljutnje. Usput pričaju o svemu i svačemu, da prekrate vreme. Recimo, benigna storija o tome kako u Novom Sadu nema više dobrih i brzih krojača. Sve se puno čeka, sve je preskupo, a kvalitet nikakav.
Ali, tu su i „ozbiljnije“ priče koje tretiraju probleme sa kojima se civilizacija susreće. Dve dame tematizuju migrantsku krizu. Kažu, sasvim je jasno da je cilj da se „istrebi bela rasa“. I da je to odavno smišljeno. Kao dokaz za to podastiru činjenicu da su svi koji dolaze „crni, dobro obučeni, muškarci koji imaju mobilne telefone“. „Nemam nikakve sumnje šta je konačni cilj, mi ćemo nestati“, kaže zabrinuta građanka-arijevka.
Referentkinju nervira rezonancija čekača, pa viče da ućutimo. „Niste na Kvantaškoj pijaci“, upozorava.
Leteća izmena
Da budemo iskreni, jednog trenutka pristiže i druga službenica. Vratila se sa obližnje pijace. Laganice sebi kuva kafu, pa seda za šalter. Uloguje se. Sve to traje jedno pola sata. Napokon, počinje da radi. Osmeh na licima čekača. Ali, ona počinje da radi i prstom priziva građane, a druga odlazi na pauzu ili na pijacu takođe. Ipak, najgluplje od svega bi bilo nad njima iskaljivati bes, kako se to ovde uobičajeno radi. One su najmanje krive. Siguran sam da bi i one volele da radi svih pet šaltera.
Pogled u budućnost
Za deset godina valja ponovo po ličnu kartu. Verovatno će me Fejsbuk podsetiti na ovu pričicu, ako do tada u ovom dinamičnom vremenu uopšte bude postojao. Ako Manitu da zdravlja pa se poživi, ako lične karte tada uopšte budu postojale, ukoliko se ova država ne rascopa u froncle ili civilizacija ode do sto đavola – uporediću tadašnje iskustvo sa ovim zapisom.
Nekako mi se, međutim, čini da će redovi biti duži. A da ćemo mi ćutke u njima stajati, plašeći se da nas neko ne zvekne toljagom ili da nas ne uhapse ukoliko budemo nedolično mrmljali.
