Izuzetan tekst Dragoslava Dedovića o tome kako je „klimatska fikcija" postala popularna u literaturi jer planeta odlazi dođavola: „Julsko sunce nesnosno prži. Spečene ljude, zvjerke, biljke. Kome se sveti taj opozvani bog?“, zapisao je davno Stevan Tontić. Ali ovo ubitačno sunce sada nije julsko već junsko. Osveta opozvanog boga je poranila.
Sa radija se čuje:
Mesec je mlad, a noć je vrela. Padaju zvezde padalice.
A meni kaplje znoj sa čela. Mrak je i ne vidim ti lice.
Utišam Bajagin glas iz 1984. da na televiziji pogledam izveštaj o šumskim požarima u mediteranskim oblastima 2024. I žao mi šuma.
U mom se unutrašnjem svetu, pod plamenom stvarnih požara, probudi uspomena na lektiru avanturističkog romana „Šuma gori“. Kao klinac progutao sam ga jednom, pa još jednom.
Taj fiktivni požar u romanu Džejmsa Olivera Kervuda, najprodavanijeg američkog pisca svoje generacije, pripremio me je na vreme za svet koji se raspada na vrućini. Književnost je u svojoj razigranosti ponekad vidovita. Mada joj to nije namera.
Šta čovek drugo da radi kada je leto tek počelo, a iza sebe već ima nekoliko nedelja vrućinčine – one koja ti ne da da misliš? Vest dana jeste žega i to u konkurenciji sa fudbalom, ratovima u Ukrajini i Pojasu Gaze i domaćim političkim igrama bez granica. Stvar je odavno postala ozbiljna. Samo još da se i svi mi uozbiljimo.
Poranili pasji dani
U književnom pogonu je tema dobila na značaju. Organizuju se univerzitetska predavanja o „klimatskoj fikciji“, plaćaju se radionice u kojima se skupljaju usmene istorije o proživljenoj ekstremnoj vrućini. Ili o njenom naličju – razornim olujama i katastrofalnim poplavama.
Veliki izdavači su još pre desetak godina odbijali da objave knjige koje na ovaj ili onaj način umetnički pristupaju klimatskim promenama. „Klimatska fikcija“ je bila tretirana kao subžanr naučne fantastike. Ali stvari su se promenile.
Tekstovi autora koji su se pozabavili uzrocima našeg stenjanja pod teškim zvonom vrućine u gradovima, kao pod poklopcem sača, apsorbovali su utopijske i distopijske elemente, estetiku sajberpanka, futurizma, trilera i naučne fantastike.
Primer za ovakve knjige je „Veliki poremećaj“ (The Great Derangement 2016) koju je napisao Amitav Goš. Njegovi roditelji su morali da napuste Bangladeš zbog poplava.
Klimatski kvartet
Povećanje tržišne vrednosti klimatske katastrofe kao književne robe osetio je i jedan od najznačajnijih tajvanskih književnika Vu Ming-Ji. Iako se dugo bavi ovom temom, tek su mu nedavno počeli prevoditi knjige na veće evropske jezike kao što je nemački.
Naravno, ni oni, ni drugi pisci koji se bave onim što većina nas pokušava da ignoriše nisu došli niotkud. Najpoznatija afroamerička autorka naučne fantastike Oktavija Batler je još 1993. u svojoj „Paraboli o sejaču“ inscenirala kobnu sušu u Kaliforniji.
Ti Si Bojl je sedam godina kasnije u romanu „Prijatelj zemlje“ opisao aktivistu koji se bori protiv klimatskih promena u godini 2025. Dakle u godini koja nam predstoji. Zabrinjava to što se naša stvarnost opasno približila fikciji u ovim knjigama.
Setim se da sam na sarajevskom književnom festivalu Bookstan pre nekoliko godina upoznao Iliju Trojanova, jednog od najznačajnijih književnika nemačkog jezika, inače bugarskog porekla. On je još 2011. Objavio roman „EisTau“ – u slobodnom prevodu „LedRosa“. Njegov glavni junak je glaciolog kojem predmet njegove ljubavi i istraživanja – led – nestaje pred očima. Topljenje alpskog i polarnog leda postaje opipljivo bolno kada nas Trojanov književnim umećem navede na to da ga pogledamo očima književnog junaka.
Ovo su pojedinačne knjige. Međutim, već postoje međunarodne književne zvezde, čija se dela isključivo bave klimatskim promenama. Najsjajnija od njih je Norvežanka Maja Lunde. Književnica iz Osla je 2015. objavila roman „Istorija pčela“ u kojem je umiranje pčela ispreplela sa ljudskim sudbinama. Roman je postao hit i preveli su ga na 30 jezika. Usledila su još tri romana „Klimatskog kvarteta“.
Romantično leto na policama
Istorija literature kaže da talasi vrućine i pregrejavanje gradova donedavno uopšte nisu bili književna tema. Leto je u umetnosti često bilo simbol životne radosti, punine postojanja.
Pada mi na pamet „veliko podne“ – Ničeova misao. Uzgred, najveća žega ne dolazi u podne, već kad se beton napije sunca, u kasno popodne.
Tedor Fontane, nemački književnik iz 19. veka, u pesmi „Dobar savet“ je preporučio čitaocu da jednog letnjeg jutra uzme štap za pešačenje i da će sa njega tako „spasti brige kao magla“.
Fontane je šetnji u letnjem jutru pripisao lekovito dejstvo: „Nebesko vedro plavetnilo, osmehom se probija do srca.“
Ova idealizovan slika leta nije ništa neuobičajeno u književnosti prethodnih vekova. Hajnrih Hajne, pesnik i satiričar, Fontaneov stariji savremenik, ostavio nam je pesmu „Blistavog letnjeg jutra“, za koju je docnije muziku napisao Robert Šuman.
Hajneov pesnički subjekt nemo šeta vrtom, dok cveće govori i šapuće. On je nem zbog nesrećne ljubavi, a cvetovi ga nagovaraju da ne bude ljut na njihovu „sestru“, njegovu nesuđenu ljubav. Dakle, romantična predstava letnjeg jutra – svetlost, svežina, priroda u cvatu – služi kao koloristička podloga za ljubavnu melanholiju.
Kako je moguće da brzi voz iz Beograda za 12 časova stigne tek do Valjeva? Problemi na pruzi, neorganizovanost, kvarovi i manjak informacija napravili su od jednog običnog putovanja pravu dramu
Buru u prosveti izazvala je najava dolaska stranih fakulteta bez akreditacije, zbog čega je Univerzitet u Beogradu zapretio „privremenom obustavom rada“. Vlast je ubrzo popustila, a premijer Vučević je saopštio da se predlog zakona povlači „zbog nezapamćenih pritisaka i ucena“. O problemima u prosveti u novom broju „Vremena“ govore bivša rektorka Ivanka Popović i bivši ministar prosvete Srđan Verbić
Za godinu dana zabeleženo je 350 ubistava trans osoba u svetu, što je za deset odsto više nego prošle godine, saopštio je Beograd Prajd
Ove bakterije razvile su otpornost na antibiotike, što ih čini smrtonosnijim i težim za lečenje
Da li je ukidanje statusa Generalštabu znak da će se to desiti i drugim kulturnim dobrima u zemlji, pitaju u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, i pomišljaju da će biti ukinuti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
