Pismo učitelja, a povodom protesta prosvetara u sredu

Dragi moji Fejzbuk prijatelji,

Verujem da mnogi od vas misle da sam prs’o koliko kačim priča, objava i bla, bla. I sam to počesto pomislim kad se ljudi tako raspomame, pa dele sadržaj ovdi, komentarišitu, psuju, prete, etcetera.

Da vas uverim, a nadam se i obradujem, mada kapiram da vas iskreno zabole ona stvar za mene i moje mentalno zdravlje i polubulazno smatranje, što je skroz ok, sa tim sam naučio da živim, jesam jedinac, ali nisam lud, valjda.

Dakle, dok ne obrišem društvene mreže, sve, jednom za svagda nagledaćete se i naslušaćete se, verujem, dosta smatranja od mene, e sad obrišite me il’ blokirajte, kako vam draže. Deliću i dobar rep, rege, narodnu mjuzu, pa ko voli nek ostane tjund.

Depresivan nisam, lečim se, vrlo uspešno, rekao bih, možda sam skroz u krivu, ali imam filing da mi ide bolje i trudim se da ne userem.

Dakle, oglašavam se jer sam tužan što predstavljam najlepšu profesiju na svetu, a delim je sa skoro najvećom poganijom na svetu. Govorim o školi i podučavanju.

U sredu je bio štrajk prosvetnih radnika, neke škole nisu radile, neke jesu, ali ta nesloga mojih kolega koje su toliko uplašene da zatalasaju je ponižavajuća. Imao sam tri časa, dopunsku nastavu i dva obična časa, nisam išao na protest jer bih onda kasnio na ono za šta sam plaćen, a to neću da radim jer ipak nije okej.

Voleo bih da sam bio na protestu i da se derem kao konjina i držim parole, pištim, psujem majke i sve što ide uz taj folklor uz koji sam odrastao. Inače, gadim se svakog oblika kolektivizma, jer tu ideje prave nema.

Ipak, ovog puta bih voleo da sam bio sa svojim kolegama i drugim zaposlenim iz škole i da zajedno ustanemo ne za veću platu, nikad para neće biti u školi, nismo mi tu za pare, kako zlobni jezici govore, već za bolje uslove rada za svoje kolege i za vašu decu, kao i za poslednju odbranu onoga što je ostalo od prosvetarskog dostojanstva i obrazovnog sistema.

Kao što ne biste maltretirali ljude koji vam služe hranu, nemojte maltretirati, vređati i ponižavati ljude koji vam paze, čuvaju, obrazuju i koji, naglasiću, vole vašu decu. Mi smo sa njima svaki dan, verovali vi to ili ne, neki od nas su se školovali za ovaj poziv i nešto i znamo volimo i poštujemo, iako često grešimo, bar ja.

Stoga, turite prst na čelo kad nam spomenete majke i familije u vašim molitvama, setite se da su neki od nas prosvetni radnici i da ovaj posao radimo ne samo zbog raspusta. Iako, raspust, kada radiš ovaj posao dođe u pravo vreme. Kada biste videli svoju decu, kako ih mi vidimo razumeli biste zašto je odmor potreban. To nisu ista deca u svom domu i u školi.

Neko će reći šta sereš, ti znaš, klinac, jeste sve je tačno, verovatno, ali verujte da svoj posao volim i trudim se da ga radim koliko umem pošteno i dobro.

Pišem ovo i zato što i ja imam malo dete i pored radosti i želje i volje da živim, koju mi je podarilo njegovo postojanje, imam još jednu veru. To je moj zanat – književnost, ako nešto u ovom životu znam to je književnost, tom bogu služim, drugih idola nemam.

Treća mi je vera ljubav, moja lična, intimna, ljubav koju imam sreću da sam našao, a želim i da je umnožavam i širim, sačuvam i negujem. Dok je tako, i dok me je nadaću se, trudiću se i verovati samo u dobrotu, vaspitanje, pristojnost i lepe manire. Iako ću i sam često da opsujem i budem stoka, rad je u toku, prostite. To su moja božanstva kojima služim i koje poštujem, kao i doslednost i hrabrost, nezavisnost, čast i čest.

Eto, ako ovo iko pročita, nadam se da vas moja raspomamljenost po ovoj društvenoj mreži ne ugrožava, ako je tako – rekoh gore – postoji opcija anfrend i blok. Eto, hvala vam na pažnji i budite pristojni jedni prema drugima i volite se.

*Pismo je prvobitno objavljeno na Fejsbuk profilu nastavnika Rajačića i preneto je uz dozvolu autora.