„Medicinske pustinje“ i manjak pedijatara u Srbiji: Planskog rešenja ni od korova

Manjak pedijatara u državnim zdravstvenim ustanovama Srbiji nije problem, već „savršena oluja“, kaže za „Vreme“ prof. dr Georgios Konstantinidis, predsednik Udruženja pedijatara Srbije.  Uzrok tome je smanjen broj specijalista za ovu oblast medicine, povećano opterećenje, odlazak kadrova i starost lekara.

Koliko je situacija loša govori i poređenje sa Evropskom unijom gde jedan pedijatar dolazi na od 600 do 1000 dece, dok u Srbiji  na 1700 dece ide jedana pedijatar, s tim što su neravnomerno raspoređeni.

Primer koji ilustruje takvu situaciju je Titel, koji je nekada imao i svoje porodilište, a sada, prema navodima žitelja tog mesta, nema ni jednog pedijatra. Roditelji se žale da na teritoriji opštine mesecima nema stalno dostupnog lekara za decu, pa su redovni pregledi i obavezna imunizacija preseljeni u druge gradove.

Predsednik opštine Titel Dragan Božić, međutim, u tome uopšte ne vidi problem, već cinično poručuje građanima – „putovanja su deo savremenog života“. Na osnovu Božićeve izjave moglo bi da se zaključi da u zemlji koja muku muči s „belom kugom“ vlast onima koji nemaju novca za automobil i gorivo poručuje da ne bi trebalo da imaju decu.

Problem star dvadesetak godina

Konstantinidis kaže da prema njegovoj proceni, za koju veruje da je približno tačna, u Srbiji ima oko 1500 pedijatara, a da je potrebno između 1900 i 2000.

„Nije stvar samo u broju, već i u raspoređenosti, ali i u tome što problem nije od juče i nezavisan je od političke elite. Problem je počeo da se pojavljuje pre 15, 20 godina“.

Foto: Udruženje pedijatara Srbije

Pedijatri su zvanično na nadolazeći problem upozorili 2010. godine, u vreme dok je on bio predsednik Upravnog odbora Komora zdravstvenih ustanova Srbije, jer već tada nije bilo dovoljno kadrova.

„Ljudi se uglavnom rukovode brojkama. Tada je naizgled bilo dovoljno pedijatara, čak i više od 2000, ali su maltene svi bili stariji od 55 godina“, kaže Konstantinidis.

Ukazuje i da su problematični i postojeći normativi po kojima je potreban jedan pedijatar na 850 predškolske dece i jedan pedijatar na 1600 školske dece.

„Ti normativi su zastareli i trebalo bi da se menjaju, ali mislim da ne zadovoljavamo čak ni te normative, a tu je i neravnomerna raspoređenost pedijatara. Godišnje je, bar do skoro, odlazilo 500, 600 lekara, a postojao je prekid specijalizacije od 2004. do 2014. godine, što je ogromna rupa u generacijama specijalista“, kaže Konstantinidis.

Pedijatri hrle u privatnu praksu

Ističe da su pedijatriji, u odnosu na druge grane medicine, imaju relativno niža primanja, jer je pedijatrija do skoro bila isključivo vezana za državnu službu.

„Tu je i deo odgovora zašto u velikim gradovima nema dovoljno pedijatara. Standard je porastao, pa ljudi mogu da plate pedijatriske preglede u privatnim klinikama. Ti pregledi su relativno jeftini, i uglavnom se sve završava pregledom i prepisivanjem leka, odnosno nema komplikovanih i skupih dijagnostičkih procedura, što veliki broj građana može sebi da priušti. Zato mnogo pedijatara odlazi isključivo u privatnu praksu. Imam utisak da se privatna praksa ne razvija tako da se integriše u potpunosti u sistem zdarvstene zaštite, nego se delom pravi paralelni sistem“, kaže Konstantinidis.

Napominje i da pedijatri u primarnoj zdravstvenoj zaštiti trpe ogromno fizičko opterećenje. Kao primer navodi periode epidemija kada pedijatri imaju između 50 i 70 pacijenata dnevno.

„Zbog takvog opterećenja je ogromna mogućnost da se napravi greška, a onda, moram da kažem – novinari to jedva dočekaju. Kad lekar pogreši onda se svi raduju, Bože me prosti. Medicinsko-pravni rizik kod pedijatara je jednak kao kod akušera, ali mogo veći nego kod svih drugih medicinskih specijalnosti“, ukazuje Konstantinidis.

Objašnjava i da pedijatar nije više ono što je bio.

„Kada su pravljeni oni zastareli normativi, posao pedijatra je bio, kao što bi rekli stomatolizi: ‘sedi, zini, pljuni, ustani’, sve se završavalo na pregledu, eventualno na krvnoj slici. Danas, paradoksalno, imamo manje dece, ali su medicina i pedijatrija postali komplikovaniji i zahtevaju niz dijagnostičkih procedura, što je objektivno potrebno, a ima i više zahteva roditelja, jer sve to zajedno dovodi do boljeg kvaliteta zdravstvene zaštite. Dakle, iako ima značajno manje dece, broj pregleda po detetu se povećao“, kaže Konstantinidis.

„Medicinske pustinje“

Kao poseban problem navodi i što u Srbiji ne postoji strateški medicinski dokument koji bi pokazao šta se želi i u kom pravcu bi zdravstvo i zdravstvena zaštita trebalo da idu.

Poslednji takav dokument je, prema njegovim saznanjima, sačinjen sredinom osamdesetih godina prošlog veka, a na osnovu takvog dokumenta bi trebalo da bude napravljen Zakon o zdravstvenoj zaštiti, u kome bi se onda našlo mesto za pedijatriju.

„Država bi mogla da stimuliše pedijatre kroz povećanje plata. Finansijskih stimulacija se ne bi trebalo stideti, to je svugde legitimno, pa bi trebalo da bude i u medicini, odnosno u pedijatriji. Razmišljao bih o bonusu za rad u kritičnim regionima, na primer na jugu i istoku Srbije, u ruralnim sredinama, u takozvanim ‘medicinskim pustinjama’. Trebalo bi definisati i godišnju kvotu specijalizacija. Mladi ljudi u načelu žele specijalizaciju, pa ukoliko ne mogu baš da odu na specijalizaciju koju žele, možda će odabrati pedijatriju. Trebalo bi uvesti i subvencije i stipendije za one koji ostaju u zemlji nakon završetka specijalizacije, posebno u ruralnim predelima, kao ni stambene i transportne podsticaje za lekare. Sve to trebalo bi raditi istovremeno i na duže vreme“, zaključuje Konstantinidis.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!