Opština Vračar dozvolila rušenje kuće pod privremenom zaštitom

Prošle nedelje su oko kuće u Mome Kapora 2 na Vračaru postavljene građevinske skele i građevinska tabla, znak da će uskoro biti srušena.

Foto: X

Na tabli je prikaz stambene zgrade koja će biti podignuta na njenom mestu, piše da će imati 1.132,82 metara kvadratna, da je investitor „LR Fruit“,  projektni biro je „Parallel studio“, a izvođač radova je „Reicom gradnja“.

U postupku za kulturno dobro

Marta 2021. godine ova zgrada je stavljena pod prethodnu zaštitu, a danas, 7. februara 2025. je moguće pročitati na sajtu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda da je „stambena zgrada Aleksandra Obradovića u Beogradu, Mome Kapora 2 nepokretnost u postupku utvrđivanja za kulturno dobro“.

To znači da tu zgradu ne sme niko da ruši dok Gradski zavod ne donese odluku o njenom stasu, odnosno dok ne proceni da li će biti kulturno dobro ili ne.

Pa ipak, iako sudeći prema sajtu takva odluka još nije doneta, Uprava gradske opštine Vračar izdala je građevinsku dozvolu za novi objekat – na građevinskoj tabli je naveden broj dozvole.

Arhitekta Kojić

A pre pet godina, objašnjavajući zašto je ova kuća na Vračaru pred utvrđivanjem za kulturno dobro, Gradski zavod je naveo da je stambena zgrada Aleksandra Obradovića podignuta po projektu arhitekte Branislava Kojića prema purističkom konceptu moderne, kao ugaoni dvospratni objekat s visokim prizemljem, dok je enterijer projektovala arhitekta Danica Kojić.

Foto: Wikipedia

Arhitekta Branislav Kojić projektovao je preko 100 zgrada od kojih su neke obeležje Beograda, pa i Paviljon Cvijeta Zuzorić, bio je jedan od prvih srpskih arhitekata modernista, osnovao je Grupu arhitekata modernog pravca, bio je profesor Arhitektonskog fakulteta i akademik.

Sistematsko urušavanje

Vladimir Pajić, restaurator i narodni poslanik Pokreta slobodnih građana podseća da kulturno nasleđe nije samo skup starih zgrada i spomenika već materijalni dokaz istorije, identiteta i kontinuiteta jednog društva.

“U Srbiji se poslednjih decenija sistematski urušava taj kontinuitet, često pod izgovorom razvoja, modernizacije i investicija. Posebno je uočljiv primer beogradske opštine Vračar, gde nestanak starih vila i porodičnih kuća postaje svakodnevna pojava”, dodaje Pajić.

Objašnjava da je „Vračar decenijama predstavljao jedinstvenu urbanu celinu – spoj građanske arhitekture s kraja 19. i početka 20. veka, zelenih dvorišta, mirnih ulica i kulturnog sloja koji je Beograd razlikovao od bezličnih metropola. Danas se taj karakter briše. Stare vile se proglašavaju nefunkcionalnim, dotrajalim ili bez vrednosti, iako mnoge od njih imaju arhitektonski, istorijski i ambijentalni značaj. Umesto restauracije i adaptacije, pribegava se rušenju i izgradnji višespratnih stambenih objekata, često bez poštovanja urbanističkih planova i duha prostora“.

Kada nestanu kuće

Uništavanje kulturnog nasleđa znači i gubitak kolektivnog pamćenja, jer „kada nestanu kuće, nestaju i priče o ljudima koji su tu živeli, o epohama koje su oblikovale grad i o vrednostima koje su ga gradile.

„Posebno zabrinjava činjenica što se proces odvija uz prećutnu ili otvorenu podršku institucija koje bi morale da štite kulturnu baštinu. Ministarstvo kulture pritiska zavode za zaštitu spomenika i blokira im rad pa oni često reaguju kasno ili nikako, urbanistički planovi se menjaju u korist investitora, a javnost se uključuje tek kada su bageri već na terenu.“

Pajić naglašava da “uništavanje kulturnog nasleđa nije tehničko pitanje – to je politička odluka. Vračar danas, sutra ceo Beograd, a prekosutra i ostatak Srbije. Ako gradimo zemlju u kojoj je profit važniji od identiteta, a kvadrat betona vredniji od istorije, onda ne gradimo razvoj – gradimo zaborav. Vreme je da se jasno kaže: grad nije roba, istorija nije smetnja, a kultura nije luksuz – ona je pravo” zaključio je Pajić.

Reagovanja

Zbog rušenja zgrade koja je pred dobijanjem statusa kulturnog dobra, reagovale su opozicione stranke.

Pokret slobodnih građana traži „hitnu reviziju statusa objekata na Vračaru, stavljanje prioriteta na restauraciju, a ne na rušenju vila. Država i grad moraju podsticati obnovu kroz subvencije, poreske olakšice i javno-privatna partnerstva, umesto da nagrađuju investitore koji ruše“.

Traže transparentnost urbanističkih odluka, uključivanje građana, i „jasne kazne za zloupotrebe a nelegalna rušenja i zaobilaženje zaštite moraju biti strogo sankcionisani, bez izuzetaka za moćne investitore“.

Novi DSS ocenjuje da „planirano rušenje nije izolovan incident, već pravilo po kojem se Beograd godinama kroji isključivo po meri investitora. Korumpiranoj i štetočinskoj vlasti i njima bliskim investitorima dozvoljeno je sve, od zaobilaženja i kršenja zakona, ponižavanja struke, do žrtvovanja kulturnog nasleđa i dostojanstva ovog grada, kao što je bio slučaj sa Generalštabom“.

Vračarci prepričavaju da je do rušenja beogradske vile u Mome Kapora 2 stalo rođaku jednog bivšeg sportiste iz SNS-a. I ne nadaju se pravdi.