Novosadska železnička stanica: Skrojena prema potrebama čoveka

Da će kroz Novi Sad proći železnička pruga Budimpešta – Zemun, odlučeno je na Berlinskom mirovnom kongresu 1878. godine.

Gradile su je Mađarske državne železnice. Zbog pruge prokopani su tunel ispod Petrovaradinske tvrđave i Čortanovački tunel, izgrađena su i dva mosta, jedan u Novom Sadu preko Dunava i jedan preko Save između Zemuna i Beograda.

Prva zgrada

Prvi voz stigao je u Novi Sad 5. marta 1883. oko 18:30. Dan je bio hladan, ali dočekala ga je masa Novosađana i izazvao je opštu euforiju. Tog dana su zapravo prispela tri voza, prvi je dovezao železničke činovnike na pojedine stanice, drugi se sastojao od tri lokomotive i služio je za probe mostova, dok su se trećim dovezli direktor ugarskih državnih železnica L. Tolnaj i načelnik građevinske inspekcije, ministarski savetnik L. Nađ.

Ušao je u železničku stanicu koja se nalazila na Limanu, na južnoj periferiji grada, na mestu današnje Limanske pijace. To je bila prva zgrada železničke stanice u Novom Sadu.

Ona je sa gradom bila povezana tramvajem i to sa linijama koje su je povezivale sa današnjom Dunavskom, Temerinskom i Futoškom ulicom. Zgrada se sastojala od centralnog hola sa blagajnama i čekaonicama, kao i od službenih prostorija i restorana. Pored glavne zgrade nalazili su se magacini i zgrada za poštanski saobraćaj i carinu koja je jedina sačuvana zgrada do danas i ona i dalje služi za potrebe pošte.

Časkom do Bečke opere

Zbog železnice, Novi Sad je silno napredovao u svakom pogledu. Kroz novosadsku stanicu svakodnevno je prolazilo na stotine ljudi, bilo je živo i danju i noću. Prve jutarnje novine i svež hleb mogli su se kupiti na železničkoj stanici.

Prema pisanju ondašnjih novina, srpska železnica je bila opremljena najsavremenijim i najboljim kolima, a postojao je i sistem grejanja koji nisu imale „ni austrijske železnice”.

Foto: Arhiv Novog Sada

Međutim, putovanje vozom je isprva bilo dostupno samo bogatijim slojevima društva, dok običan narod to nije mogao sebi da priušti. Karta trećeg razreda je koštala 17 dinara i 10 para, a to je odgovaralo tadašnjoj ceni od 400 jaja, 25-35 pilića. Primera radi učiteljska plata je bila 67, potporučnička 126 dinara.

Zbog pruge, Novosađanima postaju lakše dostupni budimpeštanska i bečka opera, kao i njihove škole i univerziteti. Putnici vozova postaju naše čuvene porodice i pojedinci (porodica Dunđerski, Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, Svetozar Miletić, Isidora Sekulić). Kroz Novi Sad vozom prolaze carevi i kraljevi.

Takođe čuveni Orijent ekspres prvo putuje kroz Banat od Pariza do Istanbula, preko Kikinde, a kasnije i trasom preko Budimpešte i Novog Sada. Redovna putnica ovog voza je bila Agata Kristi, a Isidora Sekulić je govorila da je Orijent ekspres mahnite brzine.

Nova zgrada

U periodu između dva rata dolazi do ekspanzije saobraćaja na novosadskoj železničkoj stanici, te se javlja i problem njenog kapaciteta. Paralelno sa preseljenjem kompletne industrije u severni deo grada pravi se i novi koncept trasa pruga. Ovo je omogućeno i izgradnjom novog modernog mosta od prenapregnutog betona po projektu inžinjera Žeželja po kome je i dobio naziv.

Nova zgrada železničke putničke stanice u Novom Sadu otvorena je 31. maja  1964. god. Završena je u rekordnom roku za samo 18 meseci.

Na otvaranju je Stevan Doronjski-Franja, potpredsednik Izvršnog veća SR Srbije, presekao crvenu traku na ulazu u mermernu staničnu zgradu i tada je prvi voz krenuo za Beograd.

Kako je dan nakon toga pisao “Dnevnik”, nekoliko hiljada sugrađana našlo se na platou ispred železničke stanice i čekalo svečanost koja je počela u ranim prepodnevnim časovima.“Na prvi kolosek, nešto pre 10.30 časova, stigla je prva kompozicija putničkog voza iskićena zelenilom i zastavama”, stoji u vesti “Dnevnika”.

Prvi voz krenuo je u 10.32 časova za Beograd, dok je drugi voz krenuo u 11 časova za sever zemlje, u Suboticu.

Arhitekta Farkaš

Zgrada je izgrađena po projektu arhitekte Imrea Farkaša i njegovih saradnika iz projektnog ateljea „Arhitekt“, dok je posao izvođača. U momentu izgradnje, stanična zgrada je predstavljala remek delo moderne arhitekture.

Posebnu prepoznatljivost predstavlja karakteristični testerasti krov, koji simbolizuje krovove tipičnih panonskih kuća. Sama stanična zgrada predstavlja logičan sled sa tada novim Bulevarom oslobođenja. Pristup kolosecima je ostvaren podzemnim prolazima, kako bi se postigla maksimalna bezbednost putnika. Projektovana je tako da oko 1000 putnika koji izađu iz vozova na perone za samo 1 minut mogu doći ispred zgrade stanice.

Foto: Vikipedija

Može se reći da je ambijent stanice bio skrojen prema potrebama čoveka.

Imre Farkaš je predložen za Oktobarski nagradu. Međutim neki lokalni arhitekati su bili protiv toga. Potpuno razočaran zbog ovakvog postupka svojih kolega, Farkaš  se seli u Kanadu.

Rekonstrukcija povodom EPK

Nova zgrada je u periodu 90-ih i 2000-ih ruinirana i od nekadašnjeg ponosa je postala je ruglo grada. Restoran i čekaonice su prestale da se koriste, dok je čistoća je bila na niskom nivou. Sat na staničnoj zgradi je godinama bio pokvaren.

Rekonstruisana je, prvi put u svojoj istoriji, povodom imenovanja Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2022, kada su u martu predsednici Srbije Aleksandar Vučić i Mađarske Viktor Orban dočekali voz Soko koji jureći 200 km na sat stiže do Beograda za pola sata, najavljujući da će do 2025. godine sve to postati deo brze pruge Beograd – Budimpešta.

Druga rekonstrukcija

Ponovna rekonstrukcija rađena je tokom 2023. i 2024. godine i ponovo svečano otvorena 5. jula 2024. godine.

Novi stanični vestibil, sa galerijom, šalterima, čekaonicom i drugim pratećim prostorijama otvoren je za putnike i korisnike usluga, u prisustvu ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića, predsednice Pokrajinske vlade Maje Gojković, generalne direktorke Infrastrukture železnice Srbije Jelene Tanasković, novosadskog gradonačelnika Milana Đurića i drugih gostiju.

Dana 1. novembra 2024, nadstrešnica ulaza u stanicu se urušila i usmrtila 14 osoba.