Otišao sam u Ideu u Beograđanci da, uz još neke sitnice, kupim puter. Odem do rashladne police na kojoj stoji i vidim da je pohranjen u plastičnim kutijama, po nekoliko pakovanja u jednoj. Čemu sad ovo, pomislim, da nije neki moderan način lagerovanja ili promocija različitih prozvođača.
Uzimam u ruke kutiju sa Imlekovim maslacem i pokušavam da izvadim jedno pakovanje. Vrtim je, gledam sa svih strana, pritiskam neke plastične izbočine ne bi li je otvorio. Ma kakvi. Počinjem da se osećam pomalo glupo.
Uto dođe jedna starija gospođa. I ona uzima u ruke jednu plastičnu kutiju sa maslacem, pokušava da je otvori. „Komšija, jel znate vi kako ovo ide“, pita me. „Ne“, odgovaram rezignirano.
Šta se čudiš
Ugledam devojku koja radi u prodavnici i suočim je sa problemom. „Uzmite celu plastičnu kutiju i odnesite na kasu. Oni će da vam izvade koliko vam treba“, kaže mi. „Molim!?“, izustim ja. „Pa da, na kasi imaju ključ“, objašnjava mi ljubazno, kao da se to podrazumeva samo po sebi.
Stavim ja tako misterioznu plastičnu kutiju sa četiri pakovanja putera od po 200 grama u korpu i uputim se ka kasi. Vidim nekog starijeg prodavca i u neverici ga pitam da li ja sada zaista moram sve to da nosim do kase da bi tamo otvorili zabravljenu kutiju. „Da, baš tako“, kaže mi on pomalo ljutito. „Zašto“, pitam i ja pomalo ljut. „Znate li vi koliko se krade!?“, kaže on meni prekorno. „Zar se baš puter toliko krade“, progunđam ja i krenem ka kasi.
Tamo zatičem kasirku koju poznajem. Pokazujem joj onu kutiju sa puterom, pravim grimasu koja bi trebalo da izrazi moje negodovanje i čuđenje očekujući njeno razumevanje. Ona me, međutim, kulira.
Znate li vi koliko se krade!
Kada sam došao na red i pitao je čemu, aman, ovaj metod, ona mi kaže kao da se ovakva zaštita skupocenog maslaca podrazumeva sama po sebi: „Komšija, znate li vi koliko se ovde krade. Trpaju puter po džepovima, gde god stignu“.
Pa šta se to toliko krade osim, očigledno, putera? Konzerve sa tunjevinom i sardinama, odgovara mi, i suhomesnato rezano na šnite.
„Jel vidite onog starijeg čoveka“, kaže mi i pokazuje glavom na jednog zaista dosta starijeg sugrađanina. „Znate li šta on radi“, pita me. „Ne znam“, odgovaram ja. E saće ona da mi kaže: taj stariji gospodin u sakou stavi kutiju sa sladoledom na dno cegera i prekrije ga sa nekolicionom flaša sa vodom. Onda dođe do kase, izvadi jednu flašu i kaže da mu kucaju šest komada, da ne vadi sve iz torbe. Ali provalili su ga.
Ponižavajuće siromaštvo
Mene obuzme tuga. Došlo mi je da mu priđem i pitam ga da li hoće da mu kupim sladoled. Možda ne krade za sebe, nego da odnese unucima. A ne može sebi to da priušti, ako ima malu penziju. To ipak nisam učinio. Činilo mi se da bih ga posramio.
U martu 2025. godine prosečna penzija u Srbijiji je, prema podacima Fonda PIO, iznosila 50.686 dinara, pogledam kada sam došao kući. Skoro 60 odsto, od ukupno oko 1.657.000 penzionera, ima penziju manju od prosečne. Penziju do 30.000 dinara prima ukupno 344.631 penzioner. Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku četvrtina građana Srbije je u riziku od siromaštva. Ti ljudi sebi ne mogu da priušte sladoled.
Pomislim da nije čudo da se toliko krade hrana po prodavnicama. Ljudi se zažele da na hleb ponekad namažu paštetu. Sam čin krađe je za osiromašene ljude poniženje. A rizikuju samo da budu javno posramljeni, ako ih uhvate na delu. Krivično ne mogu da odgovoraju.
Jer, stoji u zakonu, da bi krađa bila tretirana samo kao sitna potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova: jedan objektivni uslov – da vrednost oduzetih stvari ne prelazi iznos od 5.000,00 dinara, i jedan subjektivni uslov – da je učinilac išao za tim da pribavi malu imovinsku korist. Pokušaj sitne krađe nije kažnjiv.
Iznerviran zbog plastične antilopovske kutije, tužan zbog gospodina koji krade sladoled, zaboravio sam da se prenerazim zbog cene 200 grama Imlekovog putera – 398,99 dinara.
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
