Koga briga za istoriju: Beograd, poligon za investitorske igrarije

U sredu je zgrada stare Pošte u Savskoj ulici srušena do temelja. Plan je da se na njenom mestu izgrade dve pozorišne scene i muzej, a finansijer projekta je kompanija Beograd na vodi.

Nekoliko dana ranije, građevinske mašine uklonile su poslednje ostatke hotela „Jugoslavija“, nekadašnjeg simbola Beograda. Krajem 2024. godine, porušene su stare vile u Hadži Milentijevoj.

Beogradska autobuska stanica izmeštena je na Novi Beograd, a država se iz petnih žila trudi da Beogradski sajam premesti čak u Surčin, gde su u toku radovi za projekat EXPO 2027.

Rušilačka groznica koja je zahvatila Beograd neće se, po svemu sudeći, tu zaustaviti.

Građani i aktivisti nedeljama svojim telima brane Stari savski most, koji je trebalo da bude porušen još u novembru. Za Vladu je zgrada bivšeg Generalštaba već, pa, upravo to – bivša.

Poslednja odbrana Generalštaba

Da bi Generalštab bio srušen, prethodno sa njega mora biti skinuta zaštita koju uživa kao nepokretno kulturno dobro. Vlada je odluku o tome potpisala 14. decembra prošle godine, ali je, neočekivano, naišla na otpor. Zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika odbili su da uklone Generalštab iz Centralnog registra nepokretnih kulturnih dobara.

Samo još radnici Republičkog zavoda za zaštitu spomenika stoje između buldožera i simbola sećanja na bombardovanje Beograda 1999. godine, čiji je greh jedino što se, nesrećno, zadesio na placu koji je ošacovao Džared Kušner, zet Donalda Trampa, da na njemu gradi „Tramp“ toranj.

Olga Andrić iz kolektiva Ministarstvo prostora kaže za „Vreme“ da je otpor koji zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika pružaju odluci Vlade, u ovom trenutku, zaista ohrabrujući.

„Očigledno da je trenutni fokus na uklanjanju spomenika kulture, ali tu nije kraj, pitanje je trenutka kada će škole, bolnice i druga socijalna infrastruktura postati smetnja na vrednom zemljištu, pa će i one krenuti da se brišu kako bi se na njihovim mestima zidali elitni stambeno-poslovni kompleksi u sklopu kojih su sve usluge potpuno privatizovane“, ističe Andrić.

Foto: Marko Kecman

Sve žrtve Beograda na vodi

Agencija Blumberg nedavno je objavila da će luksuzni hotel i apartmanski kompleks na mestu bivšeg Generalštaba jugoslovenske vojske graditi investiciona kompanija „Afiniti partners“, koju su osnovali Kušner i milijarder iz Ujedinjenih Arapskih Emirata Mohamed Alabar.

„Vreme“ je i ranije pisalo o Alabaru, čoveku koji kupuje deo po deo Beograda. Mediji su ga 2015. predstavili kao anonimnog biznismena iz Dubaija čiji će novac omogućiti Aleksandru Vučiću da ostvari svoj san o Beogradu na vodi. Devet godina kasnije, njegovoj firmi Igl Hils država je prodala dodatnih 327 hektara glavnog grada Srbije. Posao između države i milijardera dogovoren je direktnom pogodbom.

Interesantno je da je emiratski milijarder i u Zagrebu hteo da gradi kompleks sličan Beogradu na vodi, u vreme gradonačelnika Milana Bandića. Međutim, tome su se usprotivili stručna javnost, opozicija i građani, pa je gradska vlast 2020. precrtala projekat.

U Beogradu su takva protivljenja uzaludna. Upravo je metastaziranje Beograda na vodi uzrok za mnoge od državnih rušilačkih poduhvata. Primera radi, na putu širenja srpskog Dubaija našao se Beogradski sajam – zbog čega mu preti ista sudbina koju je doživela nekadašnja glavna autobuska stanica.

Iz javnog uvida izmena i dopuna Prostornog plana za uređenje priobalja Save, za potrebe projekta „Beograd na vodi“, može se videti da se na području Beogradskog sajma grade stambeni objekti visine 70 do 120 metara. „Pomilovana“ će biti samo Hala 1, koja ima status spomenika kulture.

U 327 hektara koje je kupio vlasnik Beograda na vodi, pored Sajma, ulaze i Mostarska petlja, tri pojedinačna bloka u Savskoj ulici, prostor Petlje Radnička u sklopu Mosta na Adi sa okolnim akvatorijumom i marinom, Savski rukavac sa obalom na Adi Ciganliji, sam ulaz za Adu, prostor „Stare šećerane“, pojas uz Topčidersku reku sve do Doma garde, a na Novom Beogradu je to površina između Gazele i Mosta na Adi, uključujući i priobalje Save i Stari železnički most.

Foto: Tanjug / Sava Radovanović

Rasprodavanje Beograda

Sagovornica „Vremena“ objašnjava da, zbog toga što su procesi koji prate transformaciju urbanog pejzaža Beograda zatvoreni i netransparentni, „celokupan razvoj grada diktiraju interesi malog broja moćnika, kojima je cilj komercijalizacija prostora radi povećanja sopstvene zarade, ali i oblikovanje grada tako da oslikava ideologiju za koju se zalažu“.

„Ovo se dešava iz nekoliko razloga, pre svega zato što je ceo planski proces deregulisan, ne postoji neki opšti društveni konzensus oko toga u kom pravcu bi Beograd trebalo da se razvija, već taj ‘razvoj’ odgovara na potrebe privilegovanih pojedinaca koji upravljaju velikim kapitalom i imaju mogućnost da učestvuju u donošenju odluka“, ističe sagovornica „Vremena“.

Za vreme mandata gradonačelnika Aleksandra Šapića, posebno su na udaru objekti iz perioda druge Jugoslavije.

„Teško je poverovati da je udar na socijalističko graditeljsko nasleđe puka slučajnost, jer upravo ono nosi sećanje na vreme i društvo koje je napravilo makar neki iskorak ka inkluzivnijem oblikovanju gradova, i time život u gradu učini lakšim i pristupačnijim za širi krug ljudi“, kaže Andrić.

Ovakvoj praksi trebalo bi da se suprotstavljaju institucije. Međutim, otpor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika rušenju Generalštaba je u tom smislu izuzetak, a ne pravilo.

„Pritisak koji se vrši na zaposlene u javnim institucijama toliki da je većina njih praktično izgubila pravo da radi svoj posao“, navodi sagovornica „Vremena“.

„Od njih se očekuje da klimaju glavom na sve što nekom velikom investitoru padne na pamet, bez ikakvog kritičkog osvrta na predložena rešenja. Na taj način su institucije potpuno obesmišljene i uskraćena im je njihova primarna funkcija, a to je da regulišu i pomažu međusobno usklađivanje potreba različitih društvenih grupacija“.

Obesmišljavanje institucija

O obesmišljavanju institucija dovoljno govori prizor koji su Beograđani krajem prošle godine mogli da vide u centru Beograda. Iako se u tom slučaju nije radilo o rušenju, već o „nadogradnji“.

Sredinom decembra je na Trgu Republike postavljena bina za organizovani doček Nove godine, koja je potpuno okružila čuveni Spomenik knezu Mihailu, jedan od simbola Beograda.

Konstrukcija bine bila je direktno oslonjena na postament spomenika, pa je, nakon dopisa zabrinutih građana, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda tražio od Grada da pomeri skelu.

Grad je ignorisao zahtev Zavoda. Umesto da skela bude uklonjena, na nju je samo stavljeno crno platno, a Knez Mihailo je i srpsku Novu godinu dočekao zarobljen novogodišnjom binom.

„Institucije su stavljene u službu elite i time su izgubile svaki legitimitet“, ističe Andrić.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Prenamena umesto rušenja

U takvoj situaciji, može li se zaustaviti rušilačka groznica? Da li su buldožeri jedino rešenje? Sagovornica „Vremena“ kaže – ne.

„Većina naselja u Beogradu je u deficitu kada su u pitanju o javne službe, bilo da je reč o obrazovanju, zdravstvu ili prostorima za okupljanje zajednice“, ističe Andrić.

Izradom adekvatnih analiza i primenom participativnih mehanizama, moglo bi se utvrditi koje su to namene koje fale na nekoj teritoriji, pa bi se moglo razmišljati i o tome da li neki od objekata koji stoje prazni i neiskorišćeni ili su predviđeni za rušenje, mogu da se prenamene tako da zadovolje te potrebe, navodi sagovornica „Vremena“.

Ona objašnjava da ovakve lokacije i objekti imaju „puno potencijala“.

„Već poseduju infrastrukturu koja može biti prilagođena novim potrebama, često se nalaze unutar postojećih zajednica, a njihova prenamena može biti ekonomski isplativija i ekološki održivija od gradnje potpuno novih objekata. Ipak, za realizaciju takvih rešenja potrebna je odgovarajuća dugoročna strategija i politička volja koje trenutno nema“.

Možda bi oni koji upravljaju Beogradom, umesto da ruše kako im je volja, mogli da se ugledaju na druge evropske gradove, jer postoji sve više primera prenamene objekata kulturnog nasleđa tako da budu zasnovani na potrebama zajednice.

„Ovakve prakse su prisutne u mnogim evropskim gradovima, poput Lisabona, Varšave, Rima, a ono što je dodatno značajno jeste da se ne ograničavaju isključivo na objekte koji nosi status kulturnog dobra već uključuju i one koje imaju simbolički ili praktični značaj za lokalne zajednice“, kaže sagovornica „Vremena“.

Beograd i dalje bez plana

Ipak, kako bi teorija postala praksa, potreban je ozbiljan plan. Beograd taj plan godinama nema.

„Beograd ulazi u četvrtu godinu bez usvojenog Generalnog urbanističkog plana, ključnog dokumenta koji strateški definiše budući razvoj grada, dok su drugi važeći planovi koncipirani tako da budu izuzetno fleksibilni i da se prilagođavaju pojedinačnim interesima investitora, umesto obrnuto“, priča sagovornica „Vremena“ i zaključuje:

„Pored planskih procedura, postoje i procedure kojima se utvrđuje zaštita objekta kao nepokretnog kulturnog dobra, kao i procedure za izdavanje dozvole za uklanjanje objekata, najveći problem je što se ni jedna od tih procedura ne poštuje i ne sprovodi dosledno“.