Ko da reaguje

Više od 620 požara u jednom danu u Srbiji, a meštani nemo gledaju, uključujući one kojima su gorele kuće. Stoka u štalama. Oni veruju predsedniku države i “vrhovnom komandantu svega i svačega” u Srbiji. Ali sve to pokazalo je koliko je sistem “truo iznutra”. Gledaš kako gori sve oko tebe a ne reaguješ, veruješ predsedniku.

“Ništa čudno, to je decenijsko ‘ubijanje’ naroda, misle da će neko drugi doći da im pomogne i spase ih. Uticaj televizija sa naciolanom frekvencijom, oni stvarno misle da će država da brine o svemu. A evo kako država brine – u prvih par sati požara nisu poslali nijedan helikopter”, kaže za vreme bivši oficir policije, sad penzioner koji živi u tom kraju. “Mi se povlačimo, izvlačimo stoku jer vidimo kako požar bukti. Neke komšije, međutim, veruju da će policija i vojska doći da ih spasu. Džaba im objašnjavati da policija i vojska ne postoje da to rade. I tako je, nažalost, i bilo. Ja nemam stoku, penzioner sam koji ima par kokošaka i njima sam otvorio ogradu da izađu. I ostale su žive. A komšijama… nek prijave štetu. Znam da će mnogi slagati da im je stradalo sve”, naveo je on.

Kada se Ministarstvo odbrane oglasilo zvaničnim saopštenjem da je poslalo “čak” jedan helikopter H-145 da gasi požar u Toplici, sve je bilo jasno. A helikoptera ima bar 10. Oni koji su se stalno hvalili da su spremni za “treću misiju” Vojske, uspeli su da angažuju “čak” jedan helikopter sa vedrom za gašenje. To vedro, inače, nosi dve tone vode, i njeno ispuštanje se ne može kontrolisati, baci se odjednom tamo gde se proceni, pa šta pogodi – pogodi.

MUP ima 17 helikoptera, a bar 12 od njih mogu da nose ta vedra za zahvatanje vode. Ruski “Kamovi”, specijalizovani za tu vrstu operacija, pokušali su da urade šta su mogli, ali oni imaju svoja fizička i tehnička ograničenja. Ljudi su učinili maksimum, ali postoje propisima predviđena ograničenja – i ljudi i letelica.

STANJE NA TERENU

Šta je sa snagama na terenu, običnim ljudima koji prvi treba da se suprostave požaru? Srbija je 2007. godine ukinula civilnu zaštitu i od tada su kola krenula nizbrdo. A nekad, u bivšoj državi, postojale su jedinice Civilne zaštite u svakom preduzeću i u svakoj mesnoj zajednici. U vreme socijalizma čitavo stanovništvo se obučavalo, na ovaj ili onaj način, za postupanje u slučaju vanrednih situacija, kroz sistem Civilne zaštite koji je obuhvatao i starce u najzabačenijim selima Jugoslavije. Obaveza svih zaposlenih u radnim organizacijama bila je da kroz sistem prođu. Održavale su se i vežbe, a podrazumevalo se i da učenici osmog razreda osnovne i prva dva razreda srednje škole imaju predmet Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita (ONO i DSZ).

Sve to je devedesetih ukinuto, jednim delom zahvaljujući i doktoru ONO i DSZ Vojislavu Šešelju, čiji najbolji učenik je bio Aleksandar Vučić – oni su tražili da se “raskrsti sa svim socijalističkim reliktima”. Civilna zaštita je tako tiho nestala. Tokom bombardovanja 1999. godine bilo je ideje da se civilna zaštita, u jednom obliku, vrati, ali i to je bio tek pokušaj – samozvani poverenici su gledali ko ne gasi svetla u stanu i ne silazi u podrume kada se oglase sirene i prijavljivali su ga kao lokatora. Da se danas, ne daj Bože, desi zemljotres kao onaj pre nekoliko godina u Turskoj i Siriji, ne bi imao ko da reaguje. Civilna zaštita je prebačena u nadležnost Sektora za vanredne situacije MUP, koji se za sve ove godine nije potrudio da napravi spisak obveznika – članova, a pogotovo ne skloništa. Oni, u prevodu, ne znaju koga da angažuju u slučaju bilo kakvih katastrofa – vanrednih situacija ili terorističkih napada. Niti gde da te ljude sklone.

PRIMERI

Evo primera. Sredina aprila 2014. godine, javna, dramatična sednica Vlade Srbije zbog poplava u Obrenovcu, predsedava, pred televizijskim kamerama, netom izabrani premijer Aleksandar Vučić. Izdaje naloge, zove dobrovoljce da se priključe odbrani, načelnika Generalštaba Ljubišu Dikovića svodi na nivo komandanta bataljona, naređuje mu (protivzakonito): “Dikoviću – Šabac. Ako Šabac padne, znaš šta ti je činiti…” I tu ostaje nedorečen. Javljaju se dobrovoljci, parking kod Sava centra pretesan je za one koji su poslušali Vučića da ‘brane Šabac’, koji su mogli svojim angažovanjem da odbrane od poplave i njegovi stanovnici postavljanjem džakova sa peskom jer to nije mali grad. Ali, Vučićeva se ne poriče. U isto vreme, u Obrenovac prvog dana poplave (još nije dobijen sudski epilog odgovornosti za posledice, a tadašnji predsednik opštine Miroslav Čučković je unapređen u gradskog menadžera), pored pripadnika Sektora za vanredne situacije MUP i delova Vojske, idu “donkihotovski” samo ekipe entuzijasta – pripadnici ronilačkih klubova, oni koji znaju da upravljaju čamcima ili ljudi obučeni za pomoć stanovništvu u vanrednim situacijama, ali u nekom prošlom vremenu.

Autor ovog teksta je, kao dete od četiri godine, upamtio zemljotres u leto 1970. godine kada je baš jako “zadrmalo” Severnu Dalmaciju, i seća se kako su dolazili neki ljudi, upozoravali građane da ne idu u kuće i stanove jer će uslediti nova serija drmanja tla, možda opasnija i razornija. Ljudi su to poslušali i nisu ulazili u kuće naredna dva dana i dve noći. To je dokaz da je sistem bio izgrađen, a od njega su najviše profitirala deca koja su se mogla slobodno igrati po čitavu noć. Poseban doživljaj su bili improvizovani šatori. Danas nema nikog da izda to upozorenje.

Doživljaj drugi. Potres u Crnoj Gori aprila 1979. godine – iako relativno daleko, ali očigledno na istoj tektonskoj ploči. Probudi te tutnjava, vidiš kako krevet vibrira, a luster se ljulja – trk napolje. I nema ulaska u kuću narednih pola dana. Deca danas, šta god se dešavalo, ne reaguju na to, slušalice i mobilni su tu i baš ih briga za zemljotres, ni ne primete ga. Ali tada su dolazili neki ljudi i upozoravali, to im bio posao. Danas se, u ovom sistemu, to neće desiti, ostaviće te sistem na milost i nemilost.

NA PARTIJSKOM ZADATKU

Kakvo je stanje danas u Srbiji? Nakon raspada bivše zajedničke države, civilna zaštita ulazi, 2009. godine, u sastav Sektora za vanredne situacije MUP, donošenjem Zakona o vanrednim situacijama, ali nedorečeno, da bi tek nakon poplava 2014. godine bio usvojen i nacionalni program upravljanja rizikom od elementarnih nepogoda. Prema tom zakonu, za odgovor na vanrednu situaciju odgovorne su snage zaštite i spasavanja, sastavljene od štabova za vanredne situacije, jedinica civilne zaštite, vatrogasno-spasilačkih jedinica, policije, Vojske Srbije i “drugih subjekata čija je redovna delatnost zaštita i spasavanje, ili koji su opremljeni i osposobljeni za ovakvo reagovanje”. U prevodu – dok se svi ti “subjekti” angažuju – prekasno je, a to je više slučaja do danas pokazalo.

Sektor civilne zaštite je do 2006. bio u nadležnosti Ministarstva odbrane, a od tada prelazi pod ingerenciju MUP-a, čime je praktično prestao da postoji. Što je najgore, građani su potpuno neobavešteni i neuvežbani za ponašanje u raznim vanrednim situacijama – prilikom zemljotresa, poplava, hemijskih akcidenata, požara, pa i u ponašanju u slučaju bombardovanja, kao što je bilo 1999. godine kada su, na primer, lepljive trake stavljali preko prozorskih stakala. Civilna zaštita je, izgleda, jedino funkcionisala na severu Kosova od 1999. godine do početka primene Briselskog sporazuma. Tamo su neki ljudi, uglavnom mladi, nabildovani i sa nekim službenim legitimacijama, ne zna se čijim, primali plate iz budžeta države Srbije pod firmom “civilne zaštite”. I onda su iz Srbije slati protesti Kosovu zašto ukida tu “civilnu zaštitu”. Niko nije objasnio zašto u centralnoj Srbiji nema Civilne zaštite, a na severu Kosova ima. Kao ni šta su oni radili, za šta su primali platu. Te likove građani Srbije su, nažalost, imali priliku da vide na protestima studenata i opozicije 28. juna. Identično obučeni, i sa “vehabijskim” frizurama, čuvali su “ćacije” da ih neko od učesnika protesta ne bi napao. Platili ih “biznismeni” sa severa Kosova, čuvari lika i dela “Ace Srbina”.

Civili i zaštita

U SFRJ je svaki veliki državni proizvodni sistem, kao i skoro sve veće društvene firme, imao svoje jedinice civilne zaštite koje su održavale stalne obuke, a dobijali su sredstva iz budžeta. Osim toga, postojale su i jedinice civilne zaštite opšte namene, koje su činili građani, sa zaduženjima u mesnoj zajednici, i svi su prolazili obuku, lekarski pregled i bili su opremljeni za reagovanje u slučaju zemljotresa, poplava i drugih izazova. Jednom godišnje održavana je i vežba zvana “Ništa nas ne sme iznenaditi”. I učestvovali su svi, od pionira do starih ljudi. Ljudi koji su bili u Civilnoj zaštiti su kod kuće držali uniforme i opremu.

Prema dostupnim podacima, u Srbiji ima nešto više od 180 specijalizovanih jedinica civilne zaštite za zaštitu i spasavanje i oko trideset komandi tih jedinica, koje su u okviru Sektora za vanredne situacije. Osnovnu obuku je, navodno, prošlo manje od 3.000 pripadnika koji su raspoređeni u specijalizovane jedinice civilne zaštite, i to za zaštitu od požara, spasavanje na vodi i pod vodom, pružanje prve pomoći, radiološko-hemijsko-biološku zaštitu, spasavanje iz ruševina i zbrinjavanje.

Da to nije dovoljno, pokazuje i svojevremeno u medijima objavljeno poređenje podataka datih u jednom televizijskom prilogu, da je 1983. godine samo u Beogradu bilo više od 300.000 ljudi obučenih za civilnu zaštitu, dok je 2014. godine za vreme majskih poplava građane spasavalo tek 1.500 obučenih spasilaca. Koliko ih je danas – niko ne zna. Mnogi od tih “trećepozivaca” otišli su u penziju, a niko od mladih nije “regrutovan”. Autor ovog teksta, “trećepozivac” nikad nije pozvan da se priključi CZ, niti bilo ko od njegovih rođaka ili prijatelja, ali ni naša deca. Čak ni na obuku. Toliko o posvećenosti države tom problemu.