Završio sam Fakultet političkih nauka i radio kao novinar. Ali, pobegao sam odatle, znaš kakvo je stanje u novinarstvu. Bežao sam u konobarisanje i svašta drugo, sve do kurira.
U mojoj firmi se prvi ugovori dobijaju na po tri meseca, onda za stalno. Plata mi je oko 70.000 dinara. Svi su prijavljeni, sve po pravilima.
Nemam radno vreme
Ujutru oko pola šest sam u magacinu. Dolazim do svog boksa koji se noću puni paketima. Zadužujem ih, razvrstavam po ulicama, pakujem u pik-ap. Bude između 80 i 120 paketa, to je otprilike izvodljivo.
Oko pola osam krećem. Nemam radno vreme. Ako sam već zadužio pakete, probaću stvarno sve da ih isporučim tog dana. Moj rejon su Lisičji potok, Kanarevo brdo, Miljakovac… Više mi ne trebaju nikakve mape, znam kraj kao svoj džep.
Kurir uvek ide sam. Osim ako neko ne naruči frižider, glomazne stvari isporučuju drugi ljudi kamionom.
Nadam se da neće biti gužve po gradu i usput počinjem da zovem ljude. To nije obavezno, ali je poželjno. Zamisli da nosiš paket od dvadeset kila uz stepenice, a nema nikog.
Za neke zapamtiš kad nisu kod kuće, pa ih preskočiš i vratiš se posle. Razgovori su uglavnom normalni, ‘dobar, dan, da li ste na adresi?’ Trudim se da budem ljubazan.
Ima ljudi koji vređaju, psuju, pitaju zašto ih zoveš. Ali, to je retko.
Bahate kolege
U aparat možemo da unesemo da je primalac odložio isporuku ili da nema nikog. Kad se ne jave na telefon – stavljam da nema nikog. Dešava se da ne čuju telefon, pa se žale jer paket nije donet.
Teško im je objasniti da nemam opciju ‘nije se javio’. Ako već prođem, kažem da ću se vratiti sutra. Dva ili tri dana su paketi kod mene.
Slušam priče nekih kolega koje kažu ‘ma ko ih jebe, bio sam, neću da se vraćam’ ili ‘neću da se penjem u zgradu’.
To je nevaspitanje. Kao da im se može. Ne znam da li u firmi dobijaju packe kad bude žalbi, na mene se niko ne žali.
Kad mi ljudi kažu da silaze po paket, to ne odbijam i zahvalim se. Stvarno mi znači. Na Miljakovcu većina zgrada nema lift. Nikad nisam računao koliko pređem peške – znam da kolima pređem šezdesetak kilometara dnevno.
Ima paketa od trideset kila iz DM-a koje nosiš na peti sprat bez lifta. Možda ga čeka žena koja je sama sa detetom – nisam kreten da očekujem da žena to sama nosi.
Neki traže da se paket ostavi ispred vrata ili kod komšije. Ako je unapred plaćen, može i to – ali na njihovu odgovornost.
Kod bakšiša nema pravila
Osećam moralnu obavezu da paket stigne na vreme, koliko god ja dugo radio. Možda su lekovi, možda haljina koju žena baš večeras hoće da obuče. Pelene su mi prioritet. I igračke za decu.
Ljudi danas naručuju sve što im se plasira, od gluposti do neophodnih stvari, o odeći i obući da ne pričam.
Kod bakšiša nema pravila. Može da bude dvesta dinara dnevno, a može i preko dve hiljade. Zavisi na koga naletiš.
Sa rejonom završavam oko četiri ili pet popodne. Da bih zaradio više, radim i drugu smenu – preuzimam robu iz sportskih radnji i nosim u magacin, za to dobijam 1500 dinara dnevno. Kući stižem oko devet uveče.
Pomislim često da je to previše rada, ali šta ću? Imam dete, a ovo je siguran posao, stabilna firma, plata na vreme. A opet mi je lakše i lepše nego da radim kao novinar u Srbiji.
