Elektroenergetski sistem: Strah od blekauta

Više znakova upozorenja u novije vreme ukazuje na ozbiljnu i potencijalnu opasnost od urušavanja elektroenergetske mreže u Hrvatskoj. Tačnije, u toj zemlji, ali i u neposrednom okruženju, jer je reč o problemima čiji je uzrok u širem infrastrukturnom kontekstu. Među vodećim indikatorima je tzv. blekaut, odnosno pad sistema koji se dogodio prošle godine. Njegovo žarište je bilo u Crnoj Gori, a efekti su se osetili i u Hrvatskoj. S obzirom na pretpostavke tog kolapsa, veoma je osnovana bojazan da bi to moglo da se dogodi ponovo, možda već ove godine. Nešto slično, ali svakako većeg obima, dogodilo se s elektroenergetskom mrežom Portugalije i Španije, prenosi Dojče vele.

Povremeno su se u javnom prostoru zatim mogli čuti opominjući stručni glasovi u Hrvatskoj, ali bez mnogo odjeka. Oni po pravilu ukazuju na neadekvatno stanje mreže u odnosu na savremenu raznolikost izvora električne energije, tj. dugotrajno neulaganje u taj sistem. Neke pak informacije navode svojevrsnu kolebljivost obnovljivih vrsta energije, pa se zato kao mogućnost navodi da nagle promene u intenzitetu rada, kod npr. elektrana na vetar ili sunčevu energiju, stavljaju sistem na iskušenje. Tome se može dodati da sada predstoji vrhunac potrošnje struje u Hrvatskoj, ako se imaju u vidu klima-uređaji i turistička sezona.

Gde je slaba tačka?

„Zaista postoji realna opasnost od ponavljanja prošlogodišnjeg scenarija, s obzirom na to da je uzrok bio preopterećenje mreže u uslovima maksimalnog opterećenja“, kaže Zdeslav Matić, konsultant za elektroenergetiku i nekadašnji pomoćnik ministra za energetiku u Ministarstvu privrede Hrvatske. On je u izjavi za DW opisao kako se prošle godine, iz smera Crne Gore, sistem u Hrvatskoj rušio kaskadno, sve do nivoa gde lokalna mreža može da podnese opterećenje. „Imajući u vidu opterećenost dalekovoda Konjsko-Melina, pretpostavio bih da će se urušavanje zaustaviti oko Rijeke, a ne Zadra.“

„Uglavnom, ako se opet dogodi, raspad će ići sve do tamo dokle nije izgrađena dovoljno dobra mreža. Naime, zadnjih četrdesetak godina razvoj mreže je zapostavljen, a opterećenje je raslo. Obnovljivi izvori, koji se često spominju u tom kontekstu, u stvari nemaju mnogo veze s tim kolapsom. Takođe, scenario kakav smo videli u Portugaliji i Španiji, kod nas je malo verovatan, zato što naš sistem, za razliku od onog na Iberijskom poluostrvu, spada u regionalno najpovezanije u Evropi. Imamo baš debele veze sa susedima, uz veliku inerciju sistema“, zaključuje Matić.

Prema njegovom mišljenju, Hrvatska je stabilna u odnosu na portugalsko-španski scenario, ali i dalje izuzetno izložena u odnosu na onakav kakav se zbio u Hrvatskoj i susedstvu. „Ni susedi nisu razvili adekvatnu infrastrukturu, mislim pritom na Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, kao i Srbiju. Uzrok našeg problema je višestruk. Još u vreme ministra privrede Tomislava Ćorića na zahtev Hrvatskog udruženja poslodavaca značajno su smanjenje mrežarine (takse za korišćenje i pristup sistemu), čime su HOPS i HEP-ODS (hrvatski operateri) uskraćeni za sredstva za ozbiljnije ulaganje u razvoj mreže“, podseća Matić.

Nove elektrane

Pritom se izbegavalo da se koristi novac iz nekoliko raspoloživih i izdašnih fondova Evropske unije – gotovo milijardu evra upravo za tu namenu. „I to zato što taj novac, zbog Evropske službe za suzbijanje prevara (OLAF), nije bilo moguće krasti, dok se za krađu domaćeg novca uglavnom ne ide u zatvor. Izuzetaka je malo, npr. zamena 50 godina starog podmorskog kabla prema Braču i Hvaru, da kabl slučajno ne bi konačno pregoreo u trenutku dok je gazda na letnjem odmoru u Jelsi“, kaže za DW Zdeslav Matić, očigledno ciljajući na premijera Andreja Plenkovića i razne afere u hrvatskoj elektroprivredi.

Pored rečenog, u stručnim krugovima može se čuti i za nepovoljan efekt tržišnog poslovanja na stabilnost sistema. Sektor obnovljivih izvora naglašeno raste zbog podsticaja i zainteresovanosti privatnih preduzetnika za taj biznis sa sigurnim ulaganjem i brzim povratom. Uz to, raste i promet strujom između država, dok javni elektrosistemi zaostaju sve dok se kompletan teret ne sruši za vrat korisnicima, građanima.

„Investitori vide priliku u obnovljivoj energiji, a pred vratima je još mnogo novih elektrana“, kaže Robert Pašičko, docent na varaždinskom Geotehničkom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. „Država kaska i kao da ljudi koji bi trebalo da gledaju unapred, u stvari gledaju unazad i plaču za starim dobrim vremenima kada je sve bilo jako predvidljivo. Hrvatska energetska regulatorna agencija (HERA) godinama kasni sa definisanjem cene priključenja novih elektrana. A trebalo bi i pojačati postojeće dalekovode i uvesti nove spojeve sa susednim državama“, nastavlja Pašičko, ističući za primer da je većina hrvatske nove instalirane energije u Dalmaciji, a dodatni spoj sa Italijom pomogao bi da se taj sistem stabilizuje. Inače, zemlje u okruženju Hrvatske koje nisu deo EU, nedavno su potpisale usklađenost sa evropskim standardima, što će takođe pomoći stabilnosti.

Prepuštanje tržištu?

„Nekad su reverzibilne hidroelektrane pumpale vodu u gornju rezervu preko noći da bi je koristile preko dana. Danas spremaju energiju tokom dana, dakle onda kad je njena cena gotovo nula, a prodaju to posle devet sati uveče, kad cena raste na 200 do 300 evra po megavatsatu“, ukazuje Pašičko. I dodaje: „Nedostaje nam više investicija u velike baterijske sisteme i reverzibilne hidroelektrane. Potreno je da više guramo proizvodnju energije na mestu gde je i trošimo, kao što su krovovi. I da razvijamo energetske zajednice koje energiju raspodeljuju članovima bez opterećenja prenosne mreže.“

Međutim, tržište sekundarnom regulacijom tek se uspostavlja, a to znači da, ako sistem zapadne u probleme, za samo nekoliko sekundi unosi se nova energija, te ojačava inercija sistema na promene. „Zatim, bitno je i korišćenje novih alata koji omogućavaju precizno predviđanje proizvodnje ili potrošnje. Ukratko, sistem postaje sve kompleksniji, i bez novih stručnjaka koji se usavršavaju u tom području, novih alata i novih načina razmišljanja biće sve teže odbraniti njegovu stabilnost“, ocenjuje Robert Pašičko. I za kraj napominje da „zabijanje glave u pesak“ i prepuštanje tržištu da reši stvar – nije opcija.