U knjizi „Prošlost dolazi“, istoričarka Dubravka Stojanović zaokružila je izučavanje promena u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije od 1913. do 2021. godine. Jedan od primera koji ilustruju ovu temu je streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine, o kojem su generacije učile kao o najvećoj tragediji Drugog svetskog rata.
U ovom veku, kaže Dubravka Stojanović, udžbenici istorije ga predstavljaju drugačije.
„Streljanje u Kragujevcu je u prvim udžbenicima objavljenim posle političke promene 2000. bilo svedeno samo na jednu jedinu rečenicu! Od tada je prostor donekle povećan, ali i dalje sasvim nedovoljno za takvu tragediju“, rekla je Dubravka Stojanović ua Novu.rs.
„Za to ima više razloga. Mislim da je prvi u tome što danas nije popularno govoriti o tome da su nedićevci i ljotićevci učestovovali u hapšenju Kragujevčana, upravo zbog revizionizma“, kaže Stojanović, referišući na sveprisutnu tendenciju ka izjednačavanju četnika i partizana koja je nedavno kulminirala u predlogu Aleksandra Šapića da se izmesti Titov grob i postavi spomenik Draži Mihailoviću.“
Drugi razlog je, kazala je Dubravka Stojanović, „što postoji jasna hijerarhija žrtava. U vreme socijalizma na prvom mestu među žrtvama nalazili su se borci, partizani, zbog čega se nije govorilo o civilnim žrtvama. Zatim su, u udžbenicima iz devedesetih, na prvo mesto došle srpske žrtve u NDH, pa su zbog toga borci bili potisnuti. Kasnije su dodate i žrtve partizana iz 1944-1945. godine. Tako postavljene hijerarhije pokazuju da je selektivnost tu i kada su žrtve u pitanju, i da različiti režimi biraju one žrtve koje su im politički potrebne. Građani Kragujevca i đaci koji su streljani 1941. godine više nisu potrebni. I tu najbolje vidite surovost mahinacija sa istorijom, koje vas na kraju dovode do potpunog pomanjkanja empatije, rekla bih i same humanosti“, objasnila je Dubravka Stojanović.
Izvor: Nova.rs
