U sredu 28. februara u Beogradu je u 94. godini preminuo Aleksandar Ajzinberg. Za mnoge, profesor Univerziteta, ugledni arhitekta, nekadašnji predsednik Jevrejske opštine u Beogradu, a za privilegovane, poput autora ovih redova, teča Saša. Ostalo mi je urezano kada mi je sa trinaest godina rekao kako se on uopšte ne boji smrti. Ne bi mi to ostalo tako jasno urezano u pamćenju da nije bilo ubedljivo. A istina je po pravilu ubedljiva. Kada me je pre nekoliko dana pozvao iz bolnice, na moje pitanje kako je, ponovio mi je, između ostalog, da se smrti ne boji. Bio je jednako ubedljiv kao pre više od trideset godina. A kada se pre nekoliko dana tiho i neprimetno iskrao iz života, uradio je to na način kao da je hteo da mi dokaže da je bio iskren kada mi je to govorio.
Kao dete sam se često pitao, kako neko može da se ne boji smrti? Da li kada ti sa dvanaest godina kvislinzi odvedu oca i ubiju na Starom sajmištu, da li se tada izgubi strah od smrti? Kada se nakon toga, da i tebe ne bi ubili zbog toga što si Jevrejin, kriješ tri godine sa majkom po Homoljskim planinama ne znajući hoćeš li živ dočekati kraj dana, a kamoli rata, da li se tada izgubi strah od smrti? Ili je možda sve to uspeo da preživi upravo zato što nije imao strah od smrti.
Poživeo je dovoljno dugo da bi mi priuštio da i ja sa strane mogu da gledam svoje dete kako, kao i ja u tom uzrastu, upija Sašine priče i uzaludno pokušava da odgonetne mehanizme koji su doveli do Holokausta. Koliko mi je poznato, Saša je u poslednjih petnaestak godina bio dosta tražen da govori o tome kako je preživeo rat. A za tako nešto nije dovoljno samo spadati u red malobrojnih živih svedoka rata, već znati to i ispričati.
A Saša je bio izvrstan govornik. Njegove priče bile su autentične, zanimljive, humane. I u najstrašnijim događajima, njegov jedinstveni smisao za humor pronalazio je put, uvek sa ukusom i dobrom merom. Pisana reč bila mu je jednakog kvaliteta kao i usmena. Njegov sin, moj brat Matvej, je početkom devedesetih godina prošlog veka da ne bi otišao u Vukovar, otišao u Izrael. Ubrzo se nakon dolaska zainteresovao za svoje poreklo i za to kako mu je otac preživeo rat. Saša je kroz pisma sinu pripovedao o svemu što je malog zanimalo. Na kraju je bilo više nego dovoljno građe da se od tih pisama objavi knjiga, koju je Prosveta i objavila 2006. godine pod naslovom „Pisma Matveju“. Za ovu knjigu je Saša 1995. na anominmom konkursu Saveza jevrejskih opština osvojio prvo mesto.
Oslobođenje Saši nije odmah donelo bolji život. Pričao mi je da je nakon rata krenuo na časove engleskog kod izvesne gospođe Todorović, u jednu kuću u Francuskoj ulici, nekoliko kuća ispod Doma Armije, koja je imala veoma velike grudi, te da se nije znalo da li su njeni časovi popularni među klincima zbog kvaliteta nastave ili njenog izgleda. Jednog su ga dana na izlasku sa časa engleskog uhapsili agenti OZNA-e i odveli u zatvor koji se nalazio na Obilićevom vencu. Tadašanjim vlastima bio je sumnjiv zbog toga što je kao Jevrejin preživeo rat. Mora da je sarađivao sa okupatorom, razmišljali su agenti. U zatvoru je proveo nekoliko meseci.
Uprkos svemu, diplomirao je na Arhitektonskom odseku Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu 1955. godine. Bavio se dizajnom i projektovanjem enterijera stambenih i javnih objekata, a od 1982. do odlaska u penziju 1995. bio je profesor na odseku enterijera Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Od 2001. do 2006. predavao je na Odseku enterijera Akademije lepih umetnosti u Beogradu. Brojni su njegovi radovi koji bi se ovde mogli navesti, ali istaći ću jedan na koji sam kao dete bio ponosan: dizajn slova kojima je bilo ispisano ime Doma sindikata Jugoslavije na zgradi na tadašnjem Trgu Marksa i Englsa. Ova slova, kao jedan od diskretnih simbola tadašnjeg socijalističkog Beograda, ispod kojih su se decenijama nalazili zaljubljeni parovi, i danas mogu podsetiti pažljivog prolaznika na neka isčezla vremena.
Rat koji je Saša preživeo učinio ga je osetljivijim na ljudsku patnju. U vreme opsade Sarajeva dok je bio na čelu Jevrejske opštine Beograd, Saša je pokrenuo mehanizam kojim su rođaci ili prijatelji ljudi zatočenih u Sarajevu mogli da im šalju novac. Ali i obratno. Mehanizam je funkcionisao po sledećem principu: neko bi doneo novac u Jevrejsku opštinu u tadašnju Ulicu 7. jula sa podacima osobe kojoj se novac šalje u Sarajevo. Onda bi beogradska opština o tome obaveštavala Jevrejsku opštinu u Sarajevu, da bi sarajevska opština tu sumu novca dalje davala osobi kojoj je namenjen. Ili obratno. Bitno je bilo da sume novca koje su od ljudi primale beogradska i sarajevska opština budu uravnotežene.
Saša je osposobio i radio stanicu kojom su ljudi u trenucima prekida telefonskih veza između Beograda i Sarajeva mogli da komuniciraju sa svojim najbližima. Diskriminisani Saša u detinjstvu nije pravio razliku po pitanju nacionalne ili verske pripadnosti ljudi koji su želeli da šalju novac ili razgovaraju sa svojim najbližima. O ovoj veličanstvenoj Sašinoj inicijativi, kojoj sam kao dete svedočio, se danas u beogradskoj čaršiji gotovo ništa ne zna. Za tako nešto je verovatno i sam delom bio kriv budući da su u njegovom ponašanju humani gestovi imali upotrebnu vrednost isključivo dok su bili u funkciji pomaganja drugih. Dalje o njima nije govorio.
Odlazak u penziju ga nije usporio onako kako to često kod ljudi biva. Njegova čula i moć opažanja, imao sam utisak, bila su budnija nego ikad. Sa Gorjanom je odlazio na Avalu, kod Ace Devetke, pratio je dešavanja u gradu. A bio je u stanju da od običnog jutarnjeg odlaska na pijacu napravi najlepšu priču. Onako kako jedino mogu ljudi koji istinski vole život.
