Kad pukne poverenje, puca i čovek

Bio sam u Poštanskoj štedionici. Povod prost: otvoriti dinarski račun. Prvo pitanje već je trik-pitanje: „Koju vrstu računa želite?“ Naravno, pitam: „A koje vrste postoje?“ „Moram da pitam koleginicu“, kaže on, da bi me posle uputio kod te koleginice.

Nakon svega, vraćam se kod njega za šalter gde mi daje da potpišem oko 40 papira. Brzo ih izmiče, ne dozvoljavajući mi da pročitam šta na njima piše. Kažem: „Daćete mi kopiju svega ovoga?“ „Neću, nemam vremena da kopiram, niti to bilo ko traži“, odbrusi, kao da tražim nešto skandalozno, a ne elementarno.

I tu, u toj sceni koja je istovremeno banalna i jeziva, postaje jasno: poverenje nije nešto što se gradi na idejama i deklaracijama, nego na tome da ti daju da pročitaš ono što potpisuješ. A ako ni to ne postoji, šta je onda ostalo?

Jer ono što se na šalteru vidi, to se u društvu ponavlja: mala samovolja kao ogledalo velikih sistema. I dok odlazim, razmišljam o tome da se sve psihološko-sociološke teorije o društvenom kapitalu, mentalnom zdravlju i poverenju mogu testirati tu, između pečata i papira.

Poverenje u institucije i kriza mentalnog zdravlja

Poverenje u institucije nije fraza iz udžbenika političke teorije. To je svakodnevni hleb jednog društva: nevidljiv, ali neophodan. Kada poverenje postoji, ono se gotovo ne primećuje.

Kada nestane, nestaje tišina koja ga je držala, a sa njom i osećaj da je svet predvidiv.

Poverenje nije sigurnost. Naprotiv, ono živi u prostoru neizvesnosti. Potrebno je upravo zato što ne znamo. Građanin veruje da će institucija (sud, bolnica, policija, ministarstvo) delovati u njegovom interesu, dosledno i predvidivo.

To poverenje je most između pojedinca i sistema. A kada se most uruši, ne padaju samo reči i papiri, već i osećaj lične stabilnosti.

Istraživanja pokazuju da ljudi sa višim nivoom poverenja u institucije i zajednicu prijavljuju više subjektivnog blagostanja, bolje mentalno zdravlje i duži životni vek. To je logično.

Poverenje smanjuje stres, daje osećaj kontrole, podstiče saradnju. Ali kada se poverenje istopi, posledice nisu samo političke. One se urezuju u svakodnevicu: raste anksioznost, sumnja se širi, osećaj izolovanosti postaje norma.

Period od 2021. do 2024. u SAD pokazuje trend opadanja poverenja u većinu sektora. Posebno zabrinjava što generacija Z — oni koji tek ulaze u društvenu i političku zrelost — već sada prijavljuje niže nivoe poverenja nego starije generacije.

Taj jaz se ne meri samo anketama, već i promenama ponašanja: izbegavanjem korišćenja državnih usluga, odbijanjem da se učestvuje u zajedničkim inicijativama, sve do potpunog povlačenja iz javnog prostora.

Hronični stres

Psiholozi upozoravaju da gubitak poverenja ima osobine hroničnog stresa. To nije nagla trauma, već stalno kapanje neizvesnosti. Kada građanin veruje da sistem neće reagovati na njegovu prijavu, kada sumnja da je bolnica podložna korupciji ili da sud presuđuje po političkoj liniji, on zapravo živi u stalnom „stanju pripravnosti“ – telu i umu poznatom iz literature o anksioznim poremećajima.

Sociolozi poput Roberta Putnama i Boa Rothsteina dodaju da poverenje nije izolovan osećaj, već društveni kapital: mreža odnosa, pravila i očekivanja koja drže zajednicu na okupu. Kada ta mreža oslabi, i pojedinac i društvo postaju ranjiviji.

Anthony Giddens ide dalje: u modernom svetu sve se više oslanjamo na „apstraktne sisteme“, institucije i procese koje ne vidimo i ne razumemo do kraja, ali im moramo verovati. Kada taj mehanizam zakaže, ne urušava se samo politika, već i ontološka sigurnost, temeljni osećaj da svet ima smisla i da je podložan razumu.

Gubitak poverenja je, dakle, dvostruka kriza: spolja politička, unutra psihološka. A ta unutrašnja dimenzija često ostaje nevidljiva, jer ne proizvodi spektakularne slike (nema demonstracija ni protesta).

Postoji samo tiha promena: čovek prestaje da se obraća sistemu, prestaje da očekuje, prestaje da veruje.

I tu počinje najopasniji proces: društvo u kojem poverenje postaje luksuz za naivne, a ne temelj za sve.

Kako se gubitak poverenja urezuje u naše živce

Kad poverenje pukne, ono ne puca samo na ekranu, u grafikonu ili naslovu vesti. Puca u čoveku.

A čovek, iako voli da misli da stoji na zemlji, zapravo živi u mreži — mreži odnosa, normi, nevidljivih signala. Robert D. Putnam je tu mrežu nazvao društvenim kapitalom. Nečim što nije novac, a bez čega i novac gubi smisao.

Putnam kaže: društveni kapital su poverenje, norme i mreže. U Americi, kaže on, ta mreža se proredila. Ljudi su prestali da igraju kuglanje u ligama (Bowling Alone), prestali da sede sa komšijama, prestali da idu na sastanke udruženja. Na papiru deluje bezazleno. U telu, veoma ozbiljno.

Jer svako povlačenje iz zajedničkog prostora ne znači samo manje rukovanja i razgovora, nego manje psiholoških i bioloških procesa koji zahtevaju kontakt, a ti procesi, to su imunološki impulsi, hormonske ravnoteže, ritmovi srca.

Ichiro Kawachi dodaje: društveni kapital se meri i u mislima i u telima. On meri poverenje, osećaj pripadnosti, spremnost na razmenu. I nalazi: oni koji imaju više tog kapitala prijavljuju bolje fizičko i mentalno zdravlje. Čak i kada uklonimo genetiku, detinjstvo, karakter, veza ostaje. To znači da je društveni kapital javno-zdravstveni resurs, a ne samo kulturna lepota.

Pamela Paxton upozorava da nije svaka mreža dobra. Udruženja zatvorena u svoje mehure mogu raditi protiv demokratije. Važan je kvalitet veza, ne samo broj. Jer pogrešno uvezano poverenje može hraniti isključivost, fanatizam, slepu veru.

Poverenje kao slabost

I tu dolazimo do tamne strane poverenja. Kad je previsoko, kad je nekalibrisano, postaje slabost. Čovek prestaje da sumnja. Pristaje. Prepušta svoje oči drugome, verujući da će mu reći istinu.

To je ono što psiholozi zovu kompenzatorno poverenje: kada verujemo ne zato što institucija zaslužuje, nego zato što ne možemo podneti da živimo bez vere. A institucije — one to znaju. I mogu ga hraniti, jer visoko poverenje znači manje nadzora, manje pitanja, više poslušnosti.

Ali najopasniji deo priče počinje kada to nezasluženo poverenje pukne. Razočaranje tada nije samo intelektualno. To je fiziološki potres. Izgubiš sigurnost, a s njom i osnovni osećaj da svet ima smisla. Anthony Giddens bi to nazvao erozijom ontološke sigurnosti: gubiš tlo pod nogama koje nisi ni znao da imaš.

Ontološka sigurnost nije luksuz, nego svakodnevni aparat za disanje. Dok veruješ institucijama, one ti nevidljivo održavaju ritam: sutra će voda poteći iz slavine, lekar će ti propisati lek koji te leči, sud će te braniti ako si u pravu.

Kad poverenje nestane, svaki od tih činova postaje lutrija. I čovek počinje da živi u svetu gde se vazduh meri na boce, a ne diše se slobodno.

Psihologija tu prelazi u biologiju. Telo prepoznaje nepoverenje kao pretnju. Aktivira se HPA osa: hipotalamus, hipofiza, nadbubrežne žlezde. Kortizol ulazi u krv. Ako traje dugo, nivo kortizola ne silazi. Imunitet slabi, upale rastu, šećer skače, mozak se menja. Depresija, anksioznost, kognitivno opadanje, sve to više nije metafora, nego egzaktno izmereno u milimolima i miligramima.

Dopamin, neurotransmiter nagrade, gubi ritam. Motivacija se topi, pažnja puca. Serotonin, koji smiruje, više ne dolazi u dovoljnoj meri. Poverenje je, kažu neurolozi, temelj strateškog razmišljanja pod pritiskom. Kad ga nema, prefrontalni korteks radi slabije, a amigdala (centar straha) preuzima komandu. Rezultat je društvo koje reaguje impulsivno, ne planira, ne gradi.

I to je možda najveća opasnost: gubitak poverenja ne samo da razara odnose, nego nas gura u način života gde smo stalno u pripravnosti, u „fight or flight“ (bori se ili beži) modu. A u tom modu nema dugoročnih projekata, nema velikih mostova, nema umetnosti koja traje. Samo kratke, trzave reakcije na sledeći udar.

Zato je priča o poverenju u institucije priča o našem telu i živcima. O tome kako društveni kapital može da smanji nivo kortizola jednako kao i dobra terapija. O tome kako zatvorena, loše kalibrisana mreža može da nas odvede u kolektivnu slepu ulicu.

Putnam, Kawachi, Paxton, Giddens: svi oni govore o istom fenomenu, samo iz različitih uglova. Poverenje je društveni lepak, psihološki štit, neurobiološki regulator. Kad nestane, raspada se struktura, puca osećaj smisla, remeti se biohemija.

A onda, kada pokušamo da živimo bez njega, shvatimo da poverenje nije naivnost, nego način preživljavanja. Bez njega, i institucije i tela počinju da propadaju. I tada, možda, shvatimo da svaka reforma, svaka promena, svaka politika koja ignoriše ovu nevidljivu mrežu, gradi na pesku.

Kraj poverenja, kraj disanja

Nije to više pitanje „da li veruješ“. To je pitanje: koliko ti treba da pukneš od muke. Koliko ti treba da, dok stojiš u redu u domu zdravlja, shvatiš da oni koji su pre tebe prošli, nisu prošli zato što su bolji, ili bolesniji, nego zato što znaju koga da pozovu. Koliko ti treba da razumeš da ono što ti ljudi zovu „pravila“ nisu ni pravila, nego dekor, šminka na raspadnutoj drami.

Pickett i Wilkinson su to već napisali: nejednakost ti pojede poverenje. Ne zato što si ti paranoičan, nego zato što vidiš: ista bolest, isti dan, isti red, ali jedan ide kući sa lekovima, drugi ide kući da čeka smrt. Nejednakost ti uđe u kičmu kao hladnoća, pa počneš da gledaš svakog preko ramena. I nije to više tvoja fobija. To je društvena dijagnoza. Elstad ti kaže: ko je dole, umire više. Ne u metafori, nego u statistikama.

Rothstein dodaje so na ranu: korupcija ne samo da uzima novac, ona uzima poverenje. Kad shvatiš da lekar ne prima mito iz hira nego iz sistema, da činovnik ne zateže papir zato što te mrzi nego zato što mora da podmaže lanac, shvatiš i da u tom lancu ti nisi karika, ti si teret. I to poverenje, ono krhko, ono od kojeg ti zavisi srce i stomak, više ne postoji.

A onda se uključe mediji. Digitalne halucinacije. Otvoriš telefon i vidiš svet podeljen na dvoje: crno i belo, tvoje i njihove, „mi“ i „oni“. Svi urlaju iz svojih eho-komora, svi lažu, a laž je upakovana kao „hitno“ i „ekskluzivno“.

Društveni mediji ti izvuku pažnju iz ruku, ubrizgaju ti dopamin, pa te puste praznog. FOMO (strah da nešto ne propustiš), selfiji, filteri, „highlight reel“: sve ono što ti dokazuje da si manje, lošije, sporije, ružnije. I dok skroluješ, poverenje se topi: prvo u institucije, pa u komšije, pa u rođake, pa u sebe.

Blizu nule

Onda, kad to poverenje padne na nulu, počinje nova biologija. Kortizol se ne spušta. Dopamin ne zna kad da se javi. Serotonin zaboravi tvoj broj. To je telo koje više ne veruje. I nema tu „mentalnog zdravlja“ u tradicionalnom smislu — ima samo stalna pripravnost, kao životinja koja je videla previše zamki.

Putnam bi ti rekao: bez društvenog kapitala, ti ne možeš ni protest da napraviš kako treba. Warren bi dodao: demokratija treba zdravo nepoverenje, ali ti više nemaš zdravo, imaš samo gorčinu, cinično nepoverenje koje ne gradi ništa. I Graham bi klimnula glavom: navikneš se na to. Prilagodiš se. Živiš u lošoj ravnoteži i zoveš je normalnom.

To je najgora tačka: kad prestaneš da očekuješ išta. Kad ti institucije ne duguju ništa, a ti njima još manje. Kad se navikneš na to da te lažu, da kradu, da te ostave da čekaš. I kad to prestane da te nervira.

Jer tada, poverenje nije ni mrtvo — ono je istrunulo. A trulež ne boli, samo smrdi.

I zato, kad sam se poslepodne vratio u Poštansku štedionicu da ipak nekako izvučem kopije ugovora koje sam potpisao, osećao sam se kao da obavljam ličnu, malu verziju građanskog aktivizma. Na kraju sam ih dobio — ne zato što je to procedura, nego zato što sam bio dovoljno uporan.

Ali dok sam ih nosio kući, držeći ih kao trofej iz rata koji niko drugi ne vidi, mom ocu je od cele te scene pozlilo. I možda je to najtačnija slika: dokumenti u rukama, ali poverenje, odavno na intenzivnoj nezi.

Autor je psiholog