Slovenački poslovni klub je krajem prošle godine proslavio 10 godina postojanja u Srbiji, a istovremeno održao i jubilarni stoti sastanak članova i prijatelja kluba. Nakon godine jubileja, u martu 2013. Danijela Fišakov je na čelu kluba zamenila dugogodišnjeg predsednika Vladimira Kravčuka. U razgovoru za „Vreme“ ona analizira ekonomsku saradnju Slovenije i Srbije, aktuelne probleme u kojima se nalazi Slovenija, kao i privrednu situaciju u regionu nakon izlaska Hrvatske iz CEFTA.
„VREME„: U martu i aprilu ove godine svetski mediji su stavili Sloveniju u fokus kao „novu zemlju EU kojoj preti bankrot„. Sa druge strane, premijerka Bratušek odlučno tvrdi da Sloveniji neće biti potrebna inostrana pomoć. Možete li reći nešto više o problemima sa kojima se Slovenija trenutno suočava, kao i o mogućim ishodima u ovom kritičnom periodu?
DANIJELA FIŠAKOV: Slovenija, zaista, trenutno prolazi kroz najteži period od svog pristupanja EU. Posledice dešavanja u svetskoj ekonomiji poslednjih godina su vidljive i na slovenačkoj privredi, koja svakako ne raspolaže inercionim kapacitetom dovoljnim da je učini potpuno neosetljivom na nepovoljne promene kao što su i u privredama zemalja čiju sudbinu Slovenija deli. Međutim, to je istovremeno čini bržom i prilagodljivijom. Zato se i pristupi rešavanju sličnih problema, koji su zadesili različite zemlje EU, razlikuju. Želim da verujem da će dalji potezi slovenačke vlade doprineti da Slovenija iz ovog za nju teškog perioda izađe kao zemlja nad koju se pretnja bankrotom nadvila samo privremeno.
Prema agenciji Blumberg, Slovenija trenutno ima veći rizik od bankrota nego Španija i Italija. Koliko su ovakve procene utemeljene i na koji način one utiču na rad kompanija u Sloveniji, bilo stranih, bilo domaćih?
Rizik je samo statistička kategorija koja znači povećanu verovatnoću da se desi nešto nepoželjno, ne da će se to nešto i stvarno desiti. Tvrdnje eminentnih agencija kao što je Blumberg, koju ste pomenuli, treba shvatiti kao podsticanje na delovanje da bi se predupredio i izbegao nepovoljan ishod. Svakako da se kod kompanija, koje posluju u Sloveniji, oseća povišen nivo strepnje za budućnost, ali taj nivo još uvek nije toliki da bi se to osećanje moglo nazvati strahom. Ojačavanje i konačno ozdravljenje pre svega bankarskog sektora učiniće da ono ne pređe kritičnu granicu stimulišućeg stresa prisutnog, čak i neophodnog, u svakoj poslovnoj utakmici.
U prethodnih desetak godina, izuzev godina krize 2009. i 2012, privredna razmena Srbije i Slovenije je neprestano rasla uz postepeno izjednačavanje trgovinskog bilansa. Kako vidite buduću privrednu saradnju ove dve zemlje i gde vidite mogućnost njenog daljeg razvoja?
Privrede Srbije i Slovenije su sudbinski povezane, a ne samo istorijski, geografski i interesno. Kao takve poseduju, rekla bih, neograničen potencijal za dalji razvoj i međusobno dublje povezivanje. Približavanjem Srbije standardima EU i povećavanjem konkurentnosti njenih proizvoda taj potencijal se istovremeno i povećava i ostvaruje. Balansiranje odnosa u trgovinskom bilansu je upravo pokazatelj zdrave privredne saradnje ovih dveju zemalja.
Ivan Simić je ranije bio direktor Poreske uprave Slovenije, a sada je na istom položaju u Srbiji. Koliko se može model poreske reforme Slovenije primeniti u Srbiji i, još važnije, vidite li ovde političku volju da se ona i sprovede?
Prikupljanje poreza je oduvek bio jedan od osnovnih izvora prihoda svake države, te je svaki model efikasnijeg prikupljanja poreza dobrodošao. Istovremeno, a s obzirom da je i samo pominjanje poreza za privredu vrlo bolno, takav proces treba učiniti što bržim, efikasnijim i što manje birokratizovanim. Ne sumnjam da će gospodin Simić umeti da svoja pozitivna iskustva iz Slovenije prenese i uspešno primeni u Srbiji. Reformi i modernizaciji Poreske uprave se, svakako, ne može pristupiti bez prisutnosti političke volje u rukovodećim državnim strukturama. O postojanju političke volje u Srbiji najbolje govori sama činjenica da je gospodin Ivan Simić, kao nesporni ekspert i poznavalac sistema poreskih uprava, pozvan upravo od strane resornog ministra da takvu reformu sprovede i u Srbiji.
Jedan od ciljeva Slovenačkog poslovnog kluba je i „pružanje informacija o mogućnostima ulaganja u Srbiju„. Na koji način su se ove mogućnosti menjale u proteklih desetak godina, koliko Klub posluje i koje su negativne strane srpskog poslovnog okruženja koje se ni posle svih tih godina nisu poboljšale i dostigle prihvatljiv nivo?
Biznis je živ organizam koji uvek traži način da opstane i da se dalje razvija. On se prilagođava, ali i traži pogodnije okruženje za sebe. Uslovi poslovanja u Srbiji se desetak godina unazad, bez obzira na globalnu situaciju, stalno poboljšavaju. Radi se na modernizaciji Poreske uprave, znatno je skraćena i pojednostavljena procedura za registraciju preduzeća, uvedena su ograničenja za rokove plaćanja, pre svega države prema privredi, subvencionišu se strana ulaganja. Međutim, birokratizovanost i sporost administracije i dalje predstavlja veliki problem. I dalje postoji mnoštvo bespotrebno komplikovanih procedura čiji ishod često ne zavisi od sistema, već od volje pojedinaca. To unosi veliku dozu neizvesnosti, pa čak i straha, kod sadašnjih i potencijalnih investitora. Slovenački poslovni klub zahvaljujući svom decenijskom iskustvu uspešno pomaže svojim članovima da prebrode te teškoće i da se snađu u ovom poslovnom okruženju.
Prema statističkim podacima Slovenije, ova zemlja u Srbiji ima investicija u vrednosti od oko 1,5 milijardi evra, dok je u suprotnom smeru otišlo oko 100 miliona evra investicija iz Srbije – od toga polovinu čini kupovina Fruktala. Koji su uslovi neophodni da bi firme iz Srbije više ulagale na slovenačkom tržištu – da li je reč o nezainteresovanosti ovdašnjih privrednika, nemogućnosti da se izbore sa EU konkurencijom ili postoji neki drugi razlog?
Svakoj vladi je cilj da u svoju zemlju privuče što više direktnih stranih investicija jer one znače otvaranje novih radnih mesta. Takav slučaj je i sa Slovenijom, kojoj su takva ulaganja takođe potrebna i koja daje značajne podsticaje za njih. Međutim, iz Srbije su ka Sloveniji do sada otišle samo tri značajnije investicije (Nektar, ComTrade i Beohemija Inhem), a i one nisu greenfield. Poslednjih decenija se srpska privreda suočavala sa daleko ozbiljnijim problemima nego slovenačka i sada je posle recesije i stagnacije u fazi oporavka i konsolidovanja. Verujem da je srpska privreda već prepoznala svoj interes da više ulaže na slovenačkom tržištu i da će u narednom periodu pripremanja za EU utakmicu takvih ulaganja biti više.
Prvog jula zajednički sused Slovenije i Srbije, Hrvatska, ulazi u EU i izlazi iz CEFTA sporazuma. Po vašem mišljenju, kakve će to posledice imati po privredu u Srbiji?
Ulazak u EU za Hrvatsku istovremeno znači i automatski izlazak iz Centralnoevropskog sporazuma o slobodnoj trgovini. Ubuduće bi trebalo da zemlje potpisnice CEFTA sa Hrvatskom posluju u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). To bi konkretno značilo oslobađanje značajnog dela tržišne teritorije u regionu od strane hrvatskih kompanija i mogućnost da srpske kompanije povećaju svoj izvoz na ovo tržište, pre svega proizvoda u oblasti agrara i prehrambene industrije. Srbija bi se tako učvrstila kao dominantna zemlja-izvoznica u okviru CEFTA. Naravno, nije sve baš tako jednostavno. Ovi tokovi će zavisiti od iznova ispregovaranih SSP-a koje inicira EU da bi zaštitila interese Hrvatske, zatim od opredeljenosti hrvatskih preduzeća da svoje pogone izmeste u BiH i Srbiju, kao i od osposobljenosti srpskih resursa da odgovore na ukazani izazov povećanog tržišta. Bez obzira na to što ovakav razvoj događaja ide naruku srpskoj privredi, mišljenja sam da Srbija mora da nastavi da svoje mesto traži i u okviru EU, tj. da nastavi u smeru dostizanja standarda i konkurentnosti kakvi vladaju u EU.
