Panonski splin i odmetništvo od kanona

Postoji li „savremena vojvođanska književnost“? Pitanje je zapravo retoričko, ali oprez svejedno nije suvišan, jer vas na toj krivini čekaju svi oni nesnosni koliko i neizbežni prigovori: nema „vojvođanske književnosti“ nego se radi o nacionalnim književnostima (srpskoj, mađarskoj, slovačkoj etc.) podeljenim po kriterijumu jezika izražavanja, a vojvođanska zavičajnost pisaca je tu sekundarna stvar. Razume se da je to sasvim tačno i potpuno netačno u isto vreme: vojvođanska književnost kao „nacionalna“ zaista ne postoji niti će postojati jer nema vojvođanske etničke nacije a pogotovo ne vojvođanskog jezika, tako da nema sumnje da se u Vojvodini stvara srpska, mađarska, slovačka etc. književnost, ali istovremeno i sasvim nedvosmisleno postoji i izvestan „značenjski višak“, izvesna jaka – istorijski i kulturološki uslovljena – specifičnost koja čini suvislom i opravdanom priču o vojvođanskoj književnoj sceni kao o fenomenu za sebe. Fenomenu koji, dakako, živi prožet sa drugima kojima ravnopravno pripada, a ne u izolaciji od bilo koga ili čega, sa bilo koje obale bilo koje reke. Ne bi ni valjalo da je drugačije.

Srpska književnost koja se (danas) stvara u Vojvodini nesumnjivo „stoji na ramenima divova“; ako i ne idemo u dalju prošlost, ako pustimo sada po strani jednog Steriju ili Zmaja, svakako ne možemo izbeći Crnjanskog, Kiša ili Aleksandra Tišmu. Bez ta tri najjača „potporna stuba“ (te mnogih koji ih prate) zapravo je sasvim besmisleno i neizvedivo relevantno raspravljati o literaturi srpskog (ili srpskohrvatskog) jezika kao takvoj, a kamoli o onoj koja je još i dodatno osenčena nijansama panonskog podneblja.

Novosadska književna scena nesumnjivo prednjači u svakom smislu, što je i prirodno utoliko što je Novi Sad jedan od četiri-pet ključnih izdavačkih, literarnih, akademskih i pozorišnih centara u kontekstu cele Jugoslavije, a kamoli na suženom prostoru Srbije, gde je (nesrazmerno svojim relativno skromnim gabaritima) gotovo ravnopravan partner četiri puta većem Beogradu, a daleko, daleko ispred prvog sledećeg centra – koji god to mogao biti.

Još od šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, možda najvitalniji deo novosadske književne scene (pesničke naročito) onaj je koji je uronjen u maticu raznih izrazito modernističkih, (neo)avangardističkih i eksperimentatorskih pokreta i struja. Dva vodeća novosadska „princa avangarde“, obojica nažalost preminuli u ranim godinama XXI veka, i obojica formativno Zrenjaninci, bili su Vojislav Despotov i Vujica Rešin Tucić. Njihova je pesnička (esejistička, performerska, prevodilačka…) slava do danas nepotamnela svugde gde se piše i čita na ovom jeziku, a nasleđe dragoceno i nepregledno, ne samo u obliku njihovog dela nego (bar) toliko i u vidu generalno izrazito modernog literarnog duha koji je na sceni trajno prisutan, i to ne tek kao marginalni eksces, nego kao manje ili više centralni tok žive i vredne literarne produkcije. Negde pomalo po strani, da bi se tek danas počelo shvatati sa kako ozbiljnom zaostavštinom iza sebe, bio je tu sve vreme i takođe nedavno preminuli Branko Andrić Andrla, osebujan gotovo kao nekakav „NS Ian Dury“, „iščašeni“ pripovedač, pesnik i vođa kvazi-džez (a suštinski, puhom pankerske) formacije Imperium of Jazz.

Ravnopravni su-kreatori i dakako survivori tog „herojskog doba“ i dalje su među najvažnijim piscima koji žive i rade u Novom Sadu, poput pesnika i esejiste Vladimira Kopicla, suptilnog opservatora, ironičara-oniričara i neumornog jezičkog inventora, braće Božidara i Miroslava Mandića, ili pak Slobodana Tišme, čoveka koji je iz likovnjačko-performerskog i rokenrol sveta, preko osebujne poezije, u poslednjih desetak godina dospeo u žižu interesovanja kao prozaista, najpre izvanrednom zbirkom Urvidek, a najviše romanom Bernardijeva soba.

Ime i delo Slobodana Tišme (nije u srodstvu sa starijim prezimenjakom) možda su najbolji povod da se spomene kako je taj isti, ili svakako srodan, duh inovatorske i eksperimentatorske odvažnosti i zaigranosti zapravo multidisciplinarno obeležje kreativno najpotentnijih ogranaka novosadske umetničke scene: od likovne (primera je bezbroj, a danas srećom odlično radi Muzej savremene umetnosti Vojvodine, koji je svima postao neka vrsta „krova nad glavom“), preko filmske (Žilnik i krug oko njega), pa sve do muzičke (Boris Kovač, Stevan Kovač Tickmayer, Branka Parlić, džezeri, a u rokenrolu ponajviše bezbrojni postpunkeri kao zapanjujuće predominantan deo scene). To što se povremeno ista imena pojavljuju u po dva, pa i tri različita umetnička medijuma samo pokazuje koliko je ta scena zapravo od zajedničkog korena.

Nije nikakvo čudo što se baš u takvom okruženju nekako najjače „primio“ i virus književnog postmodernizma iz osamdesetih, i što mu je deo NS scene nekako ostao poetički najverniji do danas, svako na svoj način: Đorđe Pisarev u „aleksandrijskom“ smislu, Sava Damjanov kroz poigravanje sa srpskom književnom tradicijom kao i sa erotizmom, kalamburom i mešanjem „opscenog“ jezika u, gle, suštinski eruditsku prozu. U tu je matricu iz svog pravca bio ušao i Franja Petrinović, mada se u novijim knjigama (uglavnom srećno) donekle odmakao od te poetike u više „realističkom“ pravcu, iskristalisavši se kao nekovrsni jetki hroničar novosadskih (ali i naših sveopštih…) godina propadanja. Među kritičarsko-esejističkim pratiocima tog naraštaja izdvojio se Svetislav Jovanov, ponajviše kao dramaturg i teatrolog.

Negde po strani od svih starijih i novijih izama, a štrpnuvši od svakog taman onoliko koliko mu može pametno poslužiti, stasao je Laslo Blašković, afirmisan najpre kao pesnik, a potom i kao vanserijski romanopisac, onaj čije se delo, ako se nastavi onako kako bi moglo i moralo, nekako prirodno nameće kao ono koje nastavlja tamo gde je veliki Aleksandar Tišma stao – što, dakako, Blaškoviću ne nameće ama baš nikakve obaveze, ponajmanje poetičke, ali i posmatrač ima svako pravo da to notira…

Formalno poetički „staromodnija“, ali u onome što je radila svakako sjajna spisateljica, pre koji mesec preminula Milica Mićić Dimovska – bez obzira na silne nagrade za Poslednje zanose MSS, za života ipak negde nedovoljno uvažavana – stvorila je upečatljiv literarni svet malih, anonimnih junakinja novosadskog XX i XXI veka, žena u žrvnju između meljave velike Istorije i intimnih, porodičnih tragedija, nasilja i nerazumevanja. Ako joj ima smisla tražiti „poetičke sestre“, to će najpre biti izvanredna Judita Šalgo, prerano preminula i otuda „nezaokruženog“ opusa, ali autorka koja je o „Holokaustu i posledicama“, ali i o savremenijoj stvarnosti, napisala stotine vanserijskih stranica koje prosto zovu na komparativno čitanje sa (pre svega) A. Tišmom i Vegelom, te Ljiljana Kaspar Jokić, koja je nekolikim svojim delima podobro uhvatila splin devedesetih, naročito onaj panonski.

Nove, nadolazeće generacije novosadskih pisaca najbolje se, bar za sada, pokazuju kao pesnici, a nekovrsni „frontmen“ te scene je Siniša Tucić, autor nekoliko izvanrednih zbirki u kojima se o proteklim dvema decenijama našeg mučnog tumaranja kroz bespuća i bezgaća povijesne zbiljnosti govori oporo, direktno i bez femkanja, a opet poetski snažno.

Omalen, ali snažan „kikindsko-mokrinski“ krug nametnuo se kao po široj relevantnosti drugo kreativno žarište literarne Vojvodine danas, a njegov „papa“ Srđan V. Tešin dobio je dostojnu mlađu braću u vidu Miće Vujičića i Srđana Srdića… U Zrenjaninu deluju, među ostalima, značajan i inventivan pesnik Radivoj Šajtinac i njegov sin Uglješa, zapažen kao prozaik, a još više kao autor nekoliko vrlo uspelih dramskih komada (Hadersfild, Pravo na Rusa, Banat…), dok je pančevački literarni krug jedan od nesumnjivo najrelevantnijih u zemlji i na područjima ovog našeg četvoroimenog jezika uopšte (Dragana Mladenović, Vule Žurić, Vasa Pavković, Nemanja Rotar, Edvard Jukić, Slobodan Bubnjević, Jasmina Topić, Dejan Čančarević…).

Nevolja sa prigodnim – i na svaki način okolnostima limitiranim – „panoramama“ ove vrste je u tome što ne mogu da razložno pretenduju ni na privid, možda ni na okrajak „sveobuhvatnosti“: već smo pri kraju namenjenog nam prostora, a da je toliko toga pažnje vrednog što smo propustili da spomenemo (možda će biti i ljutnji, ali niko nije iz zle namere izostavljen…), i to samo kada je u pitanju literatura srpskog jezika, a gde su tek ostali?!

No, mora se još bar ovoliko reći. Laslo Vegel, pisac mađarskog jezika i kulture, ali i vojvođanskog, srpskog i jugoslovenskog istorijskog i kulturnog konteksta, danas je možda i najznačajniji živi pisac Vojvodine; odavno je to jasno, a biće valjda još jasnije kada se – ako se?! – i na srpskom pojavi njegov magistralni roman Neoplanta. Kako god, Vegelova je literatura odavno i evropska književna činjenica, naročito na nemački govorećem području. Čudesni pesnik mađarskog jezika Oto Tolnai, danas Palićanin a nekada bitan akter NS scene, u svakom je smislu literarno blago Vojvodine (kojeg, kako to već biva, nisu svi baš svesni). Katalin Ladik, odavno već u Budimpešti, vodeća je akterka najboljih godina vojvođanske avangarde, naročito zaslužna za detabuizaciju erotskog jezika; u nekovrsnom izgnanstvu preminuli Janoš Siveri jedan je od „ukletih pesnika“ koje su odnela Zla Vremena. Poslednjih se godina i po prevodima svojih romana na srpski-hrvatski pročula Subotičanka Ildiko Lovaš, autorka koja kroz svoje knjige varira subotički „pogranični splin“. Mlađi naraštaj vojvođanskih mađarskih pisaca, neuklopljen u svet „većinske“ književnosti okruženja a odbojan prema „nacionalromantizmu“ sopstvenog nacionalnog mejnstrima i zrelo svestan sopstvene – koliko nezahvalne toliko i podsticajne – pozicije „negde između“ (često i bukvalno, jer su i sami pomalo tu, a pomalo u emigraciji), danas je jedno od ključnih kreativnih žarišta književne Vojvodine. Među najbitnijim imenima tu se ističu Roland Orčik, Atila Širbik i Đerđ Serbhorvat.

Staćemo ovde, jer se negde mora stati. Piše se, naravno, danas u Vojvodini i neka sasvim drugačija literatura od one kojoj je u ovom tekstu data prednost, i neka se piše, nema suvišnih cvetova u božijoj bašti… Ali, zašto ne istaći ono što je najbolje, najkreativnije, ono što Vojvodinu ne vidi i ne čuva kao – bilo kakav i bilo čiji – etnorezervat, nego kao panonsku, srednjoevropsku, slovensku, srpsku, mađarsku etc. regiju slobodnih različitosti? Dobra književnost ne ide niz dlaku našim predubeđenjima, koja god da su: ona ih naprotiv veselo subvertira, kao što podriva i sve drugo što je izgubilo smisao, ili ga nikada nije ni imalo. A takva se dobra književnost piše i pisaće se u Vojvodini, svemu i svima uprkos.

Struganje mašte, kolaž Vujice Rešina Tucića, 1972.