Novi mehanizmi za Balkan

Povelja za evropsku bezbednost OEBS-a (1999) smatra regionalnu saradnju važnim elementom panevropske bezbednosti i predviđa ulogu OEBS-a (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju) u olakšavanju razmene iskustava subregionalnih organizacija. U posthladnoratovskoj praksi OEBS je postao široka platforma za razne oblike zajedničkog nastupa regionalnih i drugih asocijacija. Unutar OEBS-a, pre svega, Evropska unija usaglašava i sprovodi svoju zajedničku spoljnu politiku, pošto „petnaestorica“ zauzimaju jedinstven stav. Po pravilu im se pridružuju kandidati za članstvo. Ponekad se čuje izdvojena pozicija tzv. Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska) ili rezultat konsultacija nordijskih zemalja. Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija nastupaju zajedno u formatu tzv. GUAM grupe. Zemlje Centralne Azije, koje kao bivše republike Sovjetskog Saveza imaju status punopravnih članica OEBS-a, takođe ponekad usaglase zajednički stav.

Kada se zna da su osnovni zadaci OEBS-a sprečavanje sukoba, postkonfliktni oporavak i razvoj demokratskih institucija, nije čudno da je u poslednjih desetak godina Balkan u središtu njegove pažnje. Na Balkanu su prvi put isprobavani novi operativni mehanizmi OEBS-a kao što su stalne misije ili angažman visokog komesara za nacionalne manjine. Na Balkanu se već godinama troši najveći deo budžeta organizacije. Posle demokratskog preobražaja u regionu stvoreni su uslovi da OEBS posluži kao podsticaj regionalnoj saradnji – kako saradnji samih država tako i misija i institucija OEBS-a koje deluju u svim zemljama Zapadnog Balkana. Uz to, jedan od osnovnih mehanizama za podsticanje regionalne saradnje, Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope, nominalno se nalazi „pod okriljem OEBS-a“.

Zajednički nastup

Povratak naše zemlje u OEBS u oktobru 2000. godine, ubrzano poboljšanje odnosa u okruženju i podudarni interes zemalja regiona na putu evropske integracije stvorili su uslove za zajednički nastup partnera sa Balkana. U izjavi predstavljenoj u novembru 2001. godine zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma su na sastanku Stalnog saveta OEBS-a podržale povratak izbeglica i raseljenih lica. Iste tri delegacije su u martu 2002. godine zajedno pozdravile prioritete Specijalnog predstavnika Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope Erharda Buseka i od njega zatražile da mobiliše donatore i nastavi s jačanjem veza Pakta i Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi.

U vreme priprema za Ministarski sastanak OEBS-a koji je održan u Portu u decembru 2002. godine „dejtonskoj trojci“ su se u redovnim konsultacijama pridružili predstavnici Albanije i Makedonije. Razlog za saradnju u ovom formatu bila je priprema posebne ministarske izjave o Jugoistočnoj Evropi koja je fokusirana na Zapadni Balkan. Ovih pet delegacija konsultovale su se u svakoj fazi izrade izjave i na pripremnim sastancima nastupale sa prethodno usaglašenim stavom. Posle Ministarskog sastanka mnoge zapadne delegacije su odale priznanje balkanskim kolegama na dobro koordiniranom nastupu. Konačno, početkom marta 2003. godine „petorka“ sa Zapadnog Balkana, koju čine zemlje učesnice Procesa stabilizacije i pridruživanja EU-u (Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Srbija i Crna Gora), prvi put je izašla sa zajednički usaglašenom izjavom na sastanku Stalnog saveta OEBS-a. Bilo je to reagovanje na nastup direktora Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) Žana Lemijera u kojem je predloženo povećanje broja projekata EBRD-a na Balkanu, kao i tešnja saradnja Banke i OEBS-a.

Činjenicu da su odnosi u regionu poboljšani brzo su uočili i izuzetno lepo primili osnovni akteri unutar OEBS-a. Može se očekivati da se u periodu pred Samit EU-a u Solunu (jun 2003), ali i kasnije, nastavi i dalje razvija proces tešnje saradnje zemalja Zapadnog Balkana. Njega stimuliše i sama EU, koja od početka 2002. godine, unutar OEBS-a, održava povremene, a od predsedavanja Grčke redovne mesečne političke konsultacije sa zemljama Procesa stabilizacije i pridruživanja.

Misije u Zapadnom Balkanu

Važnu dimenziju regionalne saradnje na prostorima Zapadnog Balkana iniciraju misije i institucije OEBS-a. Pored misije u Srbiji i Crnoj Gori (i misije OEBS-a na Kosovu koja se, kao deo UNMIK-a, do sada bavila pripremom izbora i razvojem demokratskih institucija), misije OEBS-a postoje u svim drugim zemljama regiona. Misija u Makedoniji trenutno je angažovana na pomoći u realizaciji Ohridskog sporazuma. Misija u BiH stvorena je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma sa osnovnim zadatkom da organizuje izbore i doprinese regionalnoj stabilnosti. Misija u Hrvatskoj bavi se pitanjem povratka izbeglica, zaštitom nacionalnih manjina, kao i reformom medija i sudstva. Misija u Albaniji, nastala posle velikih nereda 1997. godine, prati izbornu problematiku i opšte stanje ljudskih prava.

U OEBS-u se uviđa da priličan broj problema zemalja Zapadnog Balkana, poput regulisanja povratka izbeglica, borbe protiv organizovanog kriminala, kontrole granica ili ekoloških pitanja, ima regionalan karakter. Tako su misije OEBS-a u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu razvile principe za povratak izbeglica, među kojima su i sledeći: da je pravo vlasnika uvek u prednosti nad interesom onog ko je u trenutnom posedu nekretnine; da se stanarsko pravo izjednači sa pravom svojine; da se vlasniku osigura povratak ili nadoknada imovine.

Ekonomski koordinator OEBS-a bio je angažovan na pripremi sporazuma o reci Savi kojim pribrežne države žele da zaštite njen eko-sistem. Parlamentarna skupština i Sekretarijat OEBS-a organizovali su seminar za zemlje Jugoistočne Evrope o demokratskoj kontroli oružanih snaga koji je održan u Beogradu krajem 2002. godine. OEBS trenutno razmatra kako da pomogne da se standardi bezbednosti granica unutar EU-a ustanove i na Balkanu, što je za zemlje regiona jedan od preduslova za ulazak u Šengenski režim.

U odnosu na druge evroatlantske organizacije za region Zapadnog Balkana, OEBS ima tu pogodnost što se ove zemlje u njemu nalaze u statusu punopravnih članica, a ne „u čekaonici“, kao što je to slučaj sa EU-om i NATO-om. Stoga im se pruža mogućnost da predstavljaju svoje prioritete, objašnjavaju svoje stavove i razvijaju regionalnu saradnju. Sigurno je da tako mogu da unaprede šanse za brži priključak evropskim integracijama.