Најмлађи београдски доцент

„У овом тренутку, на Награду САНУ гледам искључиво као на велику мотивацију за даљи рад и осећам обавезу према САНУ да оправдам одлуку којом ми је та награда додељена“, каже скромно за „Време“ Игор Пашти, истраживач са Факултета за физичку хемију.

Он је прошле године био први добитник Награде Српске академије наука и уметности из области хемијских, биолошких и сродних наука. Угледни жири, којем је председавао академик Мирослав Гашић, секретар Одељења хемијских и биолошких наука, изабрао је Паштија између четири кандидата, од којих сваки иза себе има изузетну научну каријеру.

А каријера Игора Паштија је тек на почетку, мада иза себе већ има изузетне резултате. Пашти је најмлађи доцент на свом факултету и са 27 година већ је стекао изузетну научну репутацију. Бави се експерименталним и теоријским аспектима катализе и електрохемије у комбинацији са моделовањем и прорачунима базираним на принципима квантне механике, односно теоријском методом функционалне густине. Награда САНУ му је дала додатан подстрек за рад.

„Резултати на којима је награда базирана добијени су интензивним тимским радом па својим колегама и сарадницима дугујем велику захвалност на сјајном периоду који је иза нас, али се исто тако надам да ћемо и у времену које долази наставити рад са истим ентузијазмом који нас је до сада пратио“, каже Пашти.

„ВРЕМЕ„: Шта је метода функционал–густине?

ИГОР ПАШТИ: Теорија функционал-густине представља један од видова квантно-механичког приступа описивања вишеелектронског система, при чему је полазна претпоставка да је основно стање система одређено електронском густином. Првенствено је била прихваћена у области физике чврстог стања, али од 90-их година прошлог века проширила се и на друге области, што је било условљено развојем саме теорије.

Област истраживања за коју сте награђени донекле се налази у простору између физике и хемије. Колико је савремена наука, па и електрохемија, уопште данас замислива без квантномеханичког погледа на свет?

Начин на који се приступа неком проблему одређује методе којима ће бити анализиран. У многим случајевима експеримент је довољан, док, понекад, теоријски приступ може да пружи више информација него експеримент. Иако се електрохемија првенствено развијала као експериментална наука, развој теоријских метода омогућио је потпуно нов увид у проблематику која је, у одређеним случајевима, тешко или потпуно недоступна експерименту. Ова два приступа се међусобно не искључују, нити би требало, и њихова комплементарна примена омогућава јаснију слику феномена у поређењу са случајем када је истраживање ограничено само на експериментални, односно теоријски приступ.

Да ли овакве награде олакшавају рад истраживача и подстичу младе да се определе за пут науке?

Озбиљна истраживања захтевају и озбиљна улагања. Иако је у последњој деценији наука у Србији доживела велики, рекло би се и вртоглави развој, у овом тренутку финансијска ситуација може да представља кочницу даљем напретку. Овакве награде свакако представљају стимулацију за сваког истраживача у земљи, али о каквој год награди да је реч, не може се и не сме дозволити да она буде ослонац развоја науке на националном нивоу. То би требало да буде питање од националног интереса и захтева систематски приступ. Уверен сам да се ниједан нобеловац није бавио истраживањем са основним циљем да добије Нобелову награду.