Daleko čedo hrišćanske teologije

Teorija o ljudskim pravima često sa shvata kao krajnje sekularan koncept. U tom duhu, pravoslavlje i deo hrišćanskih crkava, se vide kao neprijateljski raspoloženi prema tome. U stripu britanskog humorističkog magazina, iz 1895, pod nazivom „Skromnost“ prikazuje se mladi paroh koji doručkuje kod biskupa. Na meniju su između ostalog kuvana jaja. Biskup mu kaže: „Bojim se da ste dobili loše jaje“, a paroh odgovara: „Ne, uveravam vas! Neki delovi su odlični.“ Sama šala je postala poznata kao slikovito objašnjenje da nešto ne valja – ono što je dobro u delovima, u stvari je loše. Jedan hrišćanski teolog napisao je da je ovo (površni) uticaj koji se može steći o pravoslavnom stavu prema ljudskim pravima – koncept je dobar u delovima, drugim rečima – loš je. Naravno, situacija ne može biti ni izbliza tako jednostavna. Činjenica jeste da se pravoslavni teolozi, kao i određene crkve, ne odnose do kraja afirmativno prema savremenom konceptu ljudskih prava. On se vidi kao izraz Zapada, njegovih liberalnih vrednosti i individualizma koji je praćen porukom „sve može“, te se otuda smatra pretećim po pojedina učenja Crkve i po važnost života u zajednici. Naravno, odmah treba naglasiti da samo pravoslavlje nije monolitan blok, već se unutar njega mogu čuti različiti glasovi – od srdačnog prihvatanja, preko konstruktivne kritike, pa do oštrog odbacivanja ovog koncepta.

Zajednički pravoslavni stav još nije jasno izražen, a Crkve, teolozi, sveštenici izražavaju svoja mišljenja o tom pitanju, uz elemente koji su zajednički svima.

„Ljudska prava možemo posmatrati i kao daleko čedo hrišćanske teologije. Hrišćansko razumevanje ličnosti je veoma doprinelo samom pojmu prava čoveka. Svakako da ljudska prava mogu imati i druga utemeljenja, ali se ne može zanemariti ni ovaj, teološki aspekt. Sve crkve naglašavaju tu činjenicu – čovek je stvoren kao ikona Božija i svaka ličnost je sveta“, kaže za „Vreme“ dr Zoran Devrnja, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i sveštenik u paraklisu Svetog Jovana Zlatoustog u Studentskom gradu.

To da je svaki čovek svet podrazumeva, u hrišćanskoj teologiji, da svako ljudsko biće, nezavisno od pola, rase, jezika, kulture, seksualne orijentacije, verskih ubeđenja, poseduje vrednost i dostojanstvo. Odavde se vidi da je ideja ljudskih prava ista u savremenom i u hrišćanskom konceptu, ali se razlikuje u temelju, u onome na čemu se ta prava zasnivaju. „Stoga ostavljajući po strani pitanje o pravom utemeljenju ljudskih prava, zarad zajedničkog delovanja (teista i ateista), možemo zaključiti da šta god da taj temelj jeste, vernici i ateisti ili agnostici (…) još uvek se mogu udružiti i nastupati zajedno kada se ova prava krše. Oni treba da reaguju zajedno sa svešću da ni na nebu ni na zemlji ne postoji cilj toliko svet da bi se radi njegovog dostizanja ljudsko biće upotrebilo kao sredstvo“, piše u svom radu profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Vladan Perišić.

Dok se ostale pravoslavne crkve nisu zvanično i jasno izjasnile o ljudskim pravima, Vaseljenska i Moskovska patrijaršija su to učinile. Kako objašnjava naš sagovornik Zoran Devrnja, Vaseljenska patrijaršija je učinila prvi iskorak kada je sada tiranski arhiepiskop Anastasije, u Bangkoku, 1979. godine, na skupu UNESKO-a govorio afirmativno o ljudskim pravima, ali uputio i nekoliko kritika (vidi Tačke trenja). Ruska pravoslavna crkva je, 2008. godine, izdala sveobuhvatan dokument „Osnovi učenja Ruske pravoslavne crkve o dostojanstvu, slobodi i ljudskim pravima“. Mnogi su to pozdravili kao pokušaj jedne pravoslavne crkve da uđe u dijalog sa sekularnom modernošću. Sam dokument je kritikovan zbog formulacije da je ljudsko dostojanstvo moralno pitanje i da na osnovu toga proizilazi da onaj koji dela nemoralno ne poseduje u dovoljnoj meri to dostojanstvo. I pojedini teolozi Srpske pravoslavne crkve pisali su protiv ovakvog stava, naglašavajući da su ljudska prava univerzalna i da pripadaju svakom ljudskom biću, bio on moralan ili ne.

Kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ona, kao što je poznato, nije izdala dokument koji bi se direktno bavio ovom temom. Zoran Devrnja naglašava da ne treba prenebregnuti da su pravoslavne crkve učestvovale u debati o ljudskim pravima kao članice Svetskog saveza crkava gde je to bilo veoma zastupljeno u agendi. Takođe, pravoslavne crkve su bile pod snažnim ideološkim pritiskom te istorijski kontekst u drugoj polovini dvadesetog veka nije bio takav da bi omogućio nesmetano i dublje bavljenje ovim temama. Konačno, poslednjih decenija pojedini teolozi SPC-a, Vladan Perišić, Radovan Bigović, Zoran Devrnja i drugi, dali su svoj doprinos radovima o ljudskim pravima.

Kritike koje dolaze iz tabora pravoslavnih, naglašavaju neki zapadni religiolozi, na račun savremenog koncepta ljudskih prava, mogu se shvatiti i kao doprinos toj ideji.

„Verske zajednice u Srbiji – između Boga i društva“ je projekat podržan od Ministarstva kulture i informisanja
preko Konkursa za sufi nansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2015. godini.

Podlistak u PDF-u

Zoran Devrnja – Tačke trenja

„VREME„: Koji je bio stav pravoslavlja kada je donošena Deklaracije o ljudskim pravima (1948)? Predstavnici pojedinih crkava su bili uključeni u sam proces stvaranja Deklaracije.

ZORAN DEVRNJA: Sam proces je počeo pre 1948, kada rat još nije ni bio završen, ali je već postojala inicijativa da se započne sa stvaranjem jednog takvog dokumenta koji bi sve obavezivao. Trebalo je izmiriti različite stavove, tradicije, kulture i religije i tražio se okvir koji bi to omogućio. Oni koji su učestvovali imali su dobru nameru, ali već tada su mnogi bili rezervisani i to je ostalo u značajnoj meri tako do danas. U celom procesu, važno je reći, pravoslavni uopšte nisu učestvovali.

Koje su tačke trvenja između pravoslavlja i savremenog koncepta ljudskih prava?

Mi imamo jednu vrstu reformulisanja ljudskih prava koja su prenaglašeno individualizovana i apsolutizovana, i nameću se sasvim različitim kulturnim, društvenim i političkim miljeima kao univerzalna. U tom smislu, ona ne ishode prirodno iz jednog procesa sazrevanja određenih društava, nego se nameću, što dovodi do velikog pritiska i sukoba koji ne doprinosi afirmaciji tih prava nego čak stvara zamagljenu sliku.

Prisutna, preterana individualizacija ljudskih prava je od početka kritikovana jer mi zaista ne možemo zanemariti našu društvenost. S druge strane, ako govorimo o stavu pravoslavne teologije, čovek svoju ličnost potvrđuje u zajednici, a ne kao pojedinac, kao atomizirana jedinka. Čovek sebe afirmiše kroz drugog i drugog kroz sebe.

Neophodno je iznaći balans između individualnih i kolektivnih prava. Naravno da ne treba ići u krajnost i skrivati se iza kolektivističkih prava zanamarujući individualni aspekt, već se radi o ravnoteži. Konačno, Pravoslavna, kao i druge hrišćanske crkve, ističu da sam koncept razvoja prava treba da prati adekvatna odgovornost. Danas prava ne treba shvatiti kao nekakvu mogućnost za samoafirmaciju koja previđa i drugog i zajednicu. Pravo stoga ne može postojati bez odgovornosti, i obrnuto. To je pozicija na kojoj se nalaze i Moskovska i Carigradska patrijaršija i Rimokatolička crkva.

Ova kritika takođe stiže iz različitih društava i tradicija, koji nisu zbog toga retrogradni, konzervativni ili zaostali.

To jeste čest odgovor na kritiku savremenog koncepta ljudskih prava. Onaj koji ih kritikuje se vrlo lako označi, kao što ste kazali, retrogradnim. Ne ulazeći sada u (ne)ispravnosti bilo čijeg suda, situacija u kojoj onaj koji kritikuje odmah bude, na neki način, obeležen, svakako otežava dijalog.

Moskovski patrijarh Kiril je skrenuo pažnju na jedan problem. Dijalog postoji, međutim međunarodne institucije koje ga otvaraju u njemu ne učestvuju, već daju samo okvir za dijalog, i potom dozvoljavaju da učesnici, od kojih je jedan i Pravoslavna crkva, između sebe razgovaraju na tu temu. Ali te institucije koje zastupaju liberalno-humanistički koncept ljudskih prava ne dovode svoje principe u dijalog, za sto, nego ih nameću. Tu stvarnog dijaloga i nema. Vrtimo se ukrug, a stav liberalnog humanizma ostaje nedodirljiv i neupitan. Upravo savremeni trenutak u svetu kaže da ga treba dovesti u pitanju. Ja ne kažem da njega treba osporiti, već samo zaista razgovarati. Važno je naglasiti da Crkva nije protiv ljudskih prava, naprotiv. Ona želi da uđe u ravnopravan dijalog na tu temu i to na nivou celog društva da bi i vrednosti na kojima počiva evropska civilizacija bile zaštićene.