Grešnica i buntovnica

Nekoliko dana pre koncerta Severine Vučković u Beogradskoj areni poznato je skoro sve, i to ne samo o događaju zakazanom za 17. oktobar. Zahvaljujući medijskoj kampanji kakvu u Srbiji nije doživela ni Madona, ovdašnja javnost za sada je saznala: da li je Severina alergična na kravlje mleko (jeste), kako je Severina isprošena („lipo“), kada će se udati (još nije utvrđeno), kakve gaćice nosi (duple)… Konačno, postavljeno joj je i pitanje svih pitanja: Da li je ikada muzla kozu? Odgovorila je da nije, ali da bi se i na to odlučila, ukoliko bi imala svoju.

Prava je šteta što se ovdašnji mediji, s izuzetkom dnevnika „Pres“, nisu pozabavili ozbiljnijim temama. I u tom slučaju, naime, bili bi počašćeni „biserima“ koji garantuju dobar tiraž i skok broja gledalaca i slušalaca – svesna uzročno-posledične veze između šokantnih izjava i rasta popularnosti, Severina se nikada nije libila da se na svoj način oglasi o političkim, istorijskim, verskim i svim drugim dilemama. Da li je i koliko to doprinelo njenoj popularnosti, verovatno će utvrditi analitičari nekog budućeg doba. U ovom trenutku, izvesno je samo da ovdašnje Cece i Jece imaju mnogo razloga da budu zabrinute za sopstvenu slavu. Za razliku od Severine, njima se još nije dogodilo da im koncerte u udarnim terminima najavljuju i RTS i B92, ali i da ih u svim državama bivše Jugoslavije označavaju nadimkom „nacionale“.

foto: reuters

CV: Iako je slavu stekla kao pevačica, Severina Vučković se tokom čitave svoje karijere pojavljivala i u drugim ulogama. Još kao devojčica nastupila je u mjuziklu Frane štrapalo splitskog KUD-a Mozaik, a pevačku slavu iskoristiće i za promociju svojih glumačkih potencijala: 2003. godine u riječkom Hrvatskom narodnom kazalištu nastupila je u naslovnoj ulozi rok opere Karolina Riječka, dok 2004. glumi u filmu Gdje je nestala Slovenija? Godinu dana kasnije producirala je i izvela monodramu Čekajući svog čovika, sarađuje na filmu Duhovi Sarajeva, a glumi i sporednu ulogu u slovenačkom filmu Petelinji zajtrik. Pošto su svi ti projekti pokazali da Severinino učešće i te kako doprinosi njihovoj popularnosti i isplativosti, ona 2007. opet nastupa u riječkom HNK-u, i to u predstavi po Krležinom delu Gospoda Glembajevi.

I u pevačke vode krenula je prilično rano. Već osamdesetih, nastupala je u bendu Treća smjena i dobijala nagrade na omladinskim festivalima. Prvi album objavila je 1989, u svojoj 17. godini, a sledilo je još 11 izdanja koja su zabeležila zavidne tiraže. Uprkos prosečnim glasovnim i muzičkim kvalitetima, sarađivala sa velikim imenima ovdašnje muzičke scene – između ostalih, s Arsenom Dedićem, Đorđem Novkovićem, Željkom Bebekom, Goranom Bregovićem. Sa pesmom Moja štikla nastupila je na takmičenju za pesmu Evrovizije 2006. U međuvremenu, pevala je na prostoru čitave bivše Jugoslavije i svuda privlačila veliku pažnju – moglo bi se, zapravo, reći da je i jedina estradna zvezda za koju granice bivše države više ne postoje.

Ukoliko bi se Severinina muzika uopšte nekako i mogla klasifikovati, najbliže određenje bilo bi da je u pitanju laki pop. Međutim, malo detaljnija analiza upućuje na zaključak da je ipak reč o folku upakovanom u pop produkciju, što je i jedno od objašnjenja njene popularnosti, kako na prostorima koji inkliniraju narodnjacima tako i na mestima na kojima se grand-turbo-folk nikada nije „primio“. Ono što je karakteristično za Severininu karijeru do dana današnjeg jesu tekstovi koji bi se, uz sve ograde i pristojnost, mogli označiti samo kao stupidni. Glavne teme koje se obrađuju jesu nasrtljivi muškarci i ženski nestašluci, pa sve to opet i hiljadu puta, u mnogo rimovanih stihova:

„Ante, okani me se, svega ti / Puno si lip, al’ nisi moj tip.“

„Ajde, ajde, nije to od vina / Ej, nije ni od serpentina / uhvatila me milina / Šest mjeseci mi vrućina / Turbo je godina!“

„Jer još trava nije nikla / tamo gdje je stala moja štikla.“

„Tika, taka, oko pola tri / štipnut ćeš me da se ne vidi / znam ja dobro takve kao ti / đavoli su tvoji kumovi.“

„Ej, što volim miris kamiona! / Šoferskih gostiona, hormona do plafona / Muškaraca tona.“

MARIJA I MAGDALENA: Prelomni trenutak Severinine karijere svakako je jun 2004. godine, kada je u javnost dospeo snimak na kojem vodi ljubav sa svojim tadašnjim dečkom. Za razliku od nekih drugih filmova s poznatim facama u glavnim ulogama, ovaj se i danas dobro kotira na listi kvalitetnih porno-izdanja. Čitave tri godine pošto je objavljen, američki sajt koji se bavi bizarnim top-listama, smestio ga je na četvrto mesto najboljih „pornića slavnih“ svih vremena. Stručni žiri to je ovako obrazložio: „Performans ove hrvatske pop zvezde s njenim oženjenim ljubavnikom biznismenom pokazuje entuzijazam kakav nedostaje većini njenih američkih kopija. Ona zaista izgleda kao da uživa u brakolomstvu, dok je u sobi očigledno i treća osoba koja snima video. Dobar posao, devojko!“

Pošto je detaljna analiza osvanula u svim medijima u regionu, a piratski CD-ovi s tim snimkom postali jedan od uspešnijih poslovnih poduhvata, Severina se neko vreme nije pojavljivala u javnosti, da bi potom sasvim okrenula stranicu i promenila imidž. Sve do te 2004. ona je projektovala sliku identičnu svim „nacionale“ pevačicama širom bivše Jugoslavije: vodeći računa o potrebama i opredeljenjima svoje glavne ciljne grupe, negovala je imidž smerne devojke, vernice; pevala je na mitinzima HDZ-a; nije se oglašavala o „teškim“ ratnim i ostalim temama; lepotu koje joj ne manjka isticala je samo kada je to bilo neophodno. Koliko god uspešan bio taj model ponašanja, ova „hrvatska faza“ (kako je nazivaju tamošnji analitičari) nije dala rezultate ni približne onima koje Severina već pet godina beleži kao „grešnica“.

Prvi očigledan korak u toj fazi bile su i ostale stalne promene imidža, uvek zasnovane na polugolom telu. Ono što je ipak značajnije jeste što se baš posle 2004. Severina odlučila za provokaciju kao svoj glavni adut i što je, tako provocirajući, izrekla i uradila neke stvari za koje su obično zadužene nevladine organizacije ili slični faktori. Najveće dostignuće u tom smislu svakako je njen anticrkveni angažman. Još i pre nego što je 2008. objavila album Zdravo Marijo, Hrvatska katolička crkva pobunila se protiv takvog naslova, pa je bilo čak i inicijativa da se izdanje ne pojavi u prodaji. Međutim, tek kad se videlo šta stoji iza takvog naslova, podigla se „kuka i motika“. Ništa čudno, ako imamo u vidu da stihovi naslovne pesme glase: „Zdravo Marijo, neka bude volja tvoja da ne budem stara cura bez avantura / aleluja / Molite se, cure, molim se i ja, daj nam Bože više muškaraca nego godina“. Za tradicionalno i (baš kao i srpsko) crkvi naprasno naklonjeno društvo, bio je to ne prst, nego šaka u oko. Među prvima se oglasio don Anđelko Kaćunko, koji je ocenio da je „Severina prodala dušu vragu“: „Njoj se jako loše piše. Severinu može spasiti samo temeljito obraćenje.“ Nekadašnja vernica odgovorila mu je onako kako se nijedna ovdašnja „nacionale“ ni u snovima ne bi obratila Amfilohiju, Irineju ili nekom iz te družine: „Di ste njega našli da mene komentira, on je budaletina i redikul i to svi u crkvi znaju, ali mu ne mogu pomoći. U svakom žitu ima kukolja. U drugom slučaju, rado bih mu oprala noge i obrisala ih svojom kosom da je malo zgodniji. Ali, taj gospodin, nažalost, ne propovijeda prema Isusovim načelima i u svojim kolumnama sije govor mržnje i šteti crkvi.“

No, ni to nije bilo dovoljno. Tek što se buka oko stihova malo slegla, Severina se u junu 2008. na Hrvatskom radijskom festivalu pojavila u majici s likom Gospe Srca Marijina, s tim što se baš negde oko Gospinog srca završavao pevačicin preduboki i prezategnuti dekolte. Reagovali su analitičari, eksperti i – opet, crkva, ovaj put u liku fra Marija Knezovića, koji je poručio da je „zlo uvijek lijepo umotano i u zamamljivom pakiranju“. „Stravično je što javnost, barem ne sva, ne osuđuje takav sotonski scenarij. Čudi da se sada ne javljaju iz Helsinškog odbora, iz Udruge B.a.B.e. (hrvatska feministička organizacija, jedna od najaktivnijih u regionu – prim. T. S.) i ostalih ‘dušobrižnika’ zaštite ljudskih prava (…) Doduše, ima mnogih koji su tu spodobu izviždali na sceni i tako pokazali da je ipak Gospa kraljica Hrvata, a ne nekakva razgolićena zavodnica“, objasnio je fra Knezović, ubeleživši tako još jedan „poen“ za Severinu.

UMJETNA OPLODNJA: Razlaz sa crkvom bio je samo posledica drugih ideološko/marketinških razlaza. Nekadašnja učesnica HDZ-ovih manifestacija, naglo se pomerila ulevo i još od 2003. godine nastupa na mitinzima SDP-a. To, međutim, nije privuklo veću pažnju javnosti sve donedavno, kada je pevačica ušla u otvoreni sukob s hrvatskom premijerkom Jadrankom Kosor. U Hrvatskoj, naime, već neko vreme vodi se rat oko više odredbi novog zakona o umjetnoj oplodnji. Zakon dozvoljava zamrzavanje jajnih ćelija i semena, ali ne i zamrzavanje oplođene jajne ćelije. Takođe, Zakon određuje da pravo na veštačku oplodnju imaju samo bračni parovi, odnosno parovi koji žive u vanbračnoj zajednici duže od tri godine. Te odredbe, kako se smatra, direktno diskriminišu parove koji ne žive zajedno ili one koji žive zajedno kraće vreme, kao i žene koje su odlučile da budu samohrane majke.

Upravo tim i takvim zakonom pozabavila se Severina na koncertu održanom u Dubrovniku 8. avgusta 2009. Pošto je ispričala kako je pre nekoliko godina na snimanju neke TV emisije slučajno udarila premijerku u nogu i kako joj „sada više nije žao zbog toga“, Severina je pozvala Jadranku Kosor da izmeni Zakon o umjetnoj oplodnji „ako ima muda za to“. Premijerka je najpre izjavila, a potom demantovala, da neće da se obazire na tvrdnje i prozivke „djevojke sa sela“, da bi joj pevačica odgovorila interjvuom za „Večernji list“ u kojem se obrušila ne samo na Kosorku, već na svakog političara koji joj je ikada stao na žulj. „Franjo je rekao da smo stoka sitnog zuba, Ivo: Šta je? Šta me gledate?“ U istom stilu nastavlja Kosorica. „Svi smo mi za njih niža rasa. Oni se mijenjaju, ali bahatost ostaje ista.“ Iako je u tom intervjuu potvrdila da je napad na premijerku bio delimično inspirisan činjenicom da je sprečena da nastupi u Kninu povodom godišnjice „Oluje“, Severina nije zaboravila ni umjetnu oplodnju, a ni status žena: „Ovim zakonom je određeno da se moramo voljeti najmanje tri godine ako želimo imati djecu i to još i dokazivati sa svjedocima koji moraju svjedočit’, šta? Da su nam držali sviću u krevetu? Kao drugo, to je svakako težak postupak za svaku ženu koja se tome želi podvrgnuti. Treba li joj još i ovaj zakon pa da i legalno postane građanka drugog reda?! (…) Zakoni se donose da bi ljudi bolje i sretnije živjeli, da im bude ljepše u životu. Ali kada se donese zakon koji je suprotan tome, onda čovjek dobije potrebu da kojiput nešto kaže. Jer, ako se ništa ne kaže, to može značiti da se to odobrava, da se slažeš s tim (…) A što se premijerke ko žene tiče, dosad ništa nije učinila čime bi dokazala da je drukčija od svojih prethodnika muškaraca. Kao žena, nije smjela dozvolit’ da se takav zakon donese, bez obzira kojoj stranci pripada.“

2003.

SRPSKO PITANJE: Već nekoliko godina, Severina se na domaćem terenu, u Hrvatskoj, suočava s optužbama da je prosrpski orijentisana. Nastup na ovogodišnjoj proslavi „Oluje“ po svoj prilici sprečile su braniteljske udruge s obrazloženjem da je u pitanju osoba koja „inače nastupa u Beogradu“, a takvo „širenje bratstva–jedinstva“ prebacuje joj se i u muzičkom smislu. Pre nastupa na Evroviziji, pesma Moja štikla označavana je kao srpski folk, dok je saradnja s Goranom Bregovićem samo doprinela takvom imidžu. To, naravno, nije uticalo na opštenacionalno (ili anacionalno) usmerenje Severinine muzike i njenih nastupa – praktični razlozi privlačenja raznolike publike bili su jači, pa se ona ni danas ne libi da zapeva nešto zbog čega bi u domovini mogla da ima probleme. U intervjuu za beogradski „Pres“ osvrnula se i na taj detalj: „Zašto bi bio problem to što sam pjevala pjesme karakteristične za podneblje na kojem sam nastupila?! To mi mogu zamjeriti samo zlonamerni ljudi. U Kragujevcu sam pjevala Zlatibore, pitaj Taru i karikirala pjesmu Dalmatinka, dodavši joj u naziv riječ Srbijanka. Ako nastupam u Makedoniji, onda pjevam ‘Dalmatinka Makedonka’, a u Ljubljani ‘Dalmatinka Slovenka’. Bitno mi je da publika pjeva sa mnom u glas, što i jeste poanta mog posla. Ne znam kome to može smetati. Sasvim je normalno da publici pružim ono što voli. Tako je Bono Vox u Zagrebu recitirao Gundulićeve stihove: ‘O lijepa, o draga, o slatka slobodo’, pa to nikome nije bio problem.“ Utisak o totalnom distanciranju od nacionalizma Severina je istom prilikom ojačala osvrnuvši se na izjave splitskog gradonačelnika Željka Keruma – konstatovala je da je jedina zajednička stvar koju imaju ona i Kerum „to što smo oboje iz Splita“, kao i da Split neće postati metropola sve dok „Kerum bude širio nacionalnu mržnju“.

Sve ove izjave, baš kao i promena imidža ili sukob s crkvom, mogu da se protumače kao ugađanje masi i prilagođavanje potrebama ove ili one publike. Sigurno je da ima i toga – pitanje ko bi se pojavio na Severininom beogradskom koncertu kada bi rekla nešto što „srpskom uhu“ ne bi prijalo. Pitanje je, isto tako, ko bi joj se pojavio na nekom koncertu u Hrvatskoj ukoliko bi aplaudirala premijerki. Ipak, činjenica je da je Severina otvorila neka pitanja koja su mogla i negativno uticati na njenu karijeru. Sukob s katoličkom crkvom, kakvi god da su mu povodi, zahtevao je određenu dozu hrabrosti, baš kao što je i grubo obraćanje premijerki i pominjanje prava žena moglo da joj zauvek zapečati prolaz kako ka hrvatskim tako i ka svim drugim tradicionalno ustrojenim slušaocima.

Ovako, želeći da šokira i samim tim privuče publiku, Severina je profitirala na svom „imidžu grešnice i buntovnice“, ali doprinela i ozbiljnoj javnoj diskusiji o ozbiljnim i teškim temama – Jadranka Kosor je, u međuvremenu, najavila izmene Zakona o umjetnoj oplodnji, dok je Severininu izjavu o Željku Kerumu prenela čak i ona štampa koja se ne bavi politikom. Taj estradno-politički Severinin potencijal najbolje je prepoznao hip-hoper Edo Maajka, koji je pesmu posvećenu isključivo političkim i ekonomskim problemima nazvao Severina, objasnivši u samoj pesmi kako je „žalosna okolnost s čime privlačim pozornost smjesta / al’ ovo morate čut’, pa mi nisu bitna sredstva“.

Žalosna je zaista okolnost što o veštačkoj oplodnji, nacionalizmu ili zatucanosti crkve mora da govori baš Severina, ali kad je već bitno da se čuje, bolje i ona nego niko.

Uostalom, gde bi i nama bio kraj da ovdašnje Cece prozbore nešto o Amfilohiju, a Jece nešto o feminizmu.