Gde se krije suština partnerskog nasilja

Prisilna kontrola je oblik manipulacije kojim nasilnik nastoji da stvori potpunu zavisnost i nemoć žrtve. Ovaj oblik nasilja obuhvata ograničenje društvenih kontakata, pristupa finansijama, kontrolu njenih svakodnevnih aktivnosti i detaljno upravljanje njenim životom. Istraživanja pokazuju da ova taktika ima dalekosežne psihičke i fizičke posledice po žrtvu i da predstavlja značajan rizik za eskalaciju nasilja. Kontrolišući partneri često nastavljaju sa zlostavljanjem i nakon rastave, zloupotrebljavajući decu kako bi žrtvu držali u stanju večite nesigurnosti. Mnoga istraživanja pokazuju da čak 92 odsto femicida uključuje i prethodnu istoriju prisilne kontrole.

Iako se partnersko nasilje sastoji od ciklusa u kojima se smenjuju faze eskalacije, odnosno nasilja i tzv. medenog meseca, kada je partner pažljiv i nežan prema svojoj žrtvi, u svim ovim fazama prinudna kontrola je prisutna. “I eskalacija nasilja i ‘medeni mesec’ predstavljaju taktike kontrole, njenog pojačavanja i održavanja”, kaže za “Vreme” Tanja Ignjatović, psihološkinja Autonomnog ženskog centra.

Tanja Ignjatović je 27. novembra govorila na stručnom skupu o prisilnoj kontroli koji je organizovao Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji zajedno sa Pravosudnom akademijom, u okviru globalne kampanje “16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama”. Ovaj skup je bio namenjen sudijama, tužiocima, centrima za socijalni rad i policijskim službenicima koji rade na prevenciji nasilja u porodici.

Osim Tanje Ignjatović, na skupu govorile su i prof. Anita Lauri Korajlija sa Sveučilišta u Zagrebu, dr Milena Tripković, profesorka kriminologije Univerziteta u Edinburgu i dr Ema Forbs, nacionalna rukovoditeljka za probleme nasilja u porodici u Škotskoj i zamenica javnog tužioca pri Kraljevskom tužilaštvu Škotske. Učešće predavačica iz Škotske naročito je važno jer je prisilna kontrola tamo krivično delo već pet godina.

KAKO JE ŠKOTSKA KRIMINALIZOVALA KONTROLU

Milena Tripković objašnjava u razgovoru za “Vreme” da se škotske krivičnopravne tendencije načelno smatraju progresivnim, saosećajnim i brižnim: “Ovaj pristup se primenjuje kako prema učiniocima, tako i prema žrtvama krivičnih dela, po čemu Škotska podseća na skandinavske zemlje”.

Profesorka Tripković dodaje da je iz tog razloga tlo za uvođenje ovakvog zakona već bilo plodno. Ipak, put do usvajanja zakona bio je dug i zahtevao je ispunjenje mnogobrojnih uslova: “Ako bih morala da rezimiram glavne razloge koji su doprineli promeni, rekla bih da se veliki broj voljnih i posvećenih aktera okupio kako bi dao ispravan odgovor na ozbiljnost i rasprostranjenost nasilja u porodici. Usvajanje zakona je zahtevalo ozbiljno preispitivanje, volju i posvećenost kako bi se postigao ovaj cilj”.

Dr Ema Forbs pojašnjava da porodično nasilje nije pojedinačni incident, nego trajni proces koji žrtva proživljava i da se to shvatanje sada vidi u škotskim zakonima: “Sada nam zakon dozvoljava da damo prednost iskustvu koje su žene proživele. Prvi put one mogu da vide kako se specifično zlostavljanje koje su iskusile može podvesti pod jedinstveno krivično delo”.

Forbsova pominje jedinstveno krivično delo jer prinudna kontrola uvek postoji u zlostavljačkim odnosima i uopšte ne mora da je prati još neki oblik nasilja (fizičko, seksualno, finansijsko).

Na to se nadovezuje i Milena Tripković: “Usvajanje zakona je težilo da prepozna brojne probleme povezane sa nasiljem u porodici koji nisu bili, pre nego što je ovaj zakon usvojen, adekvatno pokriveni postojećim krivičnim zakonodavstvom. Ovi problemi se odnose, između ostalog, na činjenicu da je psihičko nasilje u praksi češće od fizičkog, da se zlostavljanje uobičajeno dešava u produženom trajanju, kao i da se deca neretko koriste kao sredstva ili su svedoci takvih akata”.

KAO DA KUVAŠ ŽABU

Kada govorimo o nasilju u porodici, pogotovo kada je ono usmereno na žene, i dalje je često prisutna predrasuda da “nije gledala za koga se udaje”, “ona voli nasilnike” i sl. Međutim, nasilni odnosi na samom početku izgledaju kao i svi drugi. Možda čak i malo lepše, bajkovitije. Tanja Ignjatović objašnjava da se kontrolišuće ponašanje javlja na samom početku partnerskog odnosa, ali na netipičan način – kroz izlive ljubavi, privrženosti, idealizaciju partnerke, slaganje u svim aspektima. To kod žene stvara osećaj posebnosti, a želja partnera da sve vreme provode zajedno ne opaža se kao znak kontrole i početak izolacije. Tipično je da veza brzo napreduje u status ozbiljne veze.

“Čak i kada žena u toj fazi intuitivno oseća da nešto nije u redu, kada dođe do sukoba, kada ona pokuša da postavi granice ili prekine odnos, njegove molbe, obećanja i pažnja, upornost da je zadrži, često je uhvate u zamku. U ovoj fazi ona ne prepoznaje kontrolu, to za nju nije nasilje, već ‘incident’ koji može da se racionalizuje”, kaže Tanja Ignjatović.

Iz ove faze, kontrola se širi na sve druge aspekte života žene, ali treba imati u vidu da je to visoko individualizovana strategija (nema jedinstvenog obrasca). Prisila se održava pretnjama, koje nikada ne moraju biti realizovane, ali koje su moguće (žene veruju da ih zlostavljač može ostvariti). S vremenom, strategije kontrole i prisile mogu da postanu sve intenzivnije i okrutnije, i mogu da eskaliraju u fizičko ili seksualno nasilje. “U ovoj fazi ona je svesna da je reč o nasilju”, kaže Tanja Ignjatović. “Kada žena odluči da prekine vezu i napusti kontrolišućeg partnera, to najčešće neće zaustaviti nasilje. Ono može i da eskalira do teškog povređivanja ili ubistva.”

Ali ako preživi i prijavi, dokazi se uglavnom zasnivaju na njenom iskazu o proživljenom. Ema Forbs objašnjava kako to u Škotskoj izgleda u praksi. “Iskaz žrtve najvažniji je u tužilačkom procesuiranju prisilne kontrole, ali reč je o duboko intimnom napadu na ženu, što je izazov za policiju i tužilaštvo”, kaže Ema Forbs. Ona dodaje da je žena uplašena, policijski službenik se oseća kao uljez u tuđoj intimi, tužilac je nervozan jer se priča o emocijama, a tu je i sudija koji možda i ne razume kompleksnu dinamiku koja ovde postoji. Ipak, moguće je, kaže Ema Forbs, naći i materijalne dokaze. To mogu da budu iskazi komšija, evidencije njenih poziva policiji, fotografije povreda, poruke koje joj je slao, prisustvo uređaja za nadzor u zajedničkom domu, bankovni izvodi…

“Ipak, nema jačeg dokaza od iskaza žrtve”, tvrdi Ema Forbs. “Da bismo to obezbedili, ona mora da se oseća bezbedno u krivičnom procesu i da razume svaki korak u tom procesu. Ovo se postiže kroz službe za podršku, posebne treninge za policiju, tužilaštvo i sudstvo… Dokazi prisilne kontrole su često kristalno jasni – iz iskaza prijatelja i porodice, kroz ograničavanje kontakata sa decom, dokazi ekonomskog zlostavljanja.” Ema Forbs, međutim, kaže da još nismo dobri u prepoznavanju: “Dokazivanje prisilne kontrole počinje promenom društvenih stavova i edukacijom celog pravosudnog sistema”.

Da stručna javnost previđa psihičko nasilje, potvrđuje i Tanja Ignjatović: “Posebno teško vide prisilnu kontrolu kao sistem mikroregulacije i zloupotrebe autonomije žene, koji ostaje nevidljiv i neimenovan. Svaka od taktika kontrole ima posledice. Većina žrtava će imati simptome anksioznosti i depresivnosti, a neke i suicidalne misli, kao i niz drugih zdravstvenih smetnji. Posledice će se ogledati i u socijalnim relacijama, profesionalnom životu, roditeljstvu”.

Govoreći o procesu oporavka, Tanja Ignjatović kaže da on može da počne kada žrtva postane svesna da je reč o obrascu, o namernom, sračunatom ponašanju, a ne o “incidentu”, gubitku kontrole: “Kada prislina kontrola dugo traje, kada postaje intenzivnija i okrutnija, uz druge rizike u okruženju ili karakteristike žrtve, ona nosi rizik hronične ili kompleksne traume. Sigurno je da nemamo dovoljno stručnjakinja i stručnjaka za rad sa traumom koja potiče od različitih oblika nasilja, uključujući prisilnu kontrolu. Nemamo dovoljno obučenih stručnjaka koji bi utvrdili i dokumentovali posledice različitih oblika nasilja, uključujući prisilnu kontrolu, i zato ona prolazi ispod radara, a ženama se dodeljuju različite dijagnoze, što često dovodi do zamene uzroka i posledice, na štetu žena”.

I SRBIJA IMA KAKO DA PROCESUIRA

Osim prisilne kontrole, krivično pravo u Škotskoj, pa i u Ujedinjenom Kraljevstvu, prepoznaje i procesuira mnoge druge suptilne forme zlostavljanja, poput “gaslajtinga”, koji prevodimo kao sluđivanje, a reč je o uveravanju žene da se nešto nije dogodilo onako kako ona tvrdi, već da je pogrešno razumela, da nije dobro čula ili videla, pa čak i da je potpuno umislila. Takođe, “love bombing”, odnosno zatrpavanje pažnjom, poklonima isl. smatra se fazom zlostavljanja, naročito u slučajevima proganjanja i polnog uznemiravanja. Na pitanje koja su sve dela kriminalizovana u Škotskoj, a u Srbiji nisu prepoznata kao problem, Milena Tripković daje iznenađujuć odgovor: da srpsko zakonodavstvo zapravo ima način da procesuira i ovo.

“To pitanje se odnosi na razliku između ponašanja koja se mogu podvesti pod postojeće norme krivičnog prava i ponašanja koja se uobičajeno krivično gone”, kaže profesorka Tripković. “Razlika između ta dva može biti veoma značajna, što znači da tužioci mogu interpretirati norme veoma usko, i sledstveno tome procesuirati samo određene oblike nasilja u porodici. U Srbiji, relevantna odredba koja reguliše nasilje u porodici (član 194 Krivičnog zakonika Republike Srbije) postavljena je izuzetno široko i mogla bi, teorijski, da pokrije raznorodne oblike nasilja. Ovo takođe uključuje prinudnu kontrolu koja se može sastojati od ponašanja koja vi pominjete (gaslighting i love bombing). Prema tome, problem – kao što je poznato – nije nužno u sadržaju pravnih pravila, već u načinu njihove primene. U slučaju Srbije, osnovni problemi se tiču nedosledne i delimične primene zakona, gde se pravna norma uglavnom svodi na procesuiranje slučajeva fizičkog nasilja.”

foto: anđela stevanović živković

U VRTLOGU SISTEMA

Ema Forbs naglašava činjenicu da su iskustva žrtava u pravosudnom sistemu često retraumatizujuća. “Suđenja zamišljamo kao Netfliks drame, a to je daleko od realnosti”, kaže ona. “Život nije serija i u samom procesu nema sažetka koji bi nas podsetio šta se desilo u prethodnim epizodama. Žrtve su u dugotrajnom sudskom procesu u kom moraju da prate i paze na sve što se dešava. Službe za pomoć ženama naporno rade na tome da prate suđenja i ‘demistifikuju’ ceo proces. Ipak, za ženu koja je strana u postupku, ishod i presuda direktno utiču na njen život, živote njene dece i njena reakcija na sve to duboko je emotivna. To je ujedno i najveća prepreka na putu da žrtva u potpunosti razume svaki korak u sudskom procesu.” Ema Forbs ovo pojašnjava i kroz citate žena sa kojima je razgovarala: “Njegova istina je jača od moje”, “Osećam se tako malo”, “Niko mi neće verovati”… Ovi iskazi ukazuju na generalni problem: žene u startu imaju manje kredibiliteta od muškaraca. A to je strukturalni društveni problem. Kad zakon prepozna i prevaziđe problem u društvenim uverenjima, sve postaje bolje za žene žrtve nasilja koje se događa iza zatvorenih vrata.

“Pravi uspeh škotskog zakona leži u tome što je predvideo kao krivično delo čestu formu nasilja koja je izuzetno dobro sakrivena i koju čine veoma manipulativni učinioci: ovo krivično delo obuhvata ne samo prinudnu kontrolu, već i ostale oblike fizički i psihički štetnih ponašanja”, kaže Milena Tripković. “Upotreba posebno dizajniranih tužilačkih instrumenata i tehnika – kao što je prioritet koji se daje ovakvim slučajevima i pretpostavka u korist istrage – takođe su ključni za njegov uspeh.”

Ovaj tekst je objavljen u okviru kampanje Ljubomora nije ljubav #TičeMeSe, koja se realizuje uz podršku projekta “Zaustavimo nasilje – Ostvarimo ravnopravnost”. Projekat zajednički sprovode agencije Ujedinjenih nacija u Srbiji: UNDP, UNFPA, UNICEF i UN Women u partnerstvu sa Vladom Republike Srbije, uz podršku Vlade Švedske. Projektom se doprinosi stvaranju društva u kome su rodno zasnovana diskriminacija i nasilje neprihvatljivi, prava žena zaštićena, a žene i muškarci ravnopravno učestvuju i doprinose svim sferama života.