Tokom vikenda ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov mogao bi da se u Pjongjangu susretne sa severnokorejskim liderom Kim Džong Ilom, najavljuje agencija Itar Tas. Kimovi susreti sa predstavnicima drugih država, pa makar i Rusije, izuzetno su retki, a glavna tema ovog biće budućnost pregovora o korejskom nuklearnom pitanju. Pregovori su naglo prekinuti nakon što je početkom aprila Severna Koreja lansirala raketu velikog dometa čiji su ostaci završili u Pacifiku, kraj obala Japana. Pošto su Ujedinjene nacije osudile ovaj potez Severne Koreje, Pjongjang se povukao iz pregovora, a Lavrov sada, „zarad jačanja stabilnosti u severoistočnoj Aziji“, pokušava da urazumi severnokorejskog lidera.
U takvoj situaciji, „urazumiti“ jeste najprecizniji izraz, jer je Severna Koreja zbog reakcije UN-a uz povlačenje iz pregovora pokrenula još neke mere: prognala je sve inspektore Međunarodne agencije za atomsku energiju i najavila ponovno pokretanje nuklearnog reaktora koji je zapečaćen posle pregovora sa Rusijom, Kinom, Japanom, Amerikom i Južnom Korejom. „Dragi vođa“ je ljut na Ujedinjene nacije jer, što se njega tiče, Pjongjang nije testirao raketu (što bi predstavljalo kršenje rezolucije Saveta bezbednosti usvojene pošto je Koreja sprovela nuklearna ispitivanja 2006. godine). On je, tvrde u Pjongjangu, samo lansirao komunikacioni satelit.
Da li je bilo rakete velikog dometa ili ne, da li može da dobaci do Amerike, ima li Narodna Demokratska Republika Koreja još nuklearnog naoružanja, šta s njim i kome može da uradi, i da li se samo radi o privlačenju pažnje novog američkog predsednika, stvar je nagađanja brojnih stručnjaka, političara i medija. Jer, Severna Koreja je jedna od najizolovanijih država u svetu, a Kim Džong Il jedan od najmisterioznijih i najkontroverznijih političara. Jedni ga nazivaju ludakom i prosjakom sa nuklearkom u ruci, drugi vrhunskim manipulatorom i strategom, ali jedno je sigurno: on je već godinama redovna vruća tema u političkom vrhu pet zemalja koje sa Pjongjangom pregovaraju, svaka iz drugog razloga i interesa.
Poslednje što su mediji uspeli da saznaju o šezdesetosmogodišnjem Kimu, severnokorejskoj „zvezdi vodilji“ i „sinu komunističke budućnosti“, jeste da je konačno priznao da oseća umor zbog brojnih obaveza. „Čovek nije napravljen od čelika, i mora da se brine o svom telu. Ali, ja za to nemam vremena“, rekao je Kim za „Rodong Sinmun“, novine Radničke partije, vladajuće i jedine u Severnoj Koreji. Prošlog leta pročulo se da je imao moždani udar, a šuška se da pati od šećerne bolesti i da ima problema sa srcem. Od moždanog udara se u medijima pojavio samo jednom, tek da pokaže da nije mrtav, kako su neki već nagađali. Da bi zaustavio takve glasine, Pjongjang je nedavno emitovao snimke Velikog vođe za koje tvrde da su napravljeni krajem prošle godine. Na njima se vidi kako Kim obilazi fabrike i gradove širom Severne Koreje. Novinari su primetili da je osedeo, smršao, primetno ostario i da hramlje na jednu nogu. Bez obzira na to, lansiranje projektila (kojih je bilo i ranije), intenzivirane diplomatske aktivnosti sa Pekingom i pojavljivanje u javnosti ocenjeni su kao jačanje države koja je prošlog leta i jeseni, dok joj je vladar bio bolestan, dotakla dno. Spekuliše se i da je odabrao naslednika, dvadesetšestogodišnjeg Jong Una, najmlađeg od tri sina, koga polako „uvodi u posao“.
I sam Kim Džong Il postao je vladar nasledivši oca Kim Il Sunga koji je umro 1994. godine i tako stvorio prvu socijalističku dinastiju u svetu. Njegovo osvajanje vlasti nije prošlo bez borbe, ali sudeći prema biografijama, zvaničnim i nezvaničnim, za to je pripreman od rođenja.
LEGENDA: Prema zvaničnoj biografiji Kim Džong Il – kratka istorija objavljenoj još 1998. godine, na 160 strana detaljno su opisani detinjstvo, mladost i prve državničke aktivnosti „Dragog vođe“, kasnije prozvanog i „Pametni vođa“, pa „Veliki vođa“. Predsedavajući Komisije za nacionalnu odbranu, vrhovni komandant korejske narodne armije i generalni sekretar Radničke partije Koreje, rođen je na najvišoj tački Korejskog poluostrva, na planini Baekdu februara 1942, u tajnom vojnom kampu, gde su njegovi otac i majka učestvovali u gerilskoj borbi. Tog dana nad planinom pojavila se dupla duga, a iste noći nova veoma sjajna zvezda. Drugi, mnogo ubedljiviji podaci kažu da je rođen tačno godinu dana ranije u selu Vjackoje u Rusiji, gde je njegov otac Kim Il Sung komandovao Prvim bataljonom Sovjetske 88. brigade sačinjene od kineskih i korejskih gerilaca. Tokom detinjstva koje je proveo u današnjoj Rusiji zvali su ga Jurij Irsenovič Kim, što je patronim od očevog ruskog imena Ir Sen. U Koreju se vratio odmah po završetku Drugog svetskog rata, kada mu je bilo četiri godine. Živeo je u raskošnoj kući sa bazenom koja je nekada pripadala japanskom oficiru. U tom bazenu se, kažu isti podaci, udavio njegov rođeni brat, a neki tvrde da je krivac za to bio mali Džong Il. Kažu da mu majka nije umrla, već da je ubijena.
U zvaničnoj biografiji piše da je opšte obrazovanje stekao u Osnovnoj školi br. 4 i Srednjoj školi br. 1 u Pjongjangu, u vreme i nakon Korejskog rata. Već tada je bio aktivan u Dečijoj uniji i Demokratskoj ligi omladine, a zanimale su ga muzika, poljoprivreda i popravka automobila. Drugi, opet, navode da je u to vreme bio „sklonjen“ u Kinu, sigurnosti radi. Kao glavni predmet na univerzitetu „Kim Il Sung“ (nazvanom po ocu) učio je marksističku političku ekonomiju, a studirao je, kaže zvanična biografija, i filozofiju i vojne nauke. Nezvanično, pominje se da je u Nemačkoj imao letačku obuku (što je malo verovatno ako je istinit podatak da kao i njegov otac ima strah od letenja), a na Malti je naučio engleski jezik. Sa 19 godina postao je član Radničke partije, jedine partije u Severnoj Koreji, koja je na vlasti od 1948. godine do danas.
Munjevito napreduje do Centralnog komiteta i stranačkog Odeljenja za propagandu i agitaciju. Onda se okrenuo vojsci – a korejska vojska je jedna od najvećih u svetu, broji više od milion ljudi – i svojoj promociji u budućeg vođu. Godine 1991. postao je njen vrhovni komandant, a 1992. zovu ga „Dragi oče“ i prepuštaju mu vođenje kompletne unutrašnje politike. Kim Džong Il je, za razliku od njegovog oca, do iznemoglosti kontrolisao svako dešavanje u zemlji, i to tako što je uveo efikasan sistem protoka informacija od najbeznačajnije partijske ćelije do vrha. Kažu da ne podnosi kritike i ne sluša savete.
Četiri godine nakon smrti oca, 1998. i zvanično je postao lider države, pošto je njegova pozicija u Komisiji za nacionalnu odbranu proglašena za najvišu u državi. Severnokorejska privreda još tokom osamdesetih godina doživela je veliki pad, a situacija u zemlji nije se poboljšala ni u narednoj deceniji, jer je opao intenzitet trgovine sa Rusijom i Kinom, a zemlju su zadesile brojne nepogode. Severna Koreja i inače ima veoma malo obradivog zemljišta, a tokom leta česte su poplave pa se procenjuje da državi godišnje nedostaje oko milion tona hrane, što je petina ukupnih potreba.
PROSJAČENJE: Rat dve Koreje koji je trajao od 1950. do 1953. godine i u kome je stradalo četiri miliona ljudi, završen je samo sklapanjem primirja, a naciju je ostavio podeljenom, militarizovanom i u zategnutim odnosima više od pola veka. Građani obe Koreje od tada se zalažu za sjedinjavanje ratom rastavljenih porodica. Zahvaljujući samitima lidera severa i juga, čiji je cilj bio približavanje dveju zemalja, kao i postepenom gašenju nuklearnog programa u zamenu za razne ustupke i pomoć međunarodne zajednice, Pjongjang je proglašen za „prosjaka sa bombom“. Naime, dva samita – na prvom 2000. godine učestvovao je Kim Džong Ilov otac, a na drugom 2007. on lično, i jedan nekoliko meseci ranije isplaniran samit, koji je u poslednjem trenutku odložen zbog poplava – bili su prilika za Južnu Koreju da pokaže dobru volju i pošalje ogromne količine pomoći u vidu pirinča, nafte i drugih osnovnih potrepština. Taj samit održan 2007. pozdravio je čitav svet ocenjujući ga kao korak ka spuštanju tenzija nakon što je Severna Koreja godinu dana ranije zaprepastila svet nuklearnom probom. Bogata pomoć stigla je i posle gašenja glavnog reaktora u nuklearnom kompleksu Jongbjon.
Južnokorejcima je ipak jasno da će Severna Koreja zavisiti od njihove pomoći sve dok se ne završi njeno nuklearno razoružavanje, jer će jedino tako steći pravo na punu međunarodnu pomoć. Sada izgleda kao da je Pjongjangu opet potrebna materijalna pomoć koju su navikli da dobijaju na isti način – pretnjom i zastrašivanjem. Dragi vođa, pretpostavlja se, smatra da će time poboljšati svoj položaj u budućim nagodbama sa dosadašnjim pregovaračima. Zato ova država i ima jednu od najvećih vojski u svetu (1,1 milion vojnika od ukupno 23 miliona stanovnika) na koju odlazi četvrtina bruto domaćeg proizvoda.
NA ŠTIKLAMA: No, čini se da bez obzira na sve što se dešava sa ovom zemljom, Kim Džong Il čvrsto drži sve poluge vlasti i medije. Zahvaljujući tome što se veoma retko pojavljuje u javnosti, stvara plodnu atmosferu za izmišljanje najrazličitijih mitova čiji je on heroj. Svetski mediji ga zbog toga opisuju kao paranoika, ekscentričnog manipulatora i kompleksaša, ne zaobilazeći gotovo nikad detalje kao što su visina platforme njegovih cipela (oko 10 centimetara, tvrdi „Tajm“) i njegova natapirana kosa koja bi vizuelno trebalo da ostavi utisak da je viši od 157 centimetara.
Neki dodaju da je kao mladić uveliko važio za raspuštenog plejboja i da ga otac nije pripremao za naslednika sve dok se nije razočarao u mlađeg sina kog su uhvatili na granici sa falsifikovanim pasošem. Kim Džong Il se u to vreme okreće svojoj i danas velikoj ljubavi – filmu. Neki tvrde da poseduje kolekciju od oko 20.000 holivudskih filmova (omiljeni su mu Petak trinaesti, Rambo, filmovi o Džejmsu Bondu, Godzila, i svi filmovi sa Elizabet Tejlor), a pre dve godine, tokom samita korejskih lidera, južnokorejski predsednik Ro Mu Hijun poklonio mu je kućni bioskop i DVD kolekciju 150 južnokorejskih naslova. Osim nekih amaterskih pokušaja snimanja i pisanja knjige o filmskoj umetnosti, najveći domet u kinematografiji dostigao je 1978, kada je kidnapovao južnokorejskog producenta i njegovu devojku glumicu koje je godinama držao u nekoj vrsti zatočeništva i terao ih da snimaju propagandne filmove. Uspeli su da pobegnu kada im je dozvolio da otputuju u Evropu na neki filmski festival.
Nesumnjivo je da Kim voli umetnost. Navodno je napisao šest opera i projektovao toranj u centru Pjongjanga, simbol grada, na čijim su građevinama oslikani njegovi brojni portreti. Kim redovno prati svetska dešavanja na internetu, a kažu i da je veliki kolekcionar. Ruski emisar koji je jednom prilikom sa Kim Džong Ilom putovao vozom po Rusiji, kasnije je rekao da je severnokorejski lider svakog dana srebrnim štapićima jeo žive jastoge koji su pristizali helikopterom, pio šampanjac i uživao u društvu mnoštva ženskih pratilja „zadivljujuće lepote i inteligencije“. Kim je veliki gastronom (jedan od omiljenih specijaliteta mu je pečeni magarac), a osim šampanjca najviše voli henesi, mada pije i vino i druga strana pića. Neki pominju da ima problem sa alkoholom.
Prvi brak, sa ćerkom visokog vojnog zvaničnika, navodno mu je nametnut, i iz njega ima ćerku. Imao je i bar tri ljubavnice. Sa prvom, koja je umrla u Moskvi 2002, dobio je sina. Sa drugom, koja je umrla od raka 2004. godine, dobio je još dva sina. Treća ljubavnica bila mu je godinama lični sekretar, ali kada se ta veza završila i šta je bilo posle, nije poznato. Neki mediji pominju takozvane „brigade zadovoljstva“, timove žena koje „uslužuju“ svog vođu.
Međutim, Dragi vođa, sudeći prema nekim detaljima koji stižu do evropskih i američkih medija, zaista jeste obožavan u svojoj otadžbini. Njegov rođendan 16. februara slavi se kao najvažniji državni praznik, a period između tog dana i rođendana njegovog oca koji je u aprilu slavi se kao „festival lojalnosti“. Jedna od najpopularnijih pesama u zemlji, Nema majke zemlje bez tebe, posvećena je Kimu i izvodi je vojni hor. Kim obožava „besne“ mazde, golf i košarku, a od Medlin Olbrajt lično je dobio loptu sa potpisom Majkla Džordana. Olbrajtova je nakon susreta sa Kimom izjavila da je veoma dobro informisan i zdravog razuma, ali da je imao nekoliko nelogičnih ideja vezanih za severnokorejsku ekonomiju. Od sredine osamdesetih godina Veliki vođa nije napustio Severnu Koreju.
Smatra se da su mnoge od ovih priča izmislile južnokorejske obaveštajne službe kako bi diskreditovale Pjongjang, ali čak i letimičan pogled na vesti (državne) televizije dovoljno ilustruje beskonačno agresivnu propagandu i mizeran stepen demokratije i slobode u ovoj zemlji. Izveštaji CIA govore da je u javnosti potpuno demonizovana Amerika kao najveća pretnja njenom društvenom sistemu. Ne čudi onda što je „Tajm“ 2003. godine pisao da „pored Osame bin Ladena ne postoji nijedna osoba koje bi se Džordž Buš radije otarasio od Kim Džong Ila, diktatora Severne Koreje“.
„Šta me tera da nastavim bez obzira na umor i nelagodu? To što se osećam duboko odgovornim za sudbinu naše zemlje, naših ljudi“, izjavio je Kim Džong Il nekoliko dana pre lansiranja poslednje rakete. Duboko je uveren i da će narod razumeti zašto se novac koristi u te svrhe, a ne za poboljšanje kvaliteta života.
Moguće je i da je to poslednja velika predstava Dragog vođe. O karakteru i životu njegovog budućeg naslednika se uveliko nagađa, ali do sada niko nije pomenuo da bi on ovu zemlju mogao i želeo suštinski da promeni.
