Imamo li pravnu državu i vladavinu prava? U slučaju poštovanja pretpostavke nevinosti, sve i kad oprostimo udvoričkim i ostalim tabloidima koji su ionako s one strane svakog popravljanja, trebalo bi očekivati da barem najviši državni organi imaju barem malo poštovanja za taj pravni institut. E, pa nemaju ga
Ko i zašto skriva svoje lice pred svetom? Zašto takvi ljudi idu u svoje akcije "noćom, kradom" i ne vole da ih se vidi i prepozna? Mora biti da ih je nečega sramota ili – mnogo verovatnije – da ih je nečega strah
Čudna zamisao Stefanović dr Nebojše da policija u civilu nadzire biračka mesta 24. aprila izazvala je očekivane reakcije pravnika i političara. Ministar unutrašnjih poslova očito pojma nema o policijskom zanatu, a kamoli o parlamentarnoj demokratiji: tako nešto dostojno je Nušićevih sreskih načelnika, radikalskih seoskih harangera ili oznaških specijalista iz 1946.
Od 1990. do danas najmanje trideset očigledno političkih ubistava u Srbiji ostalo je nerasvetljeno i – zaboravljeno. Očekivanja da će sada preporođeni Legija Ulemek (na slici) tu nešto pomoći svojim budućim iskazima donekle su preterana. Pre svega, jedva da više ikoga – osim porodica žrtava – to uopšte zanima; decenije su prošle, a vlast bi najviše volela da se te priče zaborave. Naime, mnogo je njih koji radije ne bi da se to sada otvara
Otišao je jedan od poslednjih velikih ljudi, neko bi rekao avanturista i šarmera XX veka. Profesor sociologije i doktor u Americi i na Sorboni, autor mnogih knjiga i članaka i do kraja života demokratski socijalista i aktivista, imao je život kakav bismo mi, skrušeni smrtnici, samo poželeti mogli
Vlada Srbije ima još deset dana da smisli šta će sa policijskim sindikatima. Jedan im je već u štrajku, a svi ostali sačekaće do 18. februara. Ako se do tada ne dogovore, imaćemo skoro pa generalni štrajk policajaca
Šta je tu iz čega nastalo i šta je prvo bilo: kokošar ili jajara?
Velimir Ćurgus Kazimir objavio je knjigu Muzej melanholije (Clio, Beograd 2015). Nije stvar u tome o čemu Kaza ovde piše, nego kako piše, a to je jedino važno. Piše dobro, kao što je uvek pisao
Sedam ljudskih života i dragoceni vazduhoplov izgubljeni su u maglovitoj noći između prošlog petka i subote. Tragedije se događaju, statistički su retke, ali i neizbežne. Problem sa ovom tragedijom, međutim, jeste u tome što je izazvala neprilične i povremeno histerične samoodbrambene reakcije pre nego što je bilo kakva zamerka bila upućena. Čovek ne može da se otme utisku da tu nešto nije u redu, psihoanalitičarski rečeno, da je reč o omaškama; običnim jezikom – da je reč o nečistim savestima
Frano Cetinić bio je moj prijatelj. Bio je i ostao gospar, dubrovački đak cum lauda, gospodin od glave do pete koji nikada nije rekao krivu reč u onim teškim vremenima
Kao juče da je bilo, a deca začeta tih dana sada decu imaju... U međuvremenu je đavo odneo i više država i vojsku i Vožda i snove puste, sve u neprekinutom sledu, eto, do dana današnjeg. To što je 9. marta 1991. počelo, traje još. Jesmo li nešto naučili iz iskustva 9. marta? VREME 11. mart 1991: Krvava odbrana vlasti
Dr Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, odlučio se da iz politike i svih srpskih zemalja ode u istoriju. On obećava da će to biti izlazak na velika vrata, planira oproštajne mitinge i pravi konferencije za štampu svakog dana. On junački ide mečki na rupu, kao Miloš kod Murata na Kosovu, da razbuca taj Tribunal kao Georgi Dimitrov onomad u Berlinu oko one paljevine Rajhstaga – pa šta bude. On se ne nada pravdi od tog suda, on računa na istoriju koja će ga zapamtiti. Ili bar tako kaže...
