Ima li muškarac budućnost?
Pitanje bi bilo blesavo da se nije pojavila ozbiljna opasnost: ako su uspeli da u epruveti od matičnih ćelija naprave hamburger, zašto ne bi i muškarca? Nije baš toliko složen. Tu sam se setio jednog naučnofantastičnog romana iz davnih godina: neki virus ubije skoro sve muškarce na planeti, pa ženski konzilijum pokušava da spase šta se može. Ono malo preostalih pada pod poseban nadzor, jer svaki spermatozoid odjednom postaje strašno dragocen. Ali, taj sumnjivi i politički nekorektni roman pisan je pre najnovijeg razvoja genetike i pratećih disciplina.
Koja vam je funkcija, vama muškima? To pita jedna lepa i pametna žena kad se naljuti na mene. Zaista: koja i šta ćemo mi na svetu? Trut obavi svoje, izvrne se i crkne. Ona muška šovinistička svinja bogomoljac ne mora ni toliko: njegova ugnjetena supruga bogomoljka pobrinuće se sama. To je dobri Boga uredio na vreme, a ne kao sa sisarima.
Sad ozbiljno: do najnovijeg propitivanja „nove muškosti“ (neovirility) i „nove muževnosti“ (new masculinity) došlo je posle ludih Šezdesetih i to se vuče do dan-danas. Konsultujući moju papirnatu arhivu isečaka i iscepaka iz tadašnje belosvetske štampe na tu temu, naišao sam na zanimljive stvari. Da ne gnjavim s detaljima (opštepoznati su), generalni utisak je da to ima veze s feminizmom. Dobro, vreme vojujućeg feminizma Valeri Solanas (to je ona koja je pucala na Endija Vorhola) i Ti-Grejs Etkinson (ta je bila još gora) prošlo je, slava Gospodinu. Sada imamo razvodnjenu „politički“ i „rodno“ „korektnu“ verziju i moramo s tim da živimo. Nije da ne pomaže: dobro, u redu, kajemo se, popravićemo se, evo smo se popravili i ne zvocajte nam više. Nisu prestale da zvocaju, jer je zvocanje mnogo starije od svih feminizama (a ima ih mnogo). Uostalom, nisu ni zvocale zbog feminizma.
Tih sedamdesetih i osamdesetih godina mudre glave i važni esejisti namudrovali su se na temu „krize muškosti i muževnosti“: te menja se „društvena uloga“; te muškarac je u procepu između sramne prošlosti i još uvek nejasne budućnosti; itd. Jedan lucidni urednik Harpersovog Magazina pisao je jula 1975. da to nije lako: „…neke žene ne traže ništa manje nego korenito novu definiciju muževnosti – a koliko muškaraca može iskreno da kaže da znaju čak i staru definiciju?“ Čuvajući se preuranjenih zaključaka, taj kolega Šnejerson upozorava: „Treba se čuvati slabljenja polnih uloga, a naročito pomodnog trenda hermafroditizma. Pretpostavljamo da prava seksualnost zahteva još jače muškarce i još jače žene, združene u zajedničkom naporu, iskustvu i sazrevanju.“ Itd.; ali to je glas usamljenog u pustinji.
Duško Radović, veliki poznavalac muškaraca, žena i njihovih odnosa, osetio je to još tada (septembra 1976) i izgovorio sledeće: „Danas je toliko teško biti muško da su mnogi odustali. Mnogi još uvek izgledaju prilično muškobanjasto za svoje namere.“ Na kraju smo dobili „metroseksualce“, kako je i bilo rečeno. Dobro: svi znamo da je „tužno biti muško“ (Miloš Crnjanski), ali oduvek je tako, pa se borimo kako znamo i umemo, što je ponekad taman dovoljno, a češće nije.
U svakom slučaju, muškarci i dalje imaju kakvu-takvu budućnost; još nije dotle došlo – dok ne počnu da iz matičnih ćelija sintetizuju muške, ili barem spermatozoide (to bi bilo dovoljno za početak). Uostalom, kanda je to sintetizovanje još uvek skuplje od normalne, staromodne proizvodnje muškaraca; a možda nauka i uznapreduje. Dok se ne proizvede spermatozoid koji začinje isključivo žensku decu, ima ipak da prođe neko vreme.
Mislim da se treba držati staromodnog načina, zaostalog i tvrdoglavo zatucanog. Kao prvo, jevtinije je (za sada); kao drugo, još ima žena koje misle da su muškarci potrebni i za neke druge svrhe osim rasplodnih. Za razliku od bikova, pastuva, veprova, jarčeva, ovnova, mačkova i ostalih mužjaka, od njih je ipak malo veća korist. Taman su ih naučile da se hvataju za usisivač, da peru sudove, da čuvaju decu, da ne troše sve pare u kafani (uglavnom), da ne zapišavaju dasku, da vode računa i o ovome i o onome (znate vi o čemu!) itd.
Ima tu još jedan razlog, dodaće ona gorepomenuta lepa i pametna: s muškarcima je zanimljivije. Ako je tome tako – a kanda jeste – za budućnost muškaraca ne treba se brinuti više nego što to opreznost nalaže. A da umeju da budu zanimljivi – umeju. „Bez budalu nema zajebancija“, kaže narod. Kako vidim – do daljnjega smo mirni u vezi sa tom budućnošću.
