Zamlata je muškarac koji ima neku fiks-ideju oko koje se, kako sama reč kaže, zamlaćuje. To nije hobi; to je mnogo ozbiljnije i zamlata je zamorniji od sifi… pardon, filateliste na primer, mada je uglavnom manje opasan od numizmatičara. Umesto da sedi pred televizorom, loče pivo, podriguje i navija – što mu sugerišu svi masovni mediji i vladajući sistem vrednosti – zamlata ima Ideju, svoj Sveti Gral ili, ređe, Kamen Mudrosti. Jedan stalno smišlja šeme i sisteme da kako bi se odvratno obogatio. Jednom takvom – inače razumnom i pametnom čoveku – uzaman sam objašnjavao da nema šanse: eto mu je skoro pedeset godina; da je imao imalo talenta za to, bio bi se obogatio pre tridesete. Nije pomoglo, jer je – to sam posle shvatio – zamlaćivanje bogatstvom bila igra u kojoj je uživao. Ima Milan Kundera negde jednog takvog koji se zamlaćivao zavođenjem, ali nikada nije smuvao nijednu ribu do kraja; zavođenje mu je bilo mnogo lepše od preznojavanja u kompromitantnim pozama i pratećih gnjavaža.
Ima među zamlatama neočekivano mnogo onih koji rešavaju kvadraturu kruga, trisekciju ugla i slične hvalevredne glavolomke; i tako celog života i njima lepo. Devedesetih godina došlo je do invazije zamlata koji su izmislili perpetuum mobile, razne antigravitacijske uređaje, tajna oružja poput eliptona ili Teslinih „purpurnih ploča“ i sve to nudili napaćenoj otadžbini. Moj omiljeni zamlata izmislio je helikopter na antigravitacijski pogon i objašnjavao po novinama koje su to tada volele glavnu prednost: nema rotor, pa može da leti kroz šumu.
Bilo bi nepošteno i preterano proglašavati zamlate za duševne bolesnike, mada se ponekad približe, ali nisu oni za to krivi: krivo je društvo koje takve budalaštine traži. Zamlata je u principu bezazleno i simpatično biće, bezopasno sasvim – dok ne stekne moć. Uzmimo utopiste, graditelje uzornih država, na primer: Tomas Mor, Sen Simon, Furije, onaj nesrećni Žan-Žak Ruso, Babef i slični. Čovek čita sve te njihove spise i razneži se, ali mu na pamet ne pada da sad krene sve to da ostvaruje; jednom smo probali, pa se nije dobro svršilo. Antiutopije Zamjatina, Džeka Londona, Orvela i Hakslija mnogo su poučnije.
Ima zamlata koji su bili vizionari, ali prerano. Recimo onaj Škot Džon Lou, belosvetska zamlata sa briljantnim talentom za finansije. Taman je lepo smislio jedan solidan sistem državnog jedinstvenog kredita i stabilan papirni novac, sve u nameri da Francuskoj pomogne da prevaziđe krizu javnog duga pokojnog Kralja Sunca Luja XIV i tako stekao moć i bogatstvo; a onda je od toga nastala inflacija… Oslonili se, jadni, na izvikano lažno bogatstvo Lujzijane i cela šema, inače racionalna, sprcala se skroz. Jedni se obogatili, drugi propali; zvuči poznato? Stotinak godina kasnije, 1790, Konvent je uveo papirni novac, ozbiljnim upozorenjima uprkos – i 1796. dostigao inflaciju koja se do Srbije 1994. smatrala za rekordnu: vrednost njihovih banknota, „asignata“, pala je na jednu trista četrdeset četvrtinu procenta nominalne vrednosti. Lou je bio zamlata jer nije uzeo u obzir pohlepu; slično je i sa Konventom, ali Milošević i njegovi bili su pljačkaši sa umišljajem.
Vratimo se, međutim, našim običnim zamlatama koji nemaju ni para, ni političke moći, pa su – prema tome – bezopasni. Volim da ih slušam, jer su ponekad dirljivo naivni, bezazleni i obezoružavajući. Često izmišljaju već izmišljeno i poboljšavaju ono što ionako dobro radi. Nekima čak i uspe, ali njih je malo. Znam čoveka koji je konstruisao pištolj sasvim nove konstrukcije koji odlično radi i inherentno je, po dizajnu, bezbedniji; svi stručnjaci su rekli da je izum sjajan i – nepotreban. Takvih primera imate do mile volje.
Ostale zamlate dele se na književne, filozofske i političke. Književnih ima toliko da zaslužuju posebnu raspravu, koju napisati neću; pjesnici su tu glavni, ukratko: ima ih više po glavi stanovnika nego u mnogo pismenijih naroda; u principu su bezopasni – dok vam pijani ne sednu u krilo u kafani. Filozofske zamlate sasvim su bezazleni likovi, osim što znaju da gnjave. Politički nastrojene zamlate dosadni su po definiciji, mada često bezazleni na herojski način – sve dok im se ne učini da su vlastima po volji, što se sve češće događa, što vidite i sami.
Žene se, s druge strane, veoma retko zamlaćuju; biće da je to zbog njihove opšte racionalnosti. Jedva da ima žena-zamlata; postoje lucprde, „fantazije“, kako ih zovu u Banatu, daviteljke i poetese; ali to je drugo – one jednostavno nemaju to osećanje misije, vokacije i požrtvovanja svojstveno muškim zamlatama. Bogu hvala da je tako…
