Gore li rukopisi zaista?

Misterija je konačno razrešena. Rukopisi gore itekako, objašnjava nam Saša Novačić i navodi niz primera, ali – samo ako niko o tome ne brine, ako se to „prepusti stihiji“, kako su govorili drugovi boljševici. Molim:

„Staljin: Pa dobro, Mihaile Afanasjeviču, čujem da pišete roman o kome svi u Moskvi pričaju?

Bulgakov: Pisao sam.

Staljin: O čemu je roman?

Bulgakov: O Pontiju Pilatu.

Staljin: Dajte da vidim.

Bulgakov: Ne mogu, spalio sam ga.

Staljin: Kod nas rukopisi ne gore. Ima ko o tome brine… (Obraća se šefu tajne policije Jagodi): Henrih, davaj šta ima kod vas u GPU.

I, kao nekim čudom, pred drugom Staljinom pojavljuje se roman ‘Majstor i Margarita’.

Staljin (smeška se): Kažem ja da ne gore…“

(str. 115).

Stvar je, dakle, jasna. Danas znamo da je postojalo ukupno osam verzija (redakcija) tog romana; poslednja i – nadamo se – konačna je iz 1939. neposredno pred smrt Mihaila Afanasjeviča. Saša Novačić, naš kolega i veliki poznavalac Rusije, opet je napisao knjigu koja opako miriše na istinu, onu višu istinu. Gornji je dijalog, naravno, izmišljen i pripisan kao izvoru izvesnom Nikolajeviču, ruskom emigrantu iz Beograda koji traga za svedocima Bulgakovljevog života davne 1964. godine po Moskvi. Nikolajevič je – vidi se to odmah – zapravo Miša Mihajlov, kojega su ta traganja odvela predaleko, do Sremske Mitrovice i u izgnanstvo.

Mihail Afanasjevič, građanin Bulgakov, u civilu lekar, hteo je jedino da piše i da režira u pozorištu. Bilo je to u „doba nesklono pojedincu“ (eufemizam kojim je neka koza sa HTV-a objasnila zašto je čuveni kuvar Stevo Karapandža proteran iz Hrvatske, umesto da kaže prosto – zato što je Srbin). Jedan književni teoretičar, blizak Latunskom i Berliozu, neki Vladimir Lakšin, napisaće 1968. u jednom inače beskrvnom ogledu o tom romanu da je to bilo doba „represija i narušavanja zakonitosti“ iz tridesetih godina. „Narušavanje zakonitosti“ označilo je tako period od 1919. (Solovke) do 1990. i desetine miliona žrtava. Kako je Mihail Afanasjevič doživeo 1940. godinu i prirodnu smrt – pravo je čudo. Tim se čudom bavi Saša Novačić u ovoj knjižici.

Bulgakov nikada nije bio boljševik i to je javno priznavao; možda mu je to donekle pomoglo: boljševici su se radije trebili između sebe. „Idejno tuđ“ element bio je sjajan dramaturg i reditelj: Staljin je rado gledao Dane Turbinih, pozorišnu adaptaciju genijalnog romana Bela garda tog istog Bulgakova. Politički začudo racionalno objašnjavao je da taj komad najbolje svedoči o propasti reakcije i neizbežnom trijumfu revolucije; tim pre što ga je napisao i režirao „idejno tuđ element“; šta ćete bolje? „Izolovati, ne dirati“, kaže Novačić da je glasila Staljinova direktiva. Tako je Bulgakov pisao i pisao: pripovetke, drame, konačno i taj kobni roman, pokušavao da režira, ali ništa nije išlo. Probe Molijera trajale su pet godina, na primer. Projekti (kako bi se danas reklo) dovođeni su do pred kraj i ukidani. Zbirke priča su naglo odlazile u bunker. Honorari su, međutim, bili isplaćivani redovno i velikodušno: Bulgakov je živeo sve bolje u sve većim stanovima.

Nije, kaže Novačić, živeo „u velikom strahu. Živeo je u malom strahu“, za razliku od ostalih građana. Staljin ga je mučio na najrafiniraniji način: ne dajući mu da objavljuje i da radi javno.

Bulgakov je pak na neki način osetio da mora da se stavlja do znanja i stalno je pisao Staljinu (ali i drugima): da mu daju da emigrira; da mu postave predstavu i štampaju knjigu; da mu plate honorare; da poštede ovoga ili onoga (ponekad mu je to i uspevalo). Svaka neparna stranica ove knjige, od njih 185, obeležena je u gornjem desnom uglu tajanstvenim hijeroglifom, za koji će čitalac shvatiti tek na 147. strani da je Staljinov paraf kojim je odobravao spiskove za streljanje (njih 383 najmanje) i ostale spise. Nije ni taj paraf tu bez neke; zna Novačić zašto. Bulgakovljev život obeležen Staljinovom milošću i to je odgovor. Odatle i uporne paralele sa odnosom Molijera i Luja XIV.

Kroz ovu knjigu prolazi niz likova, osim Miše Mihajlova. Tu su Švonder i Šarikov iz Psećeg srca i tu je Anuška (koja je prosula zejtin), saradnica OGPU koja Bulgakovljeve rukopise spasava od plamena. Novačić jasno aludira da je Bulgakov bio svestan da će se njegovo delo sačuvati samo tamo gde se sve čuva: u beskonačnim, borhesovskim arhivama Službe koja ništa ne baca, niti spaljuje.