Nasilje postaje deo našeg života – nažalost. Prvi put se desilo da na javnom skupu neko izbode nožem nekoliko sasvim slučajnih učesnika, a zatim i da napadne opet sasvim slučajne prolaznike. Stručnjaci su zabrinuti i ukazuju na dva elementa: sve prisutnije shvatanje nasilja kao opravdane reakcije i opasnosti od medijskog senzacionalizma koji podstiče imitiranje nasilnih ispada
Radislava Dada Vujasinović (30 godina), mlada novinarka "Duge", stradala je nasilnom smrću između 7. i 8. aprila 1994. Od tada traju sporenja i prebacivanja u javnosti: je li se ubila sama, kako tvrde vlasti, ili ju je neko ubio, kako veruju porodica i neki drugi ljudi. Slučaj je zahvalan za senzacionalistički pristup: lepa mlada cura, povezana sa raznima preko svojih tekstova i putovanja po raznim bojištima, traumatizovana zbog svega toga, možda u posedu delikatnih informacija... Tu se povremeno, u ciklusima, pojavljuju razni likovi koji "znaju" nešto, zaključno sa ovim Draganom Paravinjom (ni tu nije kraj), ali od toga do sada ništa
Jedna od najodvratnijih perverzija, sadističko iživljavanje nad decom, došla je do praktično planetarno organizovane faze putem interneta. Mada su stručnjaci slutili da takvih zločinaca ima više nego što se inače misli, rezultati zajedničke operacije američkih i vlasti još trinaest zemalja (među kojima i Srbije) zaprepašćuju. Procenjuje se da je najmanje 500 ljudi uvezano u tu jezivu internetsku mrežu; od toga je pedesetak uhapšeno, dvadesetak identifikovano, a operacija traje i dalje
Na sva usta izvikani "poslednji haški optuženik" ispraćen je za Roterdam sa nepriličnom žurbom i još nepriličnijom ravnodušnošću. Eto ga tamo. Niko ga ne poznaje, niko s njim nije ni bio, ni sarađivao, niti mu naređivao; niko s njim nije ni radio razna posla sa umetninama, hrastovinom, naftom. Niko ga – naravno – nije pomagao u skrivanju; taman posla! Ko beše taj? Goran Hadžić? Pojma nemamo; neka organi rade svoj posao; svi zločinci da odgovaraju. Neka pitanja ipak ostaju
Čim su "noć i magla" počele da gutaju Srbe iz Siska, tiho, ali efikasno, svima je bilo jasno da Milanković i ti njegovi nekakvi "Vukovi iz Jodna" stoje iza toga. Nije tu trebalo mnogo pameti: svi su znali odmah i ćutali su, zastrašeni s dobrim razlogom
Geteova se nagrada dodeljuje ljudima koji su dali značajan doprinos širenju i razumevanju nemačke kulture, književnosti i umetnosti, ukratko rečeno. Površni čitalac Le Kareovih knjiga možda bi se zbunio; temeljiti čitalac, međutim, imao bi drugačije mišljenje
Svaki rat u sećanju novinara nekako teži da se – mnogo godina kasnije – grupiše oko ljudi, a ne oko "operacija", "strategije", "taktike" i sličnih budalaština. Gde smo i s kime bili tad i tad; i već to, razumete. Meni je kao glavni utisak od slovenačkog rata ostao čovek kojega nisam nikada upoznao, ali sam ga video na vrhuncu njegove slave na televizijskom snimku. Nekako mi se čini da je njegov lik – Bahrudina Kaletovića – najbolje oličenje suštine te nepotrebne i blesave sramne avanture
Jedini preostali begunac od Haškog tribunala drugačiji je od ostalih. Upozoren u pravom trenutku, beži i skriva se od 2004. veoma uspešno. U javnosti ga jedva pominju, pa i tada s određenom nelagodom. Po nekima, on je za državu Srbiju i njen toliko cenjeni kontinuitet mnogo važniji od Ratka Mladića: o Mladiću se ionako sve zna, dok bi Goran Hadžić imao da ispriča mnogo toga što se u široj javnosti ne zna, a nije nikako zgodno za Srbiju
Svemu dođe kraj, naročito hajdučiji. Šesnaest godina po podizanju optužnice u Haškom tribunalu, vlast u Srbiji konačno je stala na rep i "najtraženijem beguncu". Čini se da je i on sam to jedva dočekao. Potraga za njim bila je duga, povremeno bolna, ali i opterećena zaostacima iz prethodnih vremena, pre svega kadrovskim i političkim. Ovaj uspeh bio je elegantan, ekonomičan i efikasan – naročito politički. Ukratko, Ratku Mladiću očigledno je istekao rok trajanja, jer je pronađen usamljen, bolestan, siromašan kao crkveni miš i bez igde ikoga svoga – osim malobrojnih rođaka
Od samog početka bilo je jasno da se Amerikanci neće smiriti dok ne dohakaju Osami bin Ladenu. Bilo je to jasno i njemu, jer se otvoreno hvalisao napadima na američke ambasade, na objekte u SAD i – što je najvažnije – na dve kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, 11. septembra 2001. Skoro deset godina je prošlo od tada i Amerikanci su ga konačno pronašli i ubili. Šta god ko o Amerikancima mislio, oni su ozbiljan svet: takvo poniženje kakav je bio 11. septembar nije moglo proći nekažnjeno
