Beogradu kao da je malo nepotrebnih i apsurdnih spomenika. Sada se Aleksandar Vučić zbog nečega setio da diže spomenik Nemanji baš nekako tamo gde se nalazi zaštićeno arhitektonsko dobro – zgrada Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, na uglu Nemanjine i Kneza Miloša
Opet se podgreva bajata priča o trgovini oružjem na Balkanu, ovoga puta iz trenutno političkih razloga, mada nema ničeg novog, niti će biti. "Epohalna otkrića" stara su četvrt veka, sve znamo – osim onih koji su zaboravili, a ne treba im ni zamerati, jer je sve to samo običan hohštapleraj. Trgovina oružjem uvek je tu, legalna ili ilegalna sasvim je svejedno, i nije jasno zašto se sada od toga prave scene
Posle tri nedelje histerične dernjave i nabusitih prenemaganja, što je sve bilo ne samo nepotrebno, nego i štetno i sramotno, dobili smo izveštaje Vojske o toj nesreći. Već se dade naslutiti u kom pravcu vodi ova nova histerija: sa najdubljim žaljenjem i veoma preko volje za nesreću će biti optužena posada helikoptera, oni koji su i dalje "naši heroji". Izveštaji Vojske, međutim, ukazuju na još neke detalje čiji splet je doveo do sticaja okolnosti iz kojih je nesreća proistekla
Pretnje uvođenja obaveznog služenja vojske u Srbiji i u Hrvatskoj spadaju u unutrašnju politiku, a ne u politiku odbrane. Dva nacionalistička režima osećaju gubitak kontrole u društvu; mlađe generacije malo su se razularile i stiču razne ideje; treba ih uterati u red i stegu. Šta je bolje od vojnog roka
Beogradu je bio kriv jer je spasao 280 vojnika JNA i odbio da ubija civile. Zagrebu je zgrešio jer je legitimno branio napadnutu kasarnu. Šta je zgrešio Ljubljani, nije jasno. Za pošten svet, Vlado Trifunović će ostati upamćen kao simbol modernog junaštva i modernog mučeništva
Niko normalan u današnje vreme ni ne sanja da ima nešto protiv policijske države; živimo na policijskoj planeti. Jedna je stvar kad je policijska država ozbiljna, a druga kada je šljampava i brljiva. Dva do sada nesporna policajca zaglavila su pritvor od 30 dana samo zato što su podneli krivičnu prijavu upravo zbog šljampave i bespotrebno brljive policijske hijerarhije u MUP-u Srbije
Čim krene podgrevanje priče o "političkoj pozadini" atentata na premijera Đinđića, neki izbori su na vidiku. Ovoga puta reč je o skarednim i opscenim pokušajima da se, kao i ranije, podrije pravosnažna presuda, relativizuje ono što svi vidimo i znamo i unese konfuzija u javnost
Još je bio usred pakovanja za povratak kući, a već su mu spremili poziv za informativni razgovor. Šta je to bilo toliko važno? Zašto ga nisu dočekali na aerodromu i priveli ga odmah, čim je sleteo? Jedino važno i najvažnije bilo je to što su Vuka Jeremića u odsustvu već bili izvikali za kandidata za predsednika Republike, pre nego što je bilo šta o tome imao da kaže. Posle je rekao, a bolje bi bilo da nije
Početkom marta 1990. jedno ubistvo u noćnom klubu u Beogradu pokrenulo je niz događaja koji sada kulminiraju u izvesnoj prvostepenoj presudi belgijskog suda. Tada je slučaj bio tumačen kao lokalni obračun službi bezbednosti i policije; danas ponovo otvara priču o Udbinim likvidatorima u inostranstvu
Posle Nebojše Krstića, koji je dužio Teofila Pančića, sada se pojavio i Ištvan Kaić koji duži "Vreme", Miloša Vasića i NUNS, ako ne i više. Obojica sprovode očigledno uglavljenu strategiju: da je svaka kritika Aleksandra Vučića maltene podrška mogućem atentatu, jer da je tako bilo i u slučaju Zorana Đinđića, što je laž. Iz kojeg trusta pilećih mozgova ova strategija potiče jasno je: i po sadržaju i po žestini koja treba da nadoknadi nedostatak argumenata
Kad neko pronađe sanduk za koji će se ispostaviti da je pun oružja u Jajincima, baš nekako usput do porodične kuće Aleksandra Vučića, pa to prijavi policiji kao sumnjiv predmet, procedura za postupanje znatno je drugačija od onoga što se desilo. Umesto da se tome priđe kriminalistički, prišlo se propagandno, što nije prvi put. Premijeru je u Hamburgu to iz nekog razloga bilo smešno
