Put bez povratka u vozu broj 671

Dana 27. februara 1993, brzi voz broj 671 na liniji Beograd–Bar kasnio je oko 120 minuta pre nego što će prispeti u stanicu (željezničarski termin je „ukrsnicu“, jer inače tamo ne staje) Štrpci. Da je išao po redu vožnje, sve bi bilo kako treba i dvadeset ljudi, državljana SR Jugoslavije, preživelo bi i stiglo srećno kud su krenuli. Da je voz stigao na vreme, po redu vožnje, zakasnio bi bio krvolok Milan Lukić sa svojom bandom pljačkaša i ubica. Vozeći se ka Štrpcima bili su nervozni i u žurbi – da ne zakasne. Kasnio je voz.

„HOĆEŠ LI I TI METAK„: Da se podsetimo (godine su od tada prošle): Milan Lukić i njegova banda stižu na željezničku stanicu Štrpci vojnim kamionom TAM 150 (tri osovine) i odmah upadaju u kancelariju otpravnika vozova Slobodana Ičagića, preteći oružjem. On im kaže da voz kasni, a oni njemu da ga zaustavi – inače je mrtav čovek. Ičagić uključuje ulazni signal na žuto, što znači da voz može da uđe u stanicu i da tamo sačeka izlazni signal. Otpravnik insistira i na kraju nekako uspeva da obavesti svog dispečera o neplaniranom zadržavanju voza, jer se očekuju još neki vozovi iz suprotnog smera (Priboj). Voz br. 671 ulazi u Štrpce i zaustavlja se tako da je lokomotiva pred kancelarijom otpravnika vozova. Mašinovođa pokušava da izađe i da pita o čemu je reč, ali ga naoružana i uniformisana lica zadržavaju i raspoređuju se oko voza. Mašinovođa se seća „vidno uzbuđenog“ otpravnika Ičagića, neko će ga kasnije opisati kao „očajnog“; Ičagiću je tada već jasno kuda to vodi.

Naoružani ljudi ulaze u voz i počinju da legitimišu putnike. One za koje procene da su Muslimani izvode napolje i vode do kamiona parkiranog između stanične i pomoćne zgrade. Izvode i Tomu Buzova, Hrvata i kapetana JNA u penziji, koji je krenuo da poseti sina koji služi vojsku u Crnoj Gori, ali i neidentifikovanog crnca koji „dobro govori srpski“; on nikada nije bio identifikovan, niti se ko za njega zanimao. Zadržavanje traje oko 20 minuta, za koje vreme je iz pravca Priboja prošao brzi voz br. 670 Bar–Beograd, bez zadržavanja. Pre toga je prošao i putnički voz Prijepolje–Beograd, takođe nesmetano; oba nesmetana prolaska pokazaće se od značaja za istragu.

U vozu Beograd–Bar br. 671 bilo je nekoliko milicionara: dvojica su bili na dužnosti pratilaca voza, ostali su se vraćali kući u Priboj sa službe u Užicu. Dvojica pratilaca imali su u patrolnim listovima naredbu da dopuste pripadnicima Vojske Republike Srpske pregled vozova radi hvatanja vojnih obveznika i begunaca od vojske. U istrazi su rekli da im se tada učinilo da je o tome reč, pa nisu reagovali; štaviše, pomagali su im u pregledu dokumenata. Nisu uspeli da objasne okolnost da su svi putnici izvedeni iz voza 671 bili Muslimani i državljani SR Jugoslavije, dakle nikako vojni obveznici Mladićeve vojske – po oba osnova, naročito etničkom. Ne treba ih osuđivati: znali su ko je Milan Lukić i prepoznali su ga; sve im je bilo jasno, ali donedavno nisu smeli to da priznaju. Iz istrage kažu da su i pre nekoliko dana ime Milana Lukića jedva izgovarali – od straha, mada zlikovac služi doživotnu robiju negde u svetu. Isto je i sa željezničarima i ostalim svedocima: strah je bio jači od svega. Uostalom, sada se zna da je milicionarima, pošto su podneli izveštaje o događaju, bilo nedvosmisleno prećeno od starešina da ni slučajno ne pomenu Milana Lukića – ili… mada je jedan od njih Lukića hapsio i ranije i stavljao mu lisice. Željezničarima je takođe bilo jasno o čemu je reč: njima su razbojnici odmah rekli ili „hoćeš li i ti metak?“ ili „hoćeš li i da tebe vodimo?“.

„POBIJTE IH SVE„: Putnicima u vozu takođe je bilo jasno. Neki su komentarisali da su ovi izvedeni „gotovi“, „zaklani“ itd. Izvesni pijani Crnogorci iz bifea u vozu pozdravili su akciju sa „tako, pobijte ih sve“, itd. Ostao je još jedan nerazjašnjen detalj, za koji se nadamo da će se rasvetliti: da li su kondukteri na željezničke karte upisivali imena putnika? Sud u Bijelom Polju (na šta ćemo se vratiti) navodno ima jednu takvu kartu, ali se kondukteri brane da su to bile legitimacije K-15 na kojima oni hemijskom olovkom upisuju datum kontrole. To je ostalo nejasno, ali porodice oštećenih (pobijenih) i njihovi zastupnici sumnjaju na konduktere da su bili u sprezi sa Lukićevom bandom i upisivali imena Muslimana na karte.

Kada su 20 otetih lica smestili u kamion, Lukić i njegovi odvezli su ih do sela Prelova, kod Višegrada, iskrcali ih pred osnovnom školom i uterali u fiskulturnu salu. Tamo su ih pretresli do gola, skinuli i premlaćivali izvesno vreme. Sve što su imali oteli su im: novac, odeću, satove, nakit. Onda su ih vezali žicom, tako u gaćama, utovarili u taj isti kamion i odveli do sela Mušići na obali Drine. Tamo su ih u grupama od po pet uvodili u jednu prostoriju i ubijali iz vatrenog oružja. Milan Lukić pokupio je plen, a izvesno lice dobilo je zadatak da leševe baci u Drinu. Tako je i bilo, a takva je bila i Lukićeva praksa u to vreme. Leševe su, kažu svedoci, tada tovarili građevinskim utovarivačima i bacali u reku – toliko ih je bilo. Mnogo kasnije, 2010. godine, u akumulaciji HE Perućac nađeni su ostaci četiri lica oteta iz voza 671: Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera, Halila Zupčevića i Ilijaza Ličine.

VIŠEGRADSKI GOSPODAR ŽIVOTA I SMRTI: Ovaj događaj bio je najavljen i predviđen, ali niko nije prstom mrdnuo da bude i sprečen. Evo kako: već krajem januara 1993. Željeznice su bile upozorene sa terena da se tako nešto sprema; konkretno – otmice putnika na delu pruge Beograd–Bar (9878 metara), koji prolazi preko teritorije Republike Srpske, sa ukrsnicama Štrpci i Goleš. To je na nadležnim telima Željeznica opisano kao „strateška dejstva VRS“ sa namerom da se uhvate lica za kasniju razmenu zarobljenika, i ocenjeno kao „neprihvatljivo“. Obavešteni su MUP SR Jugoslavije i Srbije, Služba državne bezbednosti i Ministarstvo odbrane SR Jugoslavije. Svi su rekli da su primili k znanju i – nisu postupili ni u jednom trenutku ni po čemu. Danas, zahvaljujući dokumentima iz Haškog tribunala, znamo za depešu iz Generalštaba Vojske Republike Srpske Višegradskoj brigadi od 2. februara 1993. Tamo piše, između ostalog, a pozivajući se na Ratka Mladića, i da bi bilo dobro imati uhvaćenih sandžačkih Muslimana za razmenu i iz propagandnih razloga (da se vidi kako oni sarađuju sa Armijom BiH); a ako ih nemaju, da ih nahvataju. Nije isključeno da su slične sugestije i dovele do te uzbune na Željeznicama; nisu oni tek tako krajem januara predvideli da šta će biti.

Bilo je i jasnijih upozorenja: od oktobra 1992. do Štrbaca, 27. februara 1993, oteto je 16 Muslimana iz autobusa u Sjeverinu; 11 iz Bukovice i još nekoliko puta po nešto manji broj lica sa željeznice. Znalo se, dakle, šta se događa. Najviše rukovodstvo SR Jugoslavije ostalo je nemo, kao i svi nadležni organi: iz Željeznica su oprali ruke i rekli da su oni upozorili koga treba i tačka. MUP, SDB i Ministarstvo odbrane reč nisu rekli. E, onda je Zoran Lilić, tada predsednik SR Jugoslavije, dao izjavu u kojoj kaže da je Milan Lukić bio taj. Prekasno, soli na rep. Milan Lukić, mada je neko vreme proveo iza rešetaka u Srbiji, već je davno bio oslobođen sumnje i izručen nepostojećoj državi Republici Srpskoj, uz drastična kršenja Zakonika o krivičnom postupku, a na brzaka. Naime, sa Pala je stigao zahtev za izručenje zbog navodnog „razbojništva“ negde u Novom Sarajevu: čim je izručen, dočekan je kao heroj, a „razbojništvo“ se više nije pominjalo. Milan Lukić ostao je gospodar života i smrti (i imovine) u Višegradu i okolini, sve dok nije zbrisao za Argentinu, gde je uhvaćen i u Hagu osuđen na doživotni zatvor.

SUDSKI SPISI UŽASA: U Crnoj Gori, međutim, ta stvar nije prošla tako olako kao u Srbiji. U tamošnjem parlamentu formirana je komisija sa Dragišom Burzanom na čelu, kome dugujemo mnogo u kasnijem rasvetljavanju ovog slučaja. Burzanova se komisija uporno borila sa otporom MUP-a Crne Gore i SRJ; sa pravosuđem; sa paničnim strahom kod svedoka. Na kraju su njihovi napori doveli do hapšenja Nebojše Ranisavljevića, jednog od Lukićevih pljačkaša i ubica; njega je crnogorska državna bezbjednost praktično otela na teritoriji Republike Srpske i dovela u Spuž. Sve je priznao spremno i odmah i na osnovu njegovih iskaza mogla se ustanoviti kriminalistička istina o otmici u Štrpcima i sudbini ubijenih. Veći deo ovog teksta zasniva se na spisima Okružnog suda u Bijelom Polju koji je Ranisavljevića osudio na 15 godina, koje je ovaj odležao i izašao.

Ima u tim spisima zanimljivih i poučnih detalja. Iz iskaza saslušanih svedoka vide se razne stvari: pre svega koliki strah je vladao od Milana Lukića (s punim pravom); zatim, da je ceo poduhvat kao prvu i najvažniju motivaciju imao pljačku (Milan Lukić vrbuje ljude obećavajući dobit); onda, da je ukupna dobit u gotovini (satove, nakit, odeću i obuću ne računamo) bila preko 7500 nemačkih maraka, od čega je svako od učesnika (njih oko 15) dobio po sto maraka (i sat, ko ga nije imao); Lukić je ostatak zadržao.

Rodbina nestalih naravno da se zabrinula i – sluteći s pravom gde da se obrati – počela da uspostavlja kontakte sa ljudima bliskim Lukiću. Niko pojma nema, Lukić naravno ništa ne zna, komandant Višegradske brigade Dragićević (sada uhapšen) tvrdi da „Lukić nije bio vojnik“, ali ne ume da objasni šta je bio, ako je predvodio uniformisane i naoružane ljude i koristio vojna vozila. Na sastanku kod predsednika Opštine Prijepolje, koji se trudio oko svega toga, prota Vasilije Starovlah, arhijerejski namesnik, dakle veoma važno svešteno lice, kaže da ako lokalni Muslimani predaju Radovanu Karadžiću „četiri srpska junaka“ koji da su zarobljeni, on će im u roku od sat i po vratiti otete članove porodica. Ljudi mu objašnjavaju da pojma nemaju ni o kakvim zarobljenim junacima, pa on odlazi u Višegrad da se raspita. Tamo mu diskretno savetuju da gleda svoja posla, jer da je „ratno stanje“; pametnome dovoljno.

Ima tu još: Milan Lukić oteo je Esadu Kapetanoviću, pre nego što će ga ubiti, čekovnu knjižicu i karticu. Ti čekovi, uz očigledno falsifikovani Kapetanovićev potpis, počeli su da se realizuju uskoro po benzinskim pumpama na teritoriji SR Jugoslavije, a porodici je sedalo na račun. Jedva su se spasli, dokazavši da je potpis falsifikovan. Metod je poznat od početka: „Vreme“ je u rano leto 1992. objavilo na naslovnoj strani sliku nekog Arkanovog dripca u Bijeljini; odmah nam se javila kasirka iz jednog dućana da ga je prepoznala, jer je pokušao da plati tuđim čekom – iz Bijeljine, sa falsifikovanim potpisom i tuđom ličnom kartom (oterala ga je iz radnje, svaka joj čast).

STRAH I NISKI KONFORMIZAM: Kad se proces Ranisavljeviću konačno završio 2002. nastala je tišina – do pre neki dan. Onda je uhapšeno – u predmetu Štrpci – ukupno 15 lica: deset u BiH i pet u Srbiji. Kad sravnimo imena lica koja se pojavljuju u predmetu Ranisavljevića iz Bijelog Polja sa ovim imenima, dobijamo zanimljive rezultate. Ukratko, već je iz tog bijelopoljskog spisa bilo jasno da u kom pravcu treba ići, ali niko nije išao do pre nekoliko meseci kada je zamenjen tim policajaca koji su to, kao, radili. Samo po sebi se razume da je MUP Republike Srpske bio izvan te operacije. Već iz bijelopoljskog predmeta jasne su razmere opstrukcije pravde i prikrivanja počinilaca. Da nije bilo Burzanove komisije, teško da bi i to bilo uspelo. Svedocima, čak i policajcima, bilo je prećeno; policije Srbije i Crne Gore, kao i službe državne bezbednosti obe države sistematski su podrivale istragu, pravosuđe Srbije pogotovo. Jedino što možemo da zaključimo jeste da se tada pljačkanje i ubijanje Muslimana (pa bilo čiji da su državljani) smatralo za normalno i poželjno. Takva je bila moda. Deo ovih sada pohapšenih lagali su pred sudom u Bijelom Polju hladno i bez zazora.

Sada se očekuju optužnice u BiH i ovde, pa ćemo znati više. A o glavnome – strahu i niskom konformizmu – već sve znamo.

Žrtve otmice u Štrpcima (na slici)

Esad Kapetanović

Ilijaz Ličina

Fehim Bakija

Šećo Softić

Rafet Husović

Halil Zupčević

Senad Đečević (maloletnik)

Jusuf Rastoder

Ismet Babačić

Tomo Buzov

Adem Alomerović

Muhedin Hanić

Safet Preljević

Džafer Topuzović

Rasim Ćorić

Fikret Memović (otpravnik vozova)

Fevzija Zeković

Nijazim Kajević

Zvezdan Zuličić

Neidentifikovani crnac