Komentar
Osnivanje ANS-a: Medijski ćacilendZaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
Zaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
“Mislim da je pogrešno ignorisati Vučića, praviti se da je već pao i da je izgubio svaku pamet. Kod njega se prepliću racionalno i iracionalno. I jedno i drugo je jako, i zato se svi odgovorni delovi društva moraju ujediniti i organizovati da bi se on smenio na zakonit i demokratski način. Taj pristup nije u suprotnosti s parolom ‘Nisi nadležan’. Ponosan sam na srpske studente koji su imali dovoljno znanja ili, bolje reći, osećaja da shvate koliko njega, malignog narcisa, taj stav pogađa”
Dok studenti i profesori mesecima pružaju otpor režimu Aleksandra Vučića, vlast uzvraća ekonomskim pritiskom i udarima na akademsku autonomiju. U razgovoru za „Vreme” profesor Tanasije Marinković objašnjava zašto je univerzitet postao poslednja linija odbrane slobodnog društva i zašto vlast želi da je slomi
Ispada da opozicija nije pobedila ni u jednom od ova dva mesta. Ali, pre nego što upadnemo u bezdan defetizma, treba primetiti da je sve prošlo najbolje što može u ovom trenutku. I da od sad pa nadalje, može da bude samo bolje
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Otkako su počele blokade, šef države i partije ređa grešku za greškom i to čini nesmanjenom žestinom. Bilo je za ovih šest meseci trenutaka kad je protest protiv vlasti mogao da zamre. Samo zahvaljujući angažovanju Aleksandra Vučića, to se nije desilo
Posle više od decenije na vlasti, Aleksandar Vučić prvi put više ne diktira političke procese već reaguje na njih. I to loše, u svakom smislu: niti dobro podnosi, niti se dobro snalazi. Njegov govor u Nišu to vrlo jasno pokazuje
Dok studenti maratonci posle 18 dana štafetnog trčanja i 2000 pređenih kilometara razgovaraju sa EU parlamentarcima u Briselu, Vučić se sastaje sa predsednikom Evropskog saveta. U pozadini ova dva događaja, evidentan uticaj vlasti na pravosuđe ogleda se u dvema odlukama: produženje pritvora novosadskim aktivistima i prekvalifikovanje dela ženi koja je kolima oborila studentkinju
Možda je tačna verzija da je Aleksandru Vučiću pozlilo pa se zato vratio u zemlju. Ali i dalje cela stvar ostavlja mnogo otvorenih pitanja. Za početak, zašto je predsednik naše zemlje išao na donatorsko veče namenjeno unutarpolitičkim ciljevima druge zemlje? Zašto je išao na događaj na koji se ne može ući ako se ne donira novac? I ko ga je zvao? Ako se ova sapunska opera posmatra kao izolovan događaj, van domaćeg konteksta, zaista je reč o nečemu što izmiče zdravom razumu
Nema više studenti napred, a mi za njima. Sad smo svi u istom sosu: isterali smo zver na čistinu. Znamo kako dalje ide
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
Hapšenja iz čista mira, progon iz zemlje, batinanja… Sve nas je to snašlo samo u poslednjih nedelju dana. Srpska napredna stranka, rođena iz pene koju je za sobom ostavio njihov duhovni otac Vojislav Šešelj, vraća se korenima. Od sebe pobeći ne mogu
Mrtvi, osakaćeni, prebijeni, sluđeni… Tako završavaju građani koji se iz različitih razloga nađu pod rukom i pendrekom srpske policije. Poslednji slučaj, za koji malo ko veruje da se stvarno tako odigrao, najbizarniji je: čovek se obesio u marici, dok su mu ruke bile vezane
Ako je skup u Novom Sadu bio odraz tuge zbog 15 stradalih, u Kragujevcu izraz velikog zajedništva, a u Nišu opšte radosti, protest u Beogradu trenutak je kad smo stali pred korumpiranu vlast i pogledali je u oči. Nismo ustuknuli. Krvoproliće su sprečili jedva punoletni mladi ljudi, devojke i mladići koji se nikad u životu nisu potukli. Ništa oni nisu izdali kad su skinuli redarske prsluke. Naprotiv, taj čin je čin vrhunske odgovornosti
Dozvolili smo sebi dva diktatora za 30 godina. To je srž našeg problema. Ne postoji brzo rešenje za to. I zato 15. mart nije mogao da bude Peti oktobar. Jer Peti oktobar sad nije dovoljan. Mora sporije, mora pametnije. Mora temeljnije. Juče se nije desio kraj, jer je ovo tek početak
“Taj 15. mart može biti jedan savršen dan ukoliko na taj dan dođe do mogućnosti da široki segmenti društva koje se pobunilo – studenti, opozicione partije, profesori i druge društvene grupe – postignu zajednički dogovor oko toga šta nam je dalje činiti. Takav dogovor bio bi neverovatan uspeh, nešto što bi ovo društvo pokrenulo u jednom nezadrživom pravcu – da ovu vlast i ovaj sistem smeni dosta brzo
Predsedniku Srbije uspelo je prošle nedelje da u formi izvinjenja niškom dopisništvu Radio-televizije Srbije pošalje još gore i veće uvrede od inicijalnih. Branša se ipak digla. Četrdesetak niških novinara odbija da izveštava o Vučićevim nastupima, a pridružilo im se novosadsko dopisništvo RTS
Studenti u blokadi su svojim zahtevima, načinom na koji artikulišu svoj protest, načinom na koji planiraju marševe i velike blokade, postavili okvir za sve ostale koji i te kako imaju zašto da ustanu i protiv čega da se bore. Sada nam je jedinstvena prilika da preispitamo sami sebe, odaberemo bitke i prestanemo da se bavimo sami sobom
Sad se diže ova generacija, koja se samo još sama od sebe nije ogradila, ide peške, nosi i ikone i krstove i ferari zastave, peva i Bilećanku i Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, a sa njima Bošnjaci iz Pazara ruku pod ruku, i dok se ovi krste nakon 15 minuta tišine, uče dovu i klanjaju stojeći, kako je jedino i obavezno za mrtve. “Prvi put se osećam kao građanin ove zemlje”, rekao je jedan od studenata iz Novog Pazara
Bolji i lepši datum od 15. februara kragujevački studenti nisu mogli da odaberu za veliku blokadu ovog grada. Sve je u tom izboru savršeno. I vreme i mesto i višestruka simbolika koju Sretenje, Dan državnosti i Kragujevac nose kad se povežu
Vlast od 27. januara poziva studente i profesore na dijalog. Međutim, na putu dijalogu stoji nekoliko stvari: studentski zahtevi su toliko jasni da nema o čemu da se razgovara, a vlast nastavlja sa nasiljem nad građanima na blokadama. Osim toga, onaj koji zove na pregovore – nije nadležan
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
„Čini mi se da im je nejasno kako i na koji način da pristupe rešavanju krize, a da pritom ne ugroze podršku svojih lojalnih glasača”, kaže za „Vreme” profesorka Ivanka Popović
Ljudi koji su ubili dijalog u ovoj zemlji, sada na isti pozivaju. Više niste nadležni. Studenti jesu. Vaša ruka pomirenja krvava je do lakta i zato njom studente ni pipnuti nećete
Oni nas ubijaju i dok ubijaju, deru se kako njih neko hoće da ubije. A zapravo, za sve navedeno oni su počinioci, nalogodavci, saučesnici i pomagači. I to je jasnije sve većem broju ljudi. Propagandni balon u koji su zatvorili ljude preko svojih ogavnih kvazi-medija lagano puca. I iz njega izviruje samo onaj srednji prst, krvavi srednji prst kojim će sami sebi isterati oči
Ti si, šljamu nedovršeni, danas krenuo da ubiješ u Vučićevo ime. Šta on tebi može da bude? Ništa, glava iz televizora, još jedna sa ekrana. Danas je na TV-u, sutra ga bog zaboravi. A ti? Kako ćeš ti sam sa sobom? Hoće li ikad do tebe dopreti težina onoga što si uradio
Kako je jedna sedamdesetdvogodišnja žena iz malog mesta na jugu Francuske, krhke građe i visoko uzdignute glave, postala ikona borbe za dostojanstvo žena nakon što je smestila u zatvor 51 muškarca koji ju je silovao, uključujući tu i svog supruga
