Ako u Gugl ukucate „sahrana lelek“, brzo stižete do izveštaja tabloida sa grobalja. Tu piše o „jaucima“ i „kricima“ ožalošćenih majki, o „muku“ u celoj ulici ili selu, o „vapajima“ i malim belim kovčezima u kojima se sahranjuju deca.
Reportaža sa humki postala je u Srbiji žanr za sebe, ona kreči i vapi za prokletim klikom i tiražom, a dodatno unesrećuje porodice.
Sada je Kodeks novinara Srbije dopunjen tako da se novinarima zabranjuje izveštavanje sa sahrana osim ukoliko je reč o vrlo poznatim javnim ličnostima.
No, taj kodeks je za mnoge „medije“ u Srbiji ionako fakultativnog karaktera pa je pitanje hoće li iz tabloida i sa njihovih televizija nestati izveštaji o tome da su „jecaji porodice parali nebo dok je zemlja gutala mladost“.
„Trka“ po groblju
Naš njuzleter Međuvreme je pokušao da se raspita kod urednika brojnih tabloida u Srbiji, ali smo uspeli da dobijemo izjavu samo od glavnog urednika „Kurira“ Rajka Nedića.
„Sa sahrana ljudi koji nisu javne ličnosti ne izveštavamo već nekoliko godina. Kada su u pitanju javne ličnosti fotografišu se samo komemoracija i oni koji dolaze na sahranu i, ukoliko porodica dozvoli, opelo, ali se ne fotografiše grobno mesto. O tome baš vodimo računa“, kaže nam Nedić.
Kaže, pre su izveštavali sa sahrana i ostalih ljudi ako je njihova smrt izazivala uznemirenje javnosti, ali je „dolazilo do incidenata“.
„Izbegavamo to, jer zaista nema smisla, a ranije je to bila trka… pa kada je jedna redakcija slala novinare na sahrane, za njom su odlazile i sve ostale. Mi smo to presekli“, dodaje urednik „Kurira“.
Nikakav javni interes
Generalna sekretarka NUNS-a Tamara Filipović kaže da je radna grupa koja je radila na izmenama kodeksa bila „razočarana“ što je uopšte morala da kao pravilo zapiše nešto što bi trebalo da se podrazumeva.
Tabloidi, kaže ona, izveštaje sa privatnih sahrana sa sve naznakom „FOTO/VIDEO“, pravdaju interesovanjem publike.
„Ali u takvim slučajevima nema nikakvog javnog interesa, a narušava se dostojanstvo porodice u preminulog“, kaže Filipović za Međuvreme.
„Novinar ne treba da naprosto sledi ono što publika želi, već da proceni šta je u javnom interesu, jer su ljudi vrlo često voajeri i žele da znaju stvari koje nisu od značaja za donošenje odluka u njihovim životima. Nikakav biznis, politički interes ili podilaženje najnižim strastima ne može da opravda takvu vrstu izveštavanja.“
Šta ako novinar odbije
Za bdenje nad kodeksom zadužen je Savet za štampu, telo koje su osnovali sami novinari. No, neki mediji ga otvoreno ne prihvataju. Tako se, i kada prekrše kodeks, na njihovim portalima ili stranicama u štampi uopšte neće naći odluka Saveta.
A šta da rade novinari kojima dopadne neki nečastan zadatak kao što je to izveštavanje o „leleku“ i „muku“ sa sahrane?
„Svaki novinar i svaka novinarka koji se pridržavaju kodeksa mogu da računaju na podršku novinarskih udruženja“, kaže Filipović, dodajući da je Srbija jedna od retkih zemalja gde i zakon dopušta novinaru da odbije da ispuni zadatak koji krši profesionalne norme.
No, i tu je teorija daleko od prakse. Umesto „sahrane lelek“, probajte da uz pomoć Gugla nađete slučaj tabloidnog novinara koji je odbio da radi ono što su mu tražili. Takvih skoro i da nema.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
