Studenti Srbije: Evropska unija kao politički horizont

Studenti iz Srbije vozili su bicikle do Brisela. Da banalizujem: ne do Moskve, ne do Vašingtona, ne do Pekinga. U tom izboru destinacije nalazi se politička činjenica mnogo važnija od brojnih pregovaračkih poglavlja, reformskih mapa puta ili diplomatskih formulacija koje već godinama određuju jezik evropskih integracija.

Ipak, upravo ta činjenica kao da nije do kraja prepoznata.

Možda zato što smo svi – i evropske institucije i domaći politički akteri, svako na svoj način – isuviše navikli da politiku prepoznajemo samo onda kada dolazi u administrativno urednim oblicima: kroz institucije, procedure, pregovore, deklaracije, izbore, monitoring izveštaje i tehničke kriterijume. A ponekad se politika događa drugačije. Neočekivano. Kroz telo, pokret, trajanje i simbolički izbor destinacije.

Bliskost bez obaveze

U savremenom jeziku postoji izraz situationship. Označava odnos koji postoji, ali odbija da se definiše. Bliskost bez obaveze. Intimnost bez jasnog priznanja. Pripadanje bez zajednički potvrđene budućnosti. Teško je odoleti utisku da odnos Srbije – i šire Zapadnog Balkana – prema Evropskoj uniji već dugo funkcioniše upravo tako.

Dovoljno blizu da se ne može govoriti o spoljašnjosti. Dovoljno daleko da se ne može govoriti o punoj pripadnosti.

Pregovori postoje, kriterijumi postoje, uslovljavanja postoje, zajednički politički rečnik postoji. Ali konačna politička forma ostaje suspendovana. Budućnost postoji upravo tako što neprestano izmiče.

Problem nije samo u produženom čekanju. Problem je u tome što odlaganje postaje politička tehnologija. Permanentna kandidatura prestaje da bude prolazna faza i počinje da funkcioniše kao poseban režim političkog vremena: dovoljno otvoren da održava očekivanje, dovoljno neodređen da izbegne obavezu konačne odluke.

Decenijama je dominantno pitanje glasilo: da li je Srbija spremna za Evropu?

Studentsko bicikliranje do Brisela, međutim, tiho ali veoma precizno preokreće to pitanje.

Demoktratska subjektivnost

Jer šta zapravo znači kada mladi ljudi iz Srbije, u trenutku dubokog nepoverenja prema institucijama, političkog zamora, ekonomskih neizvesnosti i geopolitičkih fragmentacija, ipak svoju političku imaginaciju usmeravaju ka Evropi? Ne deklarativno. Ne kroz marketinške slogane. Ne kroz birokratski jezik usklađivanja regulativa. Već kroz kolektivni čin kretanja.

To što su vozili do Brisela nije geografski detalj. To je politički iskaz. Možda čak jedan od najsnažnijih političkih iskaza poslednjih godina.

Jer u tom izboru destinacije nalazi se nešto što prevazilazi klasični diskurs evropskih integracija. Nalazi se tvrdnja o političkoj pripadnosti. Ili još preciznije: tvrdnja o tome kome se upućuje sopstveni demokratski zahtev.

Upravo zato taj gest nosi političku težinu koja daleko prevazilazi administrativni život pregovaračkih poglavlja. Mnogo je lakše otvoriti ili zatvoriti određeno poglavlje nego proizvesti demokratsku subjektivnost.

A možda demokratija danas ne pati prvenstveno od nedostatka institucija, već od nedostatka demokratskih subjekata. Od nedostatka ljudi koji sebe razumeju kao političke aktere zajedničkog sveta.

U tom smislu, studenti nisu samo demonstrirali proevropsku orijentaciju — što je već dovoljno banalna interpretacija događaja. Oni su učinili nešto mnogo zanimljivije: doprineli su evropskom političkom imaginarijumu.

To je važna razlika.

Povratak u birokratske obrasce

Jer Zapadni Balkan se u dominantnom jeziku evropskih integracija gotovo uvek pojavljuje kao prostor nedostatka. Nedovoljno reformisan. Nedovoljno stabilan. Nedovoljno demokratski konsolidovan. Prostor koji mora sustizati, dokazivati, prilagođavati se, čekati evaluaciju.

Ali politička subjektivacija retko nastaje kroz puku evaluaciju. Ona nastaje onda kada pojedinci i kolektivi počnu sebe da vide kao učesnike zajedničkog političkog sveta – čak i onda kada formalno priznanje još nije potpuno obezbeđeno.

Upravo tu studentsko bicikliranje postaje politički značajno. Ne zato što rešava pitanje članstva. Nego zato što otvara pitanje demokratije. Jer možda pitanje više nije samo da li je Srbija spremna za Evropu.

Možda je pitanje da li savremena Evropa još uvek ume da proizvodi demokratske subjekte. Da li još uvek poseduje političku imaginaciju sposobnu da prepozna kolektivno delanje koje ne dolazi iz institucionalno udobnih centara moći. Da li još uvek zna da demokratija nije samo upravljanje, nego i sposobnost zajedničkog pojavljivanja u javnom prostoru, delanja bez garancija, preuzimanja političkog rizika.

Paradoks je, međutim, u tome što ni jedna ni druga strana kao da nisu do kraja prepoznale šta se zapravo dogodilo.

Evropske institucije brzo su se vratile svom poznatom registru: formulacijama podrške, proceduralnim jezicima, institucionalnim manirima. Domaći politički akteri učinili su nešto veoma slično, svako iz svoje ideološke rovovske pozicije.

Kao da je događaj morao biti što pre preveden nazad u već poznate političke obrasce kako bi njegova potencijalna nepredvidivost bila neutralisana.

Evropa kao politički horizont

A možda se upravo u tom kratkom trenutku dogodila politika u pravom smislu te reči.

Ne politika kao administracija. Ne politika kao diplomatska rutina. Ne politika kao beskonačni menadžment očekivanja. Već politika kao pojava kolektivnog subjekta koji ne traži samo mesto unutar postojećeg evropskog poretka, nego aktivno učestvuje u oblikovanju onoga što Evropa danas može da znači.

To ne znači romantizovati studentske proteste. Niti tvrditi da politički gestovi mogu zameniti institucije. Demokratiji su potrebne institucije. Ali institucije same po sebi nisu dovoljne.

Moguće je imati procedure bez političke imaginacije. Moguće je imati pravne okvire bez demokratske energije. Moguće je imati integracione procese koji traju decenijama, a da pri tome postaje sve nejasnije šta se zapravo integriše — države, tržišta, regulative ili politički subjekti.

U tome je možda i osnovna ironija ovog trenutka.

Dok evropske integracije već dugo funkcionišu kao svojevrsni politički situationship – bliskost bez pune obaveze, približavanje bez konačne odluke – studenti su učinili nešto gotovo staromodno: artikulisali su Evropu kao politički horizont. I upravo zato njihov gest zaslužuje ozbiljnije čitanje nego što ga je dobio.

Jer možda studenti koji biciklima voze ka Evropi ne pokušavaju samo da stignu do Brisela. Možda usput demonstriraju nešto što je danas postalo mnogo ređe i mnogo politički dragocenije: sposobnost da se demokratija ne čeka kao gotova institucionalna forma, nego da se proizvodi kroz zajedničko delanje, trajanje, rizik i kolektivno kretanje.

Možda pitanje više nije da li je Srbija spremna za Evropu. Možda je pitanje da li Evropa još ume da prepozna sopstvene demokratske subjekte kada joj dolaze – biciklima.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!