Rat bez saveznika

Za “Vreme” iz Njujorka

Na “Sunokovoj” pumpi pored izlaza iz Njujorka, na kojoj se pune rezervoari pre nastavka devedesetpeticom prema jugu, vozači gunđaju zbog novih cena goriva. Digitalni displej ove kompanije, sa crvenim znakom munje koja simbolizuje brzinu, pokazuje da je galon skuplji za sedamdeset centi. Mada se u redu ispred “Dankinsa” vode stare rasprave o tome da li je bostonska krofna sa kremom bolja od one prelivene čokoladom, građani Amerike su na ovom popularnom odmorištu, koje nosi ime čuvenog Vinsenta Lombardija, dobili odgovor na ono o čemu ne govore previše. Da, njihova zemlja je u ratu.

Bez obzira na to što predsednik Donald Tramp napad na Iran zove “kratkim izletom”, a njegovi saradnici “misijom” ili “udarima”, nema previše dilema o prirodi tog sukoba. To nije rat poput onog u Koreji, Vijetnamu, Kuvajtu ili Iraku, ali je mnogo više od slanja trupa na Haiti, bombardovanja Libije ili nedavnih akcija u Siriji, Nigeriji, Somaliji, Jemenu ili Venecueli.

Osim toga, prvi put nakon povlačenja iz Avganistana, tela vojnika vraćena su kući u kovčezima. Njihova imena naći će se na uličnim bilboardima gradskih heroja sa fotografijom, činom i jedinicom u kojoj su služili, negde u gradovima Alabame, Indijane, Ohaja, Nebraske, Vašingtona, Minesote, Floride, Ajove ili Kalifornije, na kraju niza onih koji su stradali od Prvog svetskog rata. Amerika duboko poštuje one koji su dali život za domovinu.

PORUKA BEZ PORUKE

Reč “rat” se ne izbegava samo zato što zvuči zlokobno, već i zato što prema Ustavu jedino Kongres može da donese odluku o ulasku SAD u rat, što se nije dogodilo od 1942. godine. Od tada je Amerika izvela na desetine vojnih operacija bez formalne objave rata, na osnovu odluka predsednika kao vrhovnog komandanta, iz obe stranke. Tramp nije prvi koji je zaobišao Kongres. To su radili Bil Klinton kada je poslao američke trupe na Haiti ili Barak Obama koji se pridružio napadima na Libiju, ali su iza toga stajale odluke ili rezolucije nekih drugih tela, bilo da su to Ujedinjene nacije ili NATO. Džordž Buš je dobio ovlašćenje Kongresa i podršku Saveta bezbednosti za učešće u Pustinjskoj oluji, a Klinton odluku Severnoatlantskog saveza o pokretanju vazdušne vojne operacije protiv SR Jugoslavije, dok je Džordž Buš mlađi imao iza sebe rezolucije Senata i Predstavničkog doma za napad na Avganistan i Irak.

“Izlet” u Iran nema ništa od toga. Bez obzira na to što je Amerika već decenijama u neprijateljstvu sa autokratskim režimom u Teheranu, pitanje legitimnosti je sigurno jedan od razloga za to što je većina stanovnika SAD protiv tog rata. Nije stvar samo u tome što je odluku o bombardovanju doneo predsednik koga podržava samo 40 procenata građana već i zato što objašnjenja o razlozima za napad mnogima zvuče krajnje nekoherentno.

U prvom obraćanju Donald Tramp je poručio da rat otvara prostor da iranski narod promeni vlast, nazivajući to šansom koja se pruža jednom u nekoliko generacija, dok je sekretar odbrane Pit Hegset odmah potom rekao da operacija nije usmerena na rušenje vlasti u Teheranu, već na uništavanje nuklearnih i raketnih kapaciteta te zemlje; istovremeno se iz Bele kuće čulo da je to “preventivni udar”, da bi Iran prvi napao, kao i da ta zemlja predstavlja “neposrednu pretnju SAD i saveznicima”, bez obzira na ranije tvrdnje da je tokom napada u junu uništen njen nuklearni program; govorilo se da bi Amerika bila spremna da sarađuje sa novim ljudima iz iranskog režima nakon ubistva ajatolaha Alija Hamneija, ali se sada zahteva bezuslovna kapitulacija te zemlje; rat će se “završiti uskoro”, a možda je ovo tek “njegov početak”, ali će svakako trajati dok predsednik ne “oseti u svojim kostima” da je to gotovo.

Ne samo da se s ratom protiv Irana ne slažu Trampovi politički protivnici iz redova demokrata, za koje ova akcija predstavlja “kršenje Ustava”, zbog koga predsednik “treba da bude opozvan”, već su protiv rata i neke istaknute ličnosti MAGA pokreta koje oblikuju konzervativno javno mnjenje, bilo da je u pitanju Džo Rogan, Megan Keli ili Taker Karlson. Rogan je u svom potkastu rekao da predsednikove pristalice imaju osećaj da je on prekršio svoje glavno predizborno obećanje da će držati SAD podalje od bilo kakvih sukoba: “Vodio si kampanju sa porukom ‘nema više ratova’ i protiv glupih, besmislenih ratova, a sada imamo jedan za koji zapravo ne možemo jasno da objasnimo zašto smo ga pokrenuli”. Trampova bivša saveznica Mardžori Tejlor Grin napisala je na Iksu da sve “to deluje kao najgora izdaja, jer dolazi od čoveka i administracije za koje smo svi verovali da su drugačiji”.

Suprotstavljeni u svojim stavovima, progresivni i konzervativni delovi Amerike neočekivano su našli tačku saglasnosti u tome da ovo nije predsedništvo za koje su mnogi mislili da glasaju, podsećajući na Trampova predizborna obećanja da će držati zemlju podalje od rata. “Nema ratova. Ja nisam imao nijedan rat… Ja neću započeti rat. Ja ću zaustaviti ratove.”

foto: ap

IZVOJEVANA POBEDA

U ratu za koji je rekao da ga neće započeti predsednik tvrdi da je već izvojevana pobeda, ali se ipak zahteva od članica NATO da pomognu kako bi se otvorio Ormuski moreuz, koji je Iran blokirao i izazvao najveću krizu u snabdevanju naftom u poslednjih nekoliko decenija, zbog čega je Vašington bio primoran da ukine sankcije Rusiji. Kada saveznici kažu da to nije njihov rat i da ne znaju šta je cilj napada, Donald Tramp se ljuti, pravdajući naziv “Epski bes” kao adekvatno ime za ovu vojnu akciju. Tramp je, inače, već odavno kivan ne samo na NATO i Evropljane, već i na stanovnike Amerike – sudije, političke protivnike, lidere demokrata, pojedine članove svoje stranke, novinare, univerzitete i deo građana svoje zemlje. Besan je na sve koji mu se protive.

U nedostatku drugih saveznika osim Izraela, što se nikada ranije nije dešavalo, prema Bliskom istoku su upućene nove američke snage. Na putu su tri ratna broda sa 2500 marinaca koji će se pridružiti armadi od 50.000 vojnika. U tom delu sveta već su od ranije nosači aviona “Abraham Linkoln” i “Džerald R. Ford”, koji imaju veću vatrenu moć od većine država. Njih prate brojni razarači naoružani krstarećim raketama “tomahavk” i sistemima protivvazdušne odbrane. U operaciji već učestvuje više desetina borbenih aviona F-35, F-22 i F/A-18, dok su u Indijskom okeanu vazduhoplovi koji mogu da podrže udare B-2 stealth bombardera iz SAD. Tokom protekle tri nedelje izvedeno je nekoliko hiljada napada. Rat sa Iranom koštao je 11,3 milijarde dolara u samo prvih šest dana, što je, na primer, državni budžet Kipra ili Malte. Mnogo veću cenu ima 13 izgubljenih života i više od 200 ranjenih. Novac u ovoj zemlji dolazi i odlazi, ljudski gubici su trajni.

Pokušaji da se u hodu napravi međunarodna koalicija protiv Irana pokazuju kako je planirana čitava akcija. Obaveštajnim službama je već odavno jasno da se iranski režim neće srušiti ako se ubiju njegovi lideri, a vojni krugovi dobro znaju da se Iranci decenijama pripremaju za scenario zatvaranja Ormuza. Jedan general je nedavno objasnio Trampu da bilo koji brzi čamac može prići brodu u tom tesnacu i izvršiti napad, tako da SAD u ovom trenutku nemaju jasnu strategiju kako rešiti taj problem. Mačistički jezik kako se strateška uporišta Irana mogu napasti “čisto iz zabave” ne menja utisak da ta zemlja još uvek utiče na tok rata.

RATOVI U KNJIGAMA

Pragmatični i usmereni na lepote i brige svakodnevnog života, građani Amerike se ne udubljuju previše u kompleksna, istorijska objašnjenja prirode sukoba u kojima učestvuje njihova zemlja. Vrlo često nemaju nikakav odnos prema tome; očigledno je da se takve odluke donose bez obzira na raspoloženje javnog mnjenja, koje ostaje negde po strani sve dok ne dođe do tačke kada ih sve to direktno pogodi.

Suprotno narcisoidnim uverenjima dela građana Srbije o američkom neprijateljstvu, ogroman broj građana SAD nikada nije ni čuo za tu daleku balkansku zemlju niti zna gde se ona nalazi. Ne zbog toga što su ljudi ovde nedovoljno obrazovani, što je ogromna balkanska predrasuda, već zato što to izlazi iz sfere njihovog interesovanja. Ne interesuje ih ni šta se dešava u Portoriku ili Devičanskim ostrvima, koji su američke teritorije, pogledaju vesti pre nego što krenu na odmor na Karibe i to je sve. Sukobi širom sveta zanimaju ih koliko građane Srbije sudanski rat ili nemiri u Mjanmaru.

Kada se prelistaju školske knjige, vidi se da to nije ništa novo. Krajnje jednostavno, obično se kaže da je SAD ušao u rat u Koreji i Vijetnamu da bi zaustavio širenje komunizma, a učešće u Zalivskom ratu se objašnjavalo proterivanjem iračke vojske iz Kuvajta.

Onaj učenjak iz drevne Stagire bi to, u svom složenom objašnjenju prirode uzročnosti, bez koga je, prema njegovom mišljenju, nemoguće razumeti bilo koju stvar, to nazivao neposrednim pokretačima događaja. Svršni uzrok, ili ono radi čega se nešto radi, ostaje neproziran običnim građanima. Kada je već tako, preostaje im da gledaju svoja posla.

DAN POSLE

Bez obzira što je iranski režim omražen u Americi, a ta zemlja doživljava se kao istinski neprijatelj, o ratu prvenstveno govore političari i mediji. Zaokupljeni svakodnevnicom, ljudi o tome ne pričaju previše. Ako pitate, čućete šta misle o tome, ali će radije pričati kako su imali uspešan dan na poslu, o Oskarima ili gde će ići tokom prolećnog odmora. O tome se obično govori u superlativima, kada neko kaže okay ili fine, to znači da su stvari krenule po zlu.

Takvo raspoloženje vlada od prvog jutra nakon što je Si-En-En javio da je Iran zasut bombama, a predsednik okačio video-poruku na svojoj privatnoj društvenoj mreži Truth social. Ulice Sohoa bile su pune, ispred restorana “Jack’s wife Freda” otegao se red. Ovo trendi mesto je nadaleko znano po poširanim jajima koja se služe sa pečenim paradajzom i halumi sirom u gremolata sosu, “Malva kolač” je zaista izvrstan, koga put nanese do donjeg dela Menhetna treba da proba. Bostonske krofne ne mogu ni prići. Sve to jasno pokazuje koliko je rat udaljen od života običnih ljudi, što će ostati nepromenjeno dok ne počne direktno da utiče na njih. A ta tačka više nije tako daleko.

KROFNE ZA PUT

Nema nikakve sumnje da je iranski režim jedan od najgorih na svetu i da narod čija se državnost proteže do mitskih dana o kojima je pisao Herodot zaslužuje da živi u demokratiji, ali je pitanje kako doći do tog cilja. Iranski vojni kapaciteti su desetkovani, država obezglavljena, uništen nuklearni i raketni program, mornarica sahranjena, tako da je možda pravi čas da se i zvanično proglasi pobeda, pre nego što stvari krenu još manje planiranim putem. Sva dosadašnja iskustva jasno pokazuju da rušenje autokratskih režima na Bliskom istoku ne znači dolazak demokratije, već otvara prostor za veći haos i nove izbegličke talase.

U jednom trenutku to će početi da zanima i većinu Amerikanaca. Rast cena energenata pogodiće mnoge porodice i kada ne svraćaju na pumpe, jer cene pogubno deluju na finansijska tržišta, a kada nema investicija, usporava se čitava ekonomija. Šta to znači za njih, već dobro znaju građani dok odmiču prema jugu zajedno sa krofnama iz “Dankinsa”, ostavljajući iza sebe prve znake onoga što se valja iza horizonta.