Ponos koji guši: Kako roditeljska sujeta pretvara decu u projekte

Postoji u savremenom roditeljstvu jedna duboko uznemirujuća tendencija koja se neretko maskira u vrhunsku vrlinu, a to je neumereni, gotovo agresivni ponos.

Na prvi pogled, nema ničeg prirodnijeg i plemenitijeg od roditelja koji blista dok posmatra prve korake, prve pročitane rečenice ili sportske uspehe svog deteta. Međutim, u psihoterapijskoj praksi često srećemo naličje te medalje: decu, a kasnije i odrasle ljude, koji su pod teretom tog „ponosa“ ostali emocionalno zgnječeni.

Problem nastaje onog trenutka kada detetov uspeh prestane da bude izvor njegove lične radosti i postane pogonsko gorivo za roditeljsku sujetu. Tada više ne govorimo o podršci, već o specifičnoj vrsti emocionalne konfiskacije u kojoj se detetov identitet usisava u roditeljski narcizam.

Kada roditelj kaže: „Tako sam ponosan na tebe“, on često, nesvesno, postavlja uslov za bliskost. Dete, sa onom svojstvenom, gotovo nadljudskom osetljivošću za roditeljska unutrašnja stanja, nepogrešivo detektuje da je voljeno i viđeno samo dok proizvodi rezultate koji roditelja čine važnim u očima okoline. U tom trenutku, dete prestaje da bude autentični subjekt sa sopstvenim tempom razvoja, strahovima i lutanjima, i biva svedeno na nivo objekta, dragocenog trofeja ili ordena koji roditelj ponosno kači na svoje grudi kako bi zalečio sopstvene neprežaljene poraze ili osećaj životne neispunjenosti.

Marketing roditeljstva i deca kao projekti

Živimo u eri koju definiše diktatura vidljivosti, gde se svaki segment privatnosti tretira kao materijal za javnu prezentaciju. U takvom svetu, dete je postalo najvredniji marketinški projekat.

Društvene mreže su prepune roditelja koji se „ponose“ svakim treptajem svoje dece, ali ako zagrebemo ispod te blistave površine, naći ćemo decu koja se osećaju kao da su u stalnom prenosu uživo. Kada je roditeljski ponos stalno na prodaju, dete gubi pravo na svoj unutrašnji svet, na onaj prostor intime gde se raste u tišini, bez pritiska da se svakog trenutka bude „izuzetan“.

Ovaj proces domestikacije deteta kroz uspeh je suroviji od bilo kakve otvorene strogoće. Dok se protiv otvorenog nasilja ili kazne dete može pobuniti, protiv „ponosa“ je odbrana gotovo nemoguća. Kako se pobuniti protiv nekoga ko vam stalno govori da ste najbolji, najpametniji i najlepši? Dete oseća da bi svaki neuspeh, svaka petica koja postane četvorka, ili svaka sportska povreda, bila direktan udarac na roditeljsku stabilnost. Ono počinje da nosi odgovornost za roditeljsku sreću, što je teret koji nijedna dečja kičma ne može dugoročno da izdrži bez posledica.

Gubitak prava na običnost

Verovatno najveći dar koji roditelj može dati svom detetu nije vera u njegovu genijalnost, već dozvola da bude obično.

U svetu koji slavi isključivo vrhunske rezultate, mi smo zaboravili na lepotu prosečnosti, na pravo da se nešto radi samo zato što se u tome uživa, a ne zato što se u tome mora pobediti. Preterano ponosan roditelj briše taj prostor. Za njega, detetov hobi mora postati karijera, detetov crtež mora biti remek-delo, a detetovo maštanje mora imati jasnu utilitarnu svrhu.

Kada se detetu oduzme pravo na običnost, oduzima mu se i pravo na grešku. A upravo su greške, posrtanja i nespretni pokušaji oni trenuci u kojima se gradi stvarna rezilijentnost i autentični sistem vrednosti.

Dete koje sme da pogreši i da uprkos tome vidi roditelja koji je miran i prisutan, uči da njegova vrednost nije tržišna kategorija. S druge strane, dete „ponosnog“ roditelja uči da je ljubav krhka i da zavisi od najnovije rang-liste. To stvara generacije mladih ljudi koji pate od hronične anksioznosti, uvek osluškujući da li su i dalje dovoljno dobri da bi zadržali pažnju onih koji ih vole.

Razvoj lažnog sebstva

U psihologiji postoji termin koji opisuje stanje u kojem osoba razvija fasadu kako bi zadovoljila zahteve okoline, dok njeno autentično biće ostaje sakriveno i nerazvijeno. Preterani roditeljski ponos je idealna podloga za razvoj ovog „lažnog sebstva“. Dete postaje vrhunski glumac, nauči da prepoznaje koji njegovi delovi izazivaju roditeljsko oduševljenje i te delove naglašava, dok tugu, bes, nemoć ili prosto nezainteresovanost duboko potiskuje.

Problem nastaje decenijama kasnije, kada ti „uspešni“ ljudi dođu na terapiju sa osećajem prožimajuće praznine. Postigli su sve (imaju karijere, diplome, status), ali nemaju osećaj da žive sopstveni život. Oni su ostali deca koja i dalje u svakom ogledalu traže potvrdu roditeljskog ponosa, nesposobni da osete sopstvenu želju. Njihov unutrašnji glas je toliko dugo bio nadglasan roditeljskim klicanjem da su zaboravili kako on zvuči. To je tiha tragedija onih koji su uvek bili „ponos i dika“, a nikada nisu bili uistinu svoji.

Socijalna patologija uspeha

Ovaj fenomen nije samo porodični problem. On je duboko ukorenjen u našoj široj zajednici koja je postala funkcionalno nepismena za bliskost.

Mi smo društvo koje vrednuje fasadu više od strukture. U takvom okruženju, dete koje je „uspešno“ služi kao dokaz da je porodica funkcionalna, čak i ako unutar ta četiri zida vlada emocionalna hladnoća ili potpuna otuđenost. Ponos tada služi kao anestetik. On nam dozvoljava da ne vidimo patnju deteta, jer smo previše zaslepljeni bljeskom njegovih medalja.

Često se dešava da roditelji koji su sami bili uskraćeni za pažnju ili su doživeli teške društvene nepravde, pokušavaju da kroz dete ostvare neku vrstu istorijske reparacije.

„Moj sin će biti ono što ja nisam mogao“, postaje krilatica koja detetu vezuje ruke. To je strategija ućutkivanja detetove individualnosti u ime neke više, porodične pravde.

Ali, dete nije tu da popravlja naše živote, niti da ispravlja krive Drine naše prošlosti. Ono je tu da proživi sopstvenu sudbinu, makar ona bila dijametralno suprotna od onoga što smo mi za njega zamislili.

Potreba za roditeljskom skromnošću

Šta je alternativa ovom pogubnom ponosu? To je jedna vrsta mudre, tihe prisutnosti koju bismo mogli nazvati skromnošću. Skroman roditelj je onaj koji je sposoban da se povuče u stranu i da posmatra svoje dete sa radoznalošću, a ne sa očekivanjem. To je roditelj koji se ne ponosi detetom kao svojom svojinom, već se raduje detetu kao autonomnom ljudskom biću.

Umesto rečenice „ponosan sam na tebe“, koja akcenat stavlja na roditeljsko osećanje, možda bi lekovitije bilo reći: „Vidim koliko si se trudio i vidim koliko te ovo raduje“.

Takva promena fokusa vraća detetu njegov uspeh. Ono tada shvata da je postignuće njegovo, a da je roditelj tu kao svedok, a ne kao sudija ili suvlasnik profita.

Autentična bliskost se ne gradi na zajedničkom trijumfu nad svetom, već na sposobnosti da se bude jedno pored drugog u tišini, u neuspehu i u sasvim običnim, neponosnim trenucima svakodnevice.

Na kraju krajeva, naša deca nam ne pripadaju. Ona su nam poverena na čuvanje samo na kratko vreme, a naš najvažniji zadatak je da ih opremimo unutrašnjom snagom da nas napuste i da žive živote kojima se mi možda nećemo moći hvaliti na društvenim mrežama, ali u kojima će oni biti istinski prisutni.

Odbrana detetovog prava na sopstveni put, bez obaveze da hrani našu sujetu,

vrhunski je čin ljubavi i jedini način da odnegujemo subjekte sposobne za slobodu. Sve ostalo je samo poziranje na ruševinama detinjstva koje smo proždrali sopstvenim ponosom.

Autor je psiholog