Staša Koprivica: Kako Ibi zavodi građane a oni pristaju na to

Staša Koprivica je rediteljka čija je predstava Ne igraj na Engleze u Beogradskom dramskom pozorištu jedna od najgledanijih u prestonici. Sad u istom tom pozorištu sprema Kralja Ibija, predstavu koja se u „Ateljeu 212“ igrala od aprila 1964. do jula 1978. 205 puta, u režiji Ljubomira Mucija Draškića sa Zoranom Radmilovićem i Majom Čučković u glavnim ulogama, i koja je kultna predstava ovih prostora u punom smislu te reči.

U postavci Staše Koprivice Kralja Ibija igra Andrija Milošević, a Mamu Ibi Paulina Manov.

Premijera će biti 20. oktobra, na dan kad je pre 78 godina osnovano Beogradsko dramsko pozorište. Od tada će u februaru Kralj Ibi biti na repertoaru narednih šest dana.

Poruka i stav pozorišta

Kralj Ibi Alfreda Žarija napisan u 19. veku, sinonim je kritike totalitarnog režima i vladaoca. Zato se u odluci Beogradskog dramskog da repertoar obogati ovim komadom baš u momentu kad veliki deo ovdašnjeg stanovništva i Evrope svrstava predsednika Vučića u totalitarne vladaoce, učitava kao jasna poruka i stav pozorišta.

„Svi koji tvrde za Ibija da je lopov i zločinac – nisu ništa drugo do obični izdajnici. Ibi je sunce, Ibi je cveće, Ibi je brašno što baka u kiflu meće. Kakva je privilegija živeti pod Ibijem!“, napisala je Staša Koprivica za najavu Kralja Ibija na sajtu Beogradskog dramskog.

Za „Vreme“ Staša Koprivica, koja je adaptirala ovaj Žarijev tekst, kaže da česta poređenja predsednika Vučića sa Ibijem u medijima i javnosti nisu bila okidač za predstavu.

„Pozorište, kao jedan od najuzvišenijih hramova umetnosti zaslužuje i obavezuje nas da budemo bolji i veštiji od sitnog dnevno-aktuelnog političarenja i tabloidnih naslova.“

Svet vrhunske farse

Objašnjava da je njena „opsesija Kraljem Ibijem počela još u srednjoj školi kada sam na nekom izgrebanom CD-u odgledala snimak legendarne postavke Ateljea 212 iz 1974. To je bilo nešto najbliže onome što su radili Pajtonovci, još jedna moja opsesija. Tokom studija sam izabrala Ibija kao temu za ispitni rad iz Istorije svetske drame, pa sam čitajući originalne drame i priče Alfreda Žarija shvatila da se tu krije sočan svet vrhunske farse koji prevazilazi političku satiru i prerasta u sveobuhvatnu analizu ljudske gluposti i kukavičluka. Obećala sam sebi da ću se uhvatiti u koštac sa Ibijem čim osetim da sam dovoljno zrela kao autorka da se izborim sa tim agentom haosa“.

Foto: Promo/Dragana Udovičić

„Tek pre tri godine sam osetila da imam snage za to i ponudila svoju verziju Beogradskom dramskom pozorištu. Dakle, trebalo mi je pune tri godine rada da dođem do predstave za koju smatram da je dostojna Žarijevog dela. To što će publika možda u njoj prepoznati surove i ludačke situacije i likove koje vidimo danas u domaćim i svetskim medijima samo govori o tome koliko je ovaj pisac bio genijalan i dalekovid“, smatra Staša Koprivica.

Veruje da je „svaka predstava veća od svih pojedinaca koji učestvuju u njenom stvaranju“, pa se tako i ovaj Ibi ovaplotio iz njene  „saradnje sa fantastičnom glumačkom i autorskom ekipom“.

Kakav je to narod

Rezultat je, kaže Staša Koprivica, „čudnovata kombinacija zla, šarma, zaigranosti i bahatosti. On je vanvremenska pretnja razumu i poštenju. Istovremeno je neodoljiv i nesnosan, slab – ali opasan. Andrija Milošević ga igra sa takvom strašću i umećem da i mene ponekad uhvati strah od toga što smo napravili“.

Alfred Žari je slikajući totalitarnog vladara kritikovao i njegov narod zato što ga bezrezervno sluša i podržava samo zato što je vladar. Verzija Staše Koprivice se prevashodno time bavi.

„Pitanjem kakav to narod uopšte pristaje na jednog Ibija? Šta uopšte znači biti ’narod’? Ibi i njegova supruga Mama Ibi sami po sebi nisu ni posebno moćni, ni posebno genijalni, ali njihov jeftini, do apsurda doveden populizam i demagogija vrte i zavode građane nestvarno efikasno. Koliko smo puta naseli na izuzetno glupu propagandu zato što nam je trebalo malo uzbuđenja i brzinske validacije? Niko nije imun na to“, kaže Staša Koprivica.

Šta će ko da prepozna

Inače, šta će ko da prepozna u njenoj predstavi „zavisi od njega samog. Mi smo kao ekipa ulili u ovaj komad sve naše frustracije i noćne more, ali tako da budu izuzetno zabavne i duhovite. Potrudili smo se da ne solimo pamet publici i da ih ne davimo klišeima angažovanog teatra, već da istražimo pošteno užas u kome živimo. Može se čak reći da je Ibi jedna vrlo intenzivna roršarhova mrlja, svako će videti ono što želi, ili, pak, ono od čega pokušava da pobegne“, kaže rediteljka novog Ibija.

Foto: Promo/Dragana Udovičić

Najavljuje da će se publika, sudeći po reakcijama na generalnim probama, „smejati, nekada glasno, a nekada krišom. Ima raznih vrsta smehova, i to je ono što je najlepše i najinspirativnije za svakoga ko se odlučio za naporni komičarski zanat. Ne mogu da dočekam da gledam našu predstavu sa punom salom publike, mnogo me zanima kako će ko doživeti sve fore i gegove koje smo im pripremili“.

Smehom se leči strah

Nije nemoguće da se jednom delu ovog društva neće dopasti slika koju će o sebi videti u Ibijevom ogledalu koji će mu ponuditi Staša Koprivica. Ona, međutim, kaže da kada bi „pravila predstave misleći o tome kome se sve one neće svideti, ne bih uspela da napravim nijednu predstavu u životu. Pozorište je na margini interesa vladajućih struktura u kasnom kapitalizmu. Mi svojim delovanjem nikog ne možemo ozbiljno da ugrozimo, ali mnogima možemo ozbiljno da pomognemo. Smehom se leči strah. Zato je komedija važna“.

„Čovečanstvo je oduvek bilo sklono kukavičluku, pa tako i spremno da pristane na svakakve vidove robovanja zarad komfora izvesnosti. Zato će Ibi biti aktuelan i za 300 godina, ako planeta uopšte opstane do tad“, kaže Staša Koprivica, rediteljka Kralja Ibija u Beogradskom dramskom pozorištu.