Božićna seča hrastova u Šumaricama: Vrednosno pogubljeno društvo

Ustanova Spomen-park „Kragujevački oktobar“ uputila je apel svim sugrađanima da, u duhu Božića, praznika mira, zajedništva i poštovanja, pokažu odgovornost prema prirodi i memorijalnom prostoru u Šumaricama.

„U susret Badnjem danu, molimo građane da se uzdrže od seče mladih hrastovih stabala i da za badnjak koriste isključivo manje grane odraslih stabala, kako bismo zajedno sačuvali naš Spomen-park od neplanske i neprimerene seče i očuvali njegov prirodni izgled“, navodi se u apelu Ustanove Spomen-park „Kragujevački oktobar“.

Oni podsećaju da je Memorijalni kompleks Spomen-park „Kragujevački oktobar“ prostor trajnog sećanja na žrtve streljane 21. oktobra 1941. godine, mesto tišine, poštovanja i opomene.

Kako je Srbija dogurala dotle da je potreban apel da se ne seče drveće u spomen-parku, na mestu gde su streljani đaci, toliki ljudi, od kojih su, što je mnogima posebno važno, velika većina Srbi, za „Vreme“ objašnjavaju istoričari Dubravka Stojanović i Srđan Milošević.

Vrednosno izgubljeno društvo

Stojanović kaže da je takva situacija uopšte ne čudi.

„U ovoj zemlji se već duže od 40 godina sistematski revidira istorija Drugog svetskog rata“, kaže Stojanović.

Navodi da je to počelo u književnosti, pa pozorištu, zatim u medijima i istoriografiji, da bi se na kraju formalizovalo zakonima i sudskim rehabilitacijama kolaboranata.

„Bilo je potrebno da se toliko decenija posle završetka rata poraze pobednički partizani i da se učini sve da se poraženim stranama ‘operu biografije’. Tako je već u Miloševićevim udžbenicima istorije kragujevački masakr sveden samo na jedan pasus, a posle Miloševićevog pada, u udžbenicima objavljenim 2002. godine, o tom događaju se našla samo jedna rečenica. U oba slučaja pisalo je samo da su pokolj izvšrili Nemci, bez pominjanja odgovornosti Nedićeve vlasti i Ljotićevih odreda“, navodi Stojanović.

Lebac sutra nemojte poslati

Ocenjuje da je sada situacija nešto bolja, ali da je poznato da se đaci sve manje vode u Šumarice, da više nema ekskurzija, da se ne pišu sastavi na tu temu, kao i to da „Krvave bajke“ ima u malo kom udžbeniku.

„Kad se tako temeljno bavite iskrivljavanjem prošlosti i prikrivanjem njenih delova koji ne odgovaraju sadašnjem političkom trenutku, pa čak i kada su u pitanju najtragičniji događaji kao što je streljanje u Kragujevcu, dobijete ovakav rezultat – jedno potpuno otupelo i vrednosno izgubljeno društvo“, zaključuje Stojanović.

Nema autentičnog saosećanja

Srđan Milošević ističe da je u Šumaricama stradao i veliki broj Roma, kao i jedan broj građana drugih etničkih skupina.

Kaže da je odgvor na pitanje kako je Srbija došla dotle da mora da se apeluje da se ne seče drveće u spomen-parku „kompleksan i zadire mnogo više u socijalnu antropologiju ili socijalnu psihologiju“.

Primećuje da je, s obzirom na to da je upućen takav apel, očito reč o praksi koja postoji, pa je usledilo takvo upozorenje.

„U antičkom Rimu Ciceron je znao da kaže: u najpokvarenijoj državi – najviše zakona. Ovo je tema koja se može varirati na različite načine. Mislim, naime, da su razmere upadljivog i naglašenog ispoljavanja određenih pojava, ta poplava tradicije, identiteta, navodne posvećenosti narodu i njegovoj istoriji pokazatelj da svega ovoga zapravo ni nema na način na koji istinski spontano živi u društvu. Ako nekome nije jasno, samorazumljivo, ako spontano ne razmišlja na način da se za potrebe jednog narodnog običaja ne može devastirati spomen-park koji je posvećen žrtvama, onda je to pokazatelj nebrige za same te žrtve“, kaže Milošević.

Dodaje i da je pitanje koliko se zaista „živi“ tradicijа badnjaka, „ako vam je prihvatljivo da za potrebe tog običaja jednostavno odete do jednog mesta sećanja na ogromnu tragediju i posečete drvo, odlomite grane“.

„Ne znam koliko je to bogougodno. Vraćajući se na žrtve, čini se da u ovom društvu one imaju uglavnom utilitarnu ulogu, bez autentičnog saosećanja. Na primer, da se, u nekoj drugoj prilici, iskoriste kada treba argumentovati neke stereotipne predstave – na primer o nekakvom iskonskom neprijateljstvu Srbije i Zapada, naročito Nemačke, u ovom slučaju. To su neumesne trivije koje nas prate unazad najmanje tri decenije“, zaključuje Milošević.