Ikona apsolutne slobode

Brižit Bardo, francuska glumica i pevačica koja je postala međunarodni seks-simbol i „plava bomba“ koja je revolucionisala kinematografiju pedesetih godina, pre nego što je okrenula leđa filmu i posvetila se borbi za prava životinja, preminula je 28. decembra u 91. godini života.

U pedesetim godinama prošlog veka Brižit Bardo promenila je način na koji se gleda žensko telo, ali i način na koji se o njemu govori. U svom zenitu stavila je bikini, žensku želju i francuski film na mapu sveta.

Nov pojam lepote

Porodični prijatelj nagovorio ju je da sa 15 godina pozira za naslovnicu „Elle“, vodećeg ženskog magazina u Francuskoj, što joj je otvorilo put ka filmu.

Rane naslovnice Brižit Bardo su izazvale senzaciju i redefinisale su modu i pojam lepote. Dok su tada moderne žene nosile kratku kosu, pažljivo uklapale modne dodatke i oblačile krojene sakoe i svilene večernje toalete, kosa B. B. padala je slobodno preko ramena. Sa gipkim, atletskim telom balerine, nije ličila ni na jednu drugu manekenku.

I Bog stvori ženu

Sve do 1956. bila je poznata pre svega po poziranju u bikiniju – odevnom predmetu koji je tada bio zabranjen u Španiji, Italiji i velikom delu Amerike jer se smatrao na ivici pristojnosti – i po popularizaciji frizure „košnica“.

Te godine u Parizu je prikazan film I Bog stvori ženu, koji je režirao njen tadašnji suprug Rože Vadim. Bio je to manje filmski događaj, a više društveni poremećaj.

Filmske probe nisu bile uspešne, ali ju je on – šest godina stariji – uzeo pod svoje okrilje, prvo kao štićenicu, a potom kao verenicu. Započeli su strastvenu aferu, a kada su njeni roditelji to otkrili, zapretili su da će je poslati u Englesku.

Foto: AP

O Vadimu je kasnije govorila: „Delovao mi je kao divlji vuk. Gledao me je, plašio me, privlačio me – i više nisam znala gde se nalazim.“

Vadim je prodao fotografije njihovog venčanja „Pari Maču“ i podučavao je kako da se ponaša u javnosti. Pomogao joj je da dobije male uloge u nizu filmova, često tumačeći ćudljivu, ali nevinu ljubavnicu.

Francuska je u tom trenutku dobila novu nacionalnu ikonu: ne Marianne-republikanku, već Marianne-erotiku. Oslobođenje koje je Bardot simbolizovala nije dolazilo iz političkih manifesta, već iz bioskopskih sala, sa plaža Sen Tropea i naslovnica „Elle“. Upravo zato bila je subverzivna.

Simone de Beauvoir u Brižit Bardo je videla figuru „apsolutne slobode“.

Ipak, nikada nije krila da želi da bude shvaćena ozbiljno. „Nisam imala mnogo prilike da glumim – uglavnom sam morala da se skidam“, govorila je.

Tek u Godarovom Preziru pokazala je da iza „seks-mačkice“ postoji glumica s merom i inteligencijom.

Brakovi

Četiri puta se udavala.

Kada je pobegla sa partnerom iz filma, Žan-Lujem Trintinjanom, njen imidž razuzdane libertinke postao je neizbežan. Razvela se od Vadima, koji je izjavio: „Radije bih imao takvu ženu, znajući da je neverna, nego ženu koja voli samo mene.“

Godine 1959. udala se za glumca Žaka Šarijea, sa kojim je igrala u filmu Babet ide u rat. Trudnoću je doživela s gnušanjem, a njen sin Nikola kasnije ju je tužio za emocionalnu štetu, naročito nakon što je u autobiografiji napisala da bi radije „rodila malo kuče“.

U to vreme bila je najplaćenija glumica u Francuskoj; tvrdilo se da je za spoljnotrgovinski bilans vrednija od automobilske industrije. Snimila je desetine ploča, između ostalih i sa Sergeom Gainsbourgom i Sašom Distelom. Sa Gainsbourgom je snimila provokativnu pesmu „Je t’aime… moi non plus“, ali ga je molila da je ne objavi. Kada je godinu dana kasnije pesma ponovo snimljena sa Jane Birkin, postala je ogroman evropski hit; Bardotina verzija ostala je neobjavljena dve decenije.

Karijera

Rođena 1934. u Parizu, ona je inače odrasla u imućnoj, tradicionalnoj katoličkoj porodici. Bila je talentovana balerina i primljena na prestižni Pariški konzervatorijum.

Tokom karijere snimila je ukupno 56 filmova, sarađujući sa rediteljima kao što su Žan-Lik Godar (Prezir), Anri-Žorž Kluzo (Istina) i Luj Mal. U drugoj polovini šezdesetih igrala je i u međunarodnim produkcijama, uključujući filmove sa Marčelom Mastrojanijem i Šonom Konerijem.

Iz glume se povukla 1973. sa 39 godina i statusom legende.

Ostatak života posvetila je zaštiti životinja – neumorno, strastveno i bez kompromisa. Učestvovala je u međunarodnim kampanjama protiv lova na foke i drugih oblika okrutnosti prema životinjama, a 1986. osnovala je Fondaciju Brižit Bardo.

Njena kasnija javna delatnost bila je obeležena i političkim kontroverzama. Više puta je osuđivana pred francuskim sudovima zbog izjava koje su okarakterisane kao podsticanje rasne mržnje, naročito u vezi sa imigracijom, islamom i pravima manjina. Javnu podršku pružala je krajnje desnim političkim opcijama u Francuskoj.

Uprkos povlačenju iz javnog života, neprilagođenosti na svet koji je menjala i uprkos političkim kontroverzama, njen trag u istoriji francuskog filma, popularne kulture, stila i duha vremena druge polovine 20. veka nije nisu prekrili snegovi, ni šaš.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.