Teško da bi se ponašanje Ministra kulture Nikole Selakovića u poslednjih nekoliko dana – od kako je, dakle, osumnjičen za krivična dela i u svojstvu osumnjičenog pozvan na razgovor u Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) – moglo nazvati drugačije do performansom namenjenim potrošačima propagandnih glasila režima. U reči performans, kao njena osnova, nalazi se „forma“, oblik. Performans je, utoliko, umetnički čin u kome umetnik svoje telo iznosi u javnost i njime, telom – plesom, na primer, pokretima – uobličuje (formira) izvesnu ideju. Izvođenje se može odigrati bez reči ili s rečima.
Nisu, doduše, do sada bile poznate umetničke sklonosti građanina Selakovića, a sva je prilika da ih (na sreću) nećemo otkriti ni u budućnosti, ali njegovi se javni nastupi, u situaciji kada je osumnjičen za teška krivična dela – teža utoliko što ih je (i ako ih je) izvršila osoba na visokoj funkciji državnog službenika – ne mogu drugačije nazvati do performansom, izvedbom čiji su motivi i smisao podložni najdubljoj sumnji.
Osumnjičeni Ministar je odsutan
Osim što je svoje telo izneo u javnost i, u svojstvu osumnjičenog za krivična dela, postavio ga pred kamere, Selaković je nešto i govorio.
Performans je, do sada, izveden u tri etape. Započet je neodazivanjem na poziv Tužilaštva. Ideja neodazivanja bila je, naravno, demonstracija faktičke moći: ne možeš mi, tužioče, ništa, jer ja sam iznad zakona. Jedan performans Marine Abramović zove se „Umetnik je prisutan“, te bi se prvi Selakovićev performans mogao nazvati „Osumnjičeni ministar je odsutan“, čega radi je Tužilaštvo moralo ministru da uputi mrki pogled i privede ga poznaniju prava, kako se, svojevremeno, lepo izrazio predsednik svih građana i celog Ćacilenda.
Potom se, sutradan, bivši Ministar pravde, a sada osumnjičeni, ipak ukazao pred sudom praćen svitom propagandnih glasila (a ne advokatom) i malo je, kao, zakasnio, a onda izveo predstavu u kojoj je, probranim rečima, izvređao tužioce Tužilaštva za organizovani kriminal. „Probranim rečima“, kažemo, jer ništa od onoga što je izgovorio nema nikakve veze s bićem krivičng dela za koje je osumnjičen, ali ima veze s bićem (suštinom) režima čiji je važan deo: sve što je izgovorio na račun tužilaca TOK-a, do poslednjeg se zareza i poslednjeg slova odnosi na njega samog, te na političku organizaciju kojoj pripada.
Treći čin izveden je uz asistenciju advokata, visokog funkcionera partije kojoj pripada i sam ministar i, dabome, uz sasluženje propagandnih glasila. Posle razgovora s tužiocem Ministar su i advokat združenim snagama izveli komad s elementima odvraćanja pažnje s krivičnog dela, mafijaških pretnji tužiocima i vređanjem Tužilaštva, zdravog razuma, građana ove zemlje i smisla.
Čuvar zakona koji krši zakom
Govorni repertoar je bio gotovo isti kao i prethodnog dana. Recimo, tužioce je Ministar nazvao udruženom kriminalnom bandom koja je uzurpirala deo države i državnog sistema s idejom da ruši vlast. Nije Ministar, doduše, bio baš najsigurniji u svojim formulacijama jer „banda“ već podrazumeva nekakvo „kriminalno udruživanje“, pa je „udružena kriminalna banda“ nepotrebno gomilanje reči (jamačno je Ministar hteo reći „udruženi zločinački poduhvat“, ali ne mora on to da zna pošto nije pravnik… hm… javljaju iz režije da on jeste pravnik… možda ne najbolji u istoriji čovečanstva, to je dostignuće rezervisano za božansko biće, dočim je on samo jedan, eto, običan smrtnik… i pravnik koji ne vlada najbolje pravnom materijom…), ali, kako god bilo, to što je Ministar izgovorio nema veze s tužiocima nego upravo s organizacijom kojoj pripada: ne ruše tužioci vlast, nego Selaković & co ruše poredak ove zemlje. No, da bi malo dezorijentisao građane on svoja nepočinstva pripisuje drugima.
Potom je Ministar dodao da su tužioci autoimuna bolest, te pojasnio da je reč o poremećaju u organizmu u kojem se odbrambene ćelije organizma okreću protiv sopstvenog organizma. Po njegovom viđenju stvari, dakle, nije važno što je on osumnjičen da je kršio zakon sopstvene zemlje (dakle da se okrenuo protiv svoje zemlje) i to s pozicije moći, dakle čuvara zakona, već zakon krše tužiovi koji rade po zakonu. Zvuči po malo suludo, ali zar trinaest godina već svaki esenesovac, čim otvori usta, ne zvuči suludo, posebno predsednik svih građana i celog Ćacilenda.
Selaković je, izgleda, zaboravio da je poštovanje zakona civilizacijska tekovina, a ne kršenje zakona. Ili nije zaboravio, nego se samo pravi lud. No, ako je zaboravio, onda mu nije mesto u javnosti. Ako se, pak, pravi lud, onda mu isto tako nije mesto u javnosti.
