Studije srpstva i drugi košmari

Dakle, ono što u poslednjih godinu dana radi dezorijentisana falanga na vlasti, očajnički su i prilično slaboumni pokušaji da se pažnja skrene s pobune građana. Nijedan potez, računajući okupljanje batinaških čopora i policijsku brutalnost, nema drugi cilj osim da režim nekako dođe do daha.

Utoliko i idiotski predlog (usvojen na sednici Vlade) o formiranju Fakulteta srpskih studija u Nišu verno sledi istu matricu: udri gde možeš i radi šta god ti padne na pamet, samo da skinemo ovu dečurliju s vrata. Kao i snajperisti, kao i predsednička pomilovanja, kao i teroristi, ova je koještarija sa srpskim studijama nešto poput udice: što se više somova upeca to slabi pritisak s druge strane.

Čitava priča je, dakle, sadržinski irelevantna i ne bi zasluživala nikakav osvrt da je ne prati čitava povorka ljupkih detalja.

Rutinska nepismenost

Elem. U dnevnom listu Politika od 6. novembra ove godine pronalazimo obrazloženje za osnivanje Fakulteta srpskih studija u Nišu. Ne kaže se ko je obrazloženje sastavio, ali rukopis, urešen rutinskom nepismenošću, upućuje na bilo koga iz falange: „Osnivanje visokoškolske ustanove od nacionalnog značaja u Nišu simbolizuje povratak državne i društvene pažnje ka identitetskim disciplinama, kao i nastojanje da se u eri globalizma sačuva kulturna samosvest i istorijski kontinuitet srpskog naroda.“ Lepo.

A sada mala analiza. „Osnivanje visokoškolske ustanove od nacionalnog značaja u Nišu simbolizuje („osnivanje viskoškolske ustanove“ ne simbolizuje ništa, nego nešto znači: u ovom slučaju znači da je osnivač potpuno dezorijentisan i da ne zna šta radi) povratak državne i društvene pažnje (bog će ga znati šta znači „povratak pažnje“, pa još „državne i društvene“; i gde se to pažnja, u međuvremenu, bila uputila, zabludela takorekuć, e da bi se sada morala vraćati? da nije, može biti, u neželjenom nekom pravcu, prema normalnosti na primer) ka identitetskim disciplinama (vraćati se KA nečemu nije dobro, ovde je potreban dativ bez predloga, kao u izrazu „vraćati se kući“, a ne „ka kući“), kao i nastojanje (osnivanje, dakle, simbolizuje nastojanje… nepismeno, sestre i braćo; kako se to simbolizuje nastojanje? šta to uopšte znači? Ništa. Neki događaj može postati simbol, čovek može postati simbol, kao Stevan Filipović što je postao simbol borbe za slobodu, ili Aleksandar Vučić simbol borbe za neslobodu, ali nastojanje nikako) da se u eri globalizma (ta je era, s oproštenjem, prošla, samo falangistički lumeni to još nisu uspeli da uoče) sačuva kulturna samosvest (lepo bi bilo da se objasni šta bi to imala biti kulturna samosvest, inače rečena sintagma ostaje ono što jeste: isprazna fraza) i istorijski kontinuitet srpskog naroda (kao da neko osporava taj kontinuitet).“

Osnivanje Fakulteta srpskih studija: Nije nacionalni, već partijski interes

„Identiteske discipline“

Prvo, svaka je visokoškolska ustanova od nacionalnog značaja. Visokoškolska ustanova od nacionalnog beznačaja je – oksimoron (dva suprotstavljena značenja koja ne mogu da idu jedno s drugim: drveno gvožđe, pametni glupak). Osim, da prostite, Fakulteta srpskih studija.

Jer, nema ničega u ideji osnivanja tog i takvog Fakulteta što državni univerziteti već ne pokrivaju, samo na bolji način nego što predlaže board of trustees Ćacilenda. Zapravo, rečeni je predlog golem korak unazad u shvatanju dobro odabranog nacionalnog interesa: „povratak identiteskim disciplinama“ je, ovo se ne može reći nežnije, glupost. Kakve su to, uostalom, „identiteske discipline“? Šta su uopšte „identiteske discipline“?

Pripadnici falange, da ne mrsim(o), ne znaju ništa, pa utoliko ne znaju ni šta je identitet. Recimo, ubiše se ponavljajući da je ćirilica identitesko obeležje srpskog naroda, te je sada, onako nedužnu i lepu, siluju do iznemoglosti. Ali ćirilica je pismo, a pismo ne može biti odlika identiteta, kolikogod ćacad to ponavljala, jer ona je, naprosto, dogovor, konvencija, slučajnost: dogovorili smo se da glas „š“ obeležavamo ovako: „ш“, a ne, recimo, ovako: „ϟ“, što će reći da novi dogovor može da promeni taj znak bez ikakvog učinka po (moj, naš) identitet.

Ono što je slučajno ne može biti deo identiteta. Veličina stopala, na primer. Boja kose. Identitet je sačinjen od nužnosti. Od jezika na primer. Ne možemo zameniti jezik bez posledica po identitet (onako kako bez posledica možemo zameniti pismo). Ispostavlja se, međutim, da kad god imamo neke likove koji se ubijaju od brige za identitet, iza te brige se kriju ili razbojništvo, ili glupost, a svakako nepismenost: najveći Srbi, oni koji odvališe prsa od busanja, nikako da nauče srpski jezik. Što se iz priloženog i vidi.

Šta su, dakle, „identiteske discipline“? Prema pisanju Politike to su, između ostalog: „nacionalna bezbednost, kulturologija, nacionalna arheologija i etnologija“. Pošto već imamo Fakultet bezbednosti, te Fakultet na kojem postoje arheologija i etnologija („kulturologija“ je izraz ćacadskog neobrazavanja, jer sve do sada nabrojano deo je kulture), ovde bi se izučavalo… hm… šta bi se ovde izučavalo? „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava, te, time, samo nesuvisli pokušaj da nam skrenu pažnju s okolnosti da su razorili ovu zemlju.