Višedecenijski glavni urednik „Vremena“ Dragoljub Žarković je voleo da kaže da je u „Vremenu“ stanje „loše, ali stabilno, sa akcentom na stabilno“. Valjalo je preživljavati finansijski sve režime, od devedesetih do danas.
O tome govori Stevan Ristić, direktor „Vremena“ i umetnik mogućeg, koji je najbolje upućen u alhemiju preživljavanja. On je čovek kod kojeg u tom pogledu nikad nema ni euforije ni katastrofičnog štimunga i zato je zahvalan sagovornik.
Stevane, kakvo je sad stanje?
I dalje stabilno. „Vreme“ nema većih dugovanja od dugova prema nama samima. Kasne plate, uvek su kasnile. I dalje su skromne. Teško je, ali ne preti opasnost da neko pusti neku menicu pa da nas ugasi. Tako trajemo manje-više 35 godina.
Prva finansijska kriza desila se nepuna četiri meseca po osnivanju, već u februaru 1991. godine. Tada nije mogla da se plati ni štamparija, ali su nas spasile velike demonstracije Devetog marta. „Vreme“ se isprva nije pojavilo u prodaji, ali je redakcija odlučila da nastavi i onda se išlo sa malom kampanjom na Radiju B92 – „Vreme kasni sa razlogom“. Nađene su pare, promenjena štamparija, pa je list stigao sa kašnjenjem.
Ali tiraž se dobro prodao?
Da. I dalje imam primerak „Borbe“ od 10. marta 1991. Sve novine koje su se bavile tadašnjim protestima su se dobro prodale. Ali, to je značilo i ulazak u publiku pošto je „Vreme“ bilo novo. Prethodno se nije marilo za marketing i kampanju.
Ekipa osnivača, iz cele stare Jugoslavije, verovala je da je dovoljno to što su dobri novinari i što su se izborili da pokrenu prvi privatni nedeljnik u tadašnjoj Jugoslaviji. Ali, ne biva da publika sama dođe. Politička trvenja nisu omogućila da se „Vreme“ prodaje mnogo van Srbije i ono je ostalo najviše beogradski nedeljnik.
A zašto je svih 35 godina „stabilno loše“?
List je osnovan na entuzijazmu, sa misijom da se piše profesionalno i kvalitetno. Ali, o biznisu se nije mislilo. Jedan od osnivača koji je dolazio iz sfere biznisa povukao se u martu 1991. i podelio svoj vlasnički udeo novinarima. Shvatio je da tu velikog biznisa nema, iako su novine kvalitetne. „Vreme“ je osnovano bez odeljenja za prodaju oglasa, recimo.
Kako izgleda zdrav miks zarade za ovakav tip štampe – prodaja, marketing i nešto treće?
Poslednjih petnaestak godina sve se promenilo. Nema zdravog miksa jer je tržište u krizi još od 2008. godine i svetske ekonomske krize. Pre toga smo nekoliko godina imali zlatan period oglašavanja – još je tržište bilo u povoju, ali nama su dolazile velike kompanije, telekomunikacije, banke, distributeri automobila, Srbija je postala deo sveta. „Vreme“ je imalo dobar deo kolača. Mi smo 2008. imali dve trećine prihoda od oglašavanja.
Ali potom se biznis povlači – uvek se prvo seče budžet za marketing. Vrlo brzo smo tada prešli na organizovanje biznis-konferencija, pa je to bila treća noga u prihodima. To nas je držalo iznad vode, sve do 2013. godine, posle promene vlasti. „Vreme“ je odjednom ostalo bez šest ugovora o oglašavanju, poštenih ugovora za koje smo išli na tender.
Zašto su nestali oglasi?
Zato što je tada nova naprednjačka garnitura „Vreme“ procenila kao pretnju i rešili su da nam skinu hleb sa stola. Mi smo te 2013. godine isplatili ljudima svega sedam mesečnih plata, a naredne godine jedva osam. Ali, retko ko je napustio „Vreme“ iako se od tih neredovnih i malih plata nije moglo živeti. Pa opet, radili su ljudi najbolje što mogu.
Tada je prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić direktno govorio da je „Vreme“ navodno „tajkunski nedeljnik“. To je imalo uticaja na oglašivače?
Sigurno. Vučić se tada predstavljao kao Eliot Nes koji se bori protiv nepravde, korupcije i nepoštenih bogataša. Kad on kaže da je „Vreme“ tajkunski nedeljnik, pa pokazuje primerke našeg lista na konferencijama i proziva nas, to je bila jasna poruka oglašivačima da „Vreme“ nije pravo mesto za njihovu reklamnu poruku. A kasnije smo saznali da se iz vrha vlasti nisu libili da telefoniraju velikim kompanijama pa da ih pitaju da li oglašavanjem podržavaju borbu protiv prvog čoveka stranke i da li podržavaju korupciju.
Sa ljudske strane to i mogu da shvatim – kad te deset ljudi zove, u jednom trenutku kažeš hajde da preusmerimo oglase u ove medije za koje prvi čovek u zemlji kaže da su ispravni.
Hajde da demistifikujemo pominjanje „Vremena“ uz biznismena Miroslava Miškovića. To ima veze sa teškim kreditom kojim je „Vreme“ otkupilo sebe.
Da, „Vreme“ je 2008. odlučilo da otkupi preko 58 odsto vlasništva koje je bilo u rukama porodice pravnika Srđe Popovića i još nekoliko novinara iz prve garniture. Da bismo to uradili, morali smo da podignemo ogromni kredit, a nismo imali čime da garantujemo. Tako smo za jemca imali prvo Delta Maksi, a potom neku drugu Deltinu jedinicu. Deo javnosti je zato mislio da „Vreme“ ima tesne veze sa Miškovićem jer je ovaj svojim firmama garantovao za kredit.
Ali Delta nije dala dinara?
Ne, ona je bila samo jemac kredita. Taj kredit je iznosio dve trećine našeg tadašnjeg godišnjeg obrta. Te pare nismo mogli da dobijemo bez ozbiljnog jemca.
Što tada „Vreme“, nakon sukoba sa osnivačima, nije odlučilo da se reorganizuje pod drugim imenom umesto da daje velike pare da isplati bivše vlasnike?
Tako nešto je radio veliki broj medijskih izdavača – ugase firmu u dugovima pa naprave drugu. Padalo nam je to na pamet, ali presudni su bili tradicija i to da „Vreme“, i po cenu sopstvene štete, neće da traži prečice i dovodi publiku u zabunu. Nego ostaje verno idealima zbog kojih je osnovano.
Gde je u finansijskim teškoćama medija to što publika malo i sve manje hoće da plati za medije, to jest misli da je sve džabe?
Uvek se setim jedne tribine „Vremena“ pre petnaestak godina kada je pokojni Teofil Pančić pitao retorički gde da downloaduje burek i farmerke. I tad je postojala opšta saglasnost da je sadržaj na internetu besplatan, da novinari treba da pišu jer javnost to očekuje, ali da javnost ne interesuje kako će novinari da plate kiriju i infostan. To se nije mnogo promenilo.
Danas veliki broj ljudi u Srbiji plaća za Netfliks i to im je u redu – plaćaju, bez obzira koliko gledaju. Sa druge strane, dosta su škrti kad treba da plate sadržaj za koji su navikli da je besplatan. To zahteva dublju analizu stanja medija, sadržaja… kad sretnem dalju familiju, obično im uopšte ne kažem da radim u medijima jer to zahteva elaboraciju. Zato im kažem da radim nešto privatno.
Deluje da je jedan deo medija osuđen na preživljavanje, a drugi se obasipa narodnim parama, poglavito preko Telekoma. O konkurenciji, a pogotovo „zdravoj“, nema ni govora.
Tačno, tržište ne postoji. Znamo ljude koji su se obogatili medijskim biznisom i ljude koji sastavljaju kraj sa krajem jer su u medijskom biznisu. Nije kvalitet odredio ko je tu bogat, a ko preživljava, nego suprotno – što manji kvalitet, to veće bogatstvo. To je moglo da se desi samo zato što to jeste glavni program partije na vlasti.
Sa medijima se zbilo pre više od deset godina, a sada se dešava u kulturi i drugim branšama. Vlast je procenila da smo u ratnom stanju i neprijatelju neće da da ni zrno pirinča. Sada se glumcima kaže – ako hoćete da glumite u Narodnom pozorištu, onda ćete to da radite kako vam mi kažemo i ima da ćutite. To su mediji sve prošli.
Imaš li dovoljno fantazije da zamisliš kako da medij poput „Vremena“ preživi još 35 godina?
Urednica „Gardijana“, kad su pre nekoliko godina rešili da otvore stalnu crowd funding kampanju, rekla je nešto što sam upamtio – za izuzetno novinarstvo će uvek biti prostora i publike.
Verujem u narednih 35 godina „Vremena“ jer smo pokazali poslednjih godina da smo spremni da se menjamo, pokrećemo nove digitalne proizvode koje pokušavamo da monetizujemo, imamo vernu publiku koju ćemo širiti, podmladili smo tim. Imamo budućnost.
*Intervju je najpre objavljen u _mesečnom njuzleteru Redakcija
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
