Gge je i zbog čega nestao Ljubiša Buha Čume?

Prvi svedok saradnik u Srbiji Ljubiša Buha Čume godinama se ne pojavljuje pred Višim sudom u Beogradu u postupku protiv četvorice optuženih za pljačku četiri kilograma zlata, oružja i nakita 1997. godine iz stana Zorana Stevanića u Beogradu. Postupak će zastareti ako ne bude okončan do 22. avgusta 2027. godine, piše „Politika“.

Prema onome što se čulo u sudnici, Buha ne prima sudske pozive jer inspektori Odeljenja za potrage ne mogu da ga nađu na adresi na kojoj je prijavljen. Pri pokušaju uručivanja poslednjeg poziva, Čumetov sin je rekao da se „otac nalazi van Beograda i da ne zna kada će doći“, te se odustalo od uručenja poziva.

Da Čume živi na adresi na kojoj ga je policija tražila potvrdila je njegova ćerka koju su policajci tu zatekli.

Predsednik sudskog veća se na poslednjem glavnom pretresu obratio braniocima okrivljenih koji insistiraju na saslušanju ovog svedoka sa molbom da mu, ukoliko znaju ili saznaju, dostave drugu adresu na kojoj bi se on mogao naći.

Zbog neodazivanja ovog svedoka sudskim pozivima, okončanje postupka protiv penzionisanog policajca Milana Radukića, pripadnika Žandarmerije Saše Đajića, nekadašnjih pripadnika „Zemunskog klana“ Nikole Bajića i Gorana Ristića se godinama prolongira.

Postupak dug tri decenije

Postupak povodom pljačke sefa Stevanića obuhvata i otmicu i maltretiranje, za koje se smatra da su biuli okidač da Novak Stevanić, tada student druge godine Pravnog fakulteta, u aprilu 1998. godine izvrši samoubistvo.

Zoran Stevanić rekao je za „Politiku“ da je, osim na sud, kivan i na policiju koja ne može ili ne želi da pronađe Buhu.

„Meni se čini da država nema volje, niti načina da ga dovede u sud, a očigledno je da on ne želi da se dobrovoljo pojavi“, rekao je Zoran Stevanić.

Želeći da se postupak okonča pre zastarevanja, oštećeni članovi porodice Stevanić, njihov punomoćnik Milisav Čogurić i postupajući tužilac odustali su od Buhinog svedočenja, a jedini koji insistiraju na njegovom pojaviljanju pred sudom su branioci okrivljenih.

Buha se jedini put pojavio pred sudom u maju 2021. godine i odbio da govori o tom događaju, navodeći da ne želi da svedoči ukoliko se iz postupka ne isključi javnost i dok mu se ne dodeli policijska zaštita poštо mu je „bezbednost ugrožena“, jer je već osam pripadnika nekadašnjeg „Zemunskog klana“ protiv kojih je svedočio, završilo izdržavanje zatvorske kazne.

Bogata biografija

Ljubiša Buha rođen je 1964. godine u Surčinu. Od starijeg brata Novaka nasledio je nadimak i sklonost opasnom životu, a od oca posao na Beogradskom aerodromu, gde je radio kao autolimar.

Buha je kriminalnu karijeru počeo krađama i preprodajama automobila, a natprosečna fizička snaga pomogla mu je da brzo napreduje.

U legendu je ušla priča kako se Čume krajem osamdesetih survao u jarak u Bosni vozeći ukradeni golf i teško povredio nogu. Lekari u tuzlanskoj bolnici već su se spremili da mu je amputiraju, ali su Buhini ortaci iz Surčina „pribavili“ kola hitne pomoći sa beogradskog aerodroma, obukli Čumetovog oca u beli mantil, okačili mu stetoskop oko vrata, i lažno se predstavljajući uspeli da ga prebace u Beograd. Zahvaljujući baro-komori i naporima specijalista, nogu je sačuvao, ali hramlje.

Početkom ratnih sukoba devedesetih Čume nije otišao na front. Umseto toga, brojne ukradene automobile iz Slavonije i Bosne i Hercegovine pripremao je za prodaju ili ih je rastavljao na delove. U Surčinu je nikla čitava mreža automehaničarskih radionica specijalizovanih za takve poslove, a najveća je bila Čumetova, preko puta kafane Kotobanja.

Do sredine devedesetih svi u Beogradu su znali gde treba da idu i kome da plate ako im nestane auto. Novinar Milovan Brkić, koji se usudio da Čumeta pomene u tom kontekstu, bio je 1995. priveden u Čumetovu radnju, gde se cela ekipa satima iživljavala na njemu, pisao je svojevremano novinar Dejan Anastasijević za „Vreme“.

Policija je bila čudno nezainteresovana za taj slučaj, kao i za Čumetove poslove uopšte, a ono što je rađeno nije dalo rezultate.

„Optuživan sam 14 puta i uvek bio oslobođen. Znači, ili sam nevin ili sudije ne znaju svoj posao“, ponosno je tada govorio Čume.

Postoji i alternativno objašnjenje – da su Buha i prijatelji sve vreme bili pod zaštitom Resora državne bezbednosti, kao ostali kriminalci u to vreme.

Poznanstvo sa Legijom

Tokom druge polovine devedesetih, Surčinci su debelo ugazili i u poslove sa drogom, u čemu im je mnogo pomoglo Čumetovo poznanstvo sa Miloradom Ulemekom Legijom.

Tu je Buha napravio jednu od najvećih grešaka u životu: upoznao je Legiju sa Dušanom Spasojevićem, koji je u to vreme bio samo jedan od Čumetovih kurira za manje pošiljke heroina. Duboko prijateljstvo koje se iz ovog susreta razvilo mnoge je ostavilo bez glave, a i Čume je svoju jedva spasao.

U početku, međutim, nije bilo nikakvih problema: zahvaljujući Legijinoj logističkoj podršci, Surčinci su brzo postali najjača ekipa u gradu, a nakon dolaska Radeta Markovića na čelo DB-a u oktobru 1998, dobili su zeleno svetlo da eliminišu konkurenciju.

Istovremeno, Čume je preko svog školskog druga i komšije Dragoljuba Markovića, sponzora Demokratske stranke, uspostavio vezu sa Zoranom Đinđićem i Čedomirom Jovanovićem.

Navodno su upravo Čume i drugovi upozorili Đinđića da mu se sprema atentat i prebacili ga u Crnu Goru za vreme NATO bombardovanja 1999.

Istakli su se i 5. oktobra 2000, čuvenim „oslobađanjem“ policijske stanice Stari grad, što su iskoristili da dopune arsenal sanducima oružja koje su odatle odneli.

Usput su ubacili svoje ljude u obezbeđenje DOS-a, čime su dodatno ojačali svoje pozicije nakon promene vlasti.

Spasojević, koji se zahvaljujući Legiji uzdigao do pozicije ravnopravnog Čumetovog partnera, udario je temelje velelepnog zdanja u Šilerovoj ulici u Zemunu, nemilice trošeći lako zarađen novac.

Šta kaže „Bela knjiga“

Tako se u „Beloj knjizi“ MUP-a Srbije, izdatoj 2001. godine, ova ekipa opisuje kao „surčinska grupa čiji je vođa Buha Ljubiša zv. Čume, a stalni članovi su: Milenković Dejan zv. Bagzi (Čumetov dugogodišnji nerazdvojni pratilac), Narandžić Milan, zv. Limun, Jovanović Ljubomir, zv. Stakleni, a istaknuti članovi grupe bili su i pok. Šijan Zoran i Plećić Zvonko.

„U izvršenju svih težih krivičnih dela povezani su sa Spasojević Dušanom i njegovom grupom, a u trgovini narkoticima sa Kosmajac Dragoslavom“, navedeno je u „Beloj knjizi“.

„Surčinska grupa zajedno sa Kosmajcem Dragoslavom i grupom Dušana Spasojevića predstavlja najorganizovaniju međunarodnu krijumčarsku grupu kokaina i heroina u ovom delu Evrope“, piše u „Beloj knjizi“.

Sukob sa Spasojevićem i Legijom

Međutim, Spasojević i Legija su počeli da uviđaju da im Čume više nije neophodan i da im zapravo samo smeta da se ustoliče kao neprikosnoveni kraljevi srpskog podzemlja.

Tokom većeg dela 2001. godine, međutim, odnosi između Surčinaca i Zemunaca bili su, bar na površini, srdačni.

Novac zarađen od otmica Miroslava Miškovića, Bajruševića i ostalih brojao se na Čumetovoj mašini u Kotobanji, a slavilo se u Šilerovoj, pored bazena, uz viski.

Problemi izbijaju na videlo nakon što je Čume, uz malu pomoć Vlade Srbije, nabavio mašine za asfaltiranje iz Nemačke, osnovao prvi Defens roud i krenuo da asfaltira puteve po Srbiji.

Istovremeno, Spasojević i drugovi su najpre uhapšeni u Francuskoj, a zatim posle izručenja bili primorani da odsede nekoliko meseci u Centralnom zatvoru, što im se uopšte nije svidelo. Još manje im se svideo sve očigledniji scenario po kome se Čumetu (koga je Legija iza leđa podsmešljivo zvao „seljanka“) smeši karijera legitimnog biznismena, a njima dugogodišnja robija u skladu sa Đinđićevim planom o obračunu sa organizovanim kriminalom. Doneta je odluka da se Čume eliminiše.

Uloga Ljiljane Buhe

Ispostavilo se, međutim, da ovo nije bilo lako izvesti tako da sumnja odmah ne padne na njih, a Čume je imao moćne prijatelje, ne samo u vladi, nego i u Generalštabu (Čume i tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković su, opet zahvaljujući Dragoljubu Markoviću, naglo razvili strast prema rasnim konjima i na osnovu toga su se zbližili). Zato se poslu pristupilo diskretno, preko Čumetove žene Ljiljane.

Postoje dve verzije o tome šta se dogodilo. Po jednoj, Ljiljana je nakon što je saznala da njen muž ima dete sa drugom ženom, pristala da ga otruje za račun Spasojevića i Legije. Po drugoj, to je učinila zato što su joj ova dvojica otela decu. Velika prednost ovog plana bila je što je veći deo Čumetove imovine, zlu ne trebalo, glasio na Ljiljanino ime. Tako bi nakon ubistva sve pripalo udovici, a ona bi pak kao neposredni izvršilac, bila u njihovim rukama.

Plan je bio savršen, ali je omanuo: Čume je preživeo zahvaljujući svojoj fizičkoj konstituciji i Pavkovićevoj intervenciji, na osnovu koje je hitno primljen na Vojnomedicinsku akademiju. Ljiljanu su posle toga morali da sklone, ali su se pred Čumetom pravili da nemaju pojma šta mu se dogodilo.

Ipak, Čume se nije dao zavarati i počeo je da na svoje dojučerašnje prijatelje gleda sa sve većim podozrenjem.

Nekako se potrefilo da se raskol između Surčinaca i Zemunaca poklopio sa raskolom unutar DOS-a, to jest između Đinđića i Vojislava Koštunice.

Prelivanje je bilo neizbežno: u medijima naklonjenim Koštunici počele su da se gomilaju optužbe na račun bliskosti pojedinih ljudi iz Đinđićevog okruženja (ponajpre Čede Jovanovića) sa Čumetom. Ove optužbe su bile potkrepljene pismima koje je Ljiljana Buha kobajagi pisala (a u stvari samo potpisivala) u Spasojevićevoj „sigurnoj kući“.

Istovremeno, Čume se nudio da svedoči protiv Spasojevića i Legije, pod uslovom da mu se da imunitet; problem je bio što u to vreme za tako nešto nije bilo zakonskog osnova.

Pokušaj Čumetovog ubistva

Ako je Čume uopšte imao neke sumnje ko mu radi o glavi, one su bile razvejane 3. avgusta 2002, kada su dvojica maskiranih napadača (posle smo saznali da je jedan od njih bio Legija lično) pripucali na njega dok je obilazio asfaltnu bazu u Zemun Polju. Ubili su Buhinog telohranitelja Ivicu Petrovića, ali se Čume, zahvaljujući brzim refleksima i okolnosti da se Legiji navodno zaglavio automat, za dlaku izvukao.

Pobegao je najpre u Hrvatsku, zatim u Crnu Goru, pa u Albaniju, pa u Tursku. U Turskoj je u svojoj blizini primetio nekoga od Spasojevićevih ljudi i preskočio zid tadašnje jugoslovenske ambasade i zatražio utočište.

Vlada Srbije, koja se pripremala za obračun sa organizovanim kriminalom, znala je da može da ga iskoristi kao ključnog svedoka i valjalo je samo obezbediti da Čume ostane živ do donošenja neophodnih zakona, uključujući i onaj o svedocima saradnicima.

Ali ako je Čume Zemuncima i Legiji postao nedostupan, nije i Difens roud, pa je 21. decembra 2002. firma sa sve mašinama dignuta u vazduh vojnim eksplozivom koji su postavili Legijini drugovi iz JSO.

Usledili su Bagzijevo „učenje vožnje“ kod Limesa, ubistvo Đinđića, „Sablja“, Spasojevićeva smrt u Meljaku, Legijina predaja i, konačno, maratonski sudski proces na kome se Čume, konačno, pojavio kao svedok saradnik.

Gaženje pešaka

Pažnju na sebe Čume je skrenuo i 2010. godine kada je na deonici autoputa kroz Novi Beograd, kod pumpe Zmaj, pregazio pešaka koji je tu pokušavao da pretrči ulicu.

Buha je zadržan u pritvoru dva dana, utvrđeno je da nije imao alkohola i drugih nedozvoljenih supstanci u krvi i pušten je da se brani sa slobode, pisao je tada Slobodan Georgijev.

Delo je kvalifikovano kao „teško delo protiv bezbednosti u saobraćaju“ i za nju je zaprećena kazna od dve do 12 godina zatvora.

Vlasnike ergele konja

Čume je vlasnik ergele trkačkih konja, građevinski preduzetnik, veleposednik u Sremu i ponaša kao da se ništa nije dogodilo i svoj „novi život“ zapravo nastavlja sa onim novcem koji je stekao u sumnjivim poslovima u poslednjih dvadesetak godina.

Koristi privilegije policijske zaštite možda i preko mere, a država ne pokazuje da ima mehanizam kojim bi ga barem u toj meri upristojila da ne pravi svinjarije na svakom koraku i da se koliko god je moguće drži van pažnje javnosti.

S obzirom na činjenicu da je „ispao drukara“, Buha će verovatno zauvek morati da bude u nekoj vrsti zaštite jer je u jednom trenutku pomogao da zajednica osudi one koji su udarili na njene glavne institucije.