Slike iz života zaštićenog svedoka

Pre manje od mesec dana sve je izgledalo ružičasto za Ljubišu Buhu zvanog Čume, najpoznatijeg kriminalca pokajnika u Srbiji. On se pripremao za svadbu sa svojom najnovijom ljubavi sa kojom već ima dete. Svadba je bila zakazana za 24. oktobar u beogradskom Hajatu, u Kristalnoj dvorani, naravno.

Mladenci su birali detalje za enterijer i način na koji će biti postavljeni stolovi. Za svoj sto su izabrali orhideje, a sala je trebalo da obiluje ukrasima crvene i zlatne boje. Buha (46) ženio se po treći put i verovatno je zamišljao da je možda ovo konačno dobar novi početak za njega. Na fotografiji koju je objavio jedan beogradski tabloid dan posle venčanja videli smo da je Buhina izabranica mlada gospođa sa frizurom a la Jelena Karleuša, a kum je bio Buhin stari prijatelj Zoran Vujič Vujke. Žuta štampa je javila da je na svadbi bilo oko 100 zvanica i da je Buha platio uslugu 40 evra po osobi, što ne ulazi u rang preterano skupog događaja.

Ljubavni par nije čini se stigao ni da raspakuje bogate poklone kada se Buha našao u problemu. On je u prošlu sredu 3. novembra, saopštio je beogradski MUP, oko 18.45 na deonici autoputa kroz Novi Beograd, kod pumpe Zmaj, pregazio pešaka koji je tu pokušavao da pretrči ulicu. Buha je zadržan u pritvoru dva dana, utvrđeno je da nije imao alkohola i drugih nedozvoljenih supstanci u krvi i pušten je da se brani sa slobode. Delo je kvalifikovano kao „teško delo protiv bezbednosti u saobraćaju“ i za nj je zaprećena kazna od dve do 12 godina zatvora. Iskustvo govori da iako je on na tom delu puta vozio znatno brže od dozvoljenih 80 kilometara na čas, teško da može da bude drastično osuđen zbog smrti čoveka koji je krenuo da pretrčava kolovoz na tom mestu.

Vreme i mesto ukazuju da se vinovnik kretao ka Surčinu pošto je završio poslove za taj dan u gradu. Iako svedok saradnik, Buha nikada nije bio u „programu zaštite svedoka“, već uživa policijsku zaštitu kao neka vrsta državnog funkcionera i vodi svoje poslove čini se još bolje nego u periodu kada je bio označen kao „kontroverzni biznismen“, odnosno preduzetnik iz podzemlja.

SARADNJA I ŠTA POSLE NJE: Najnoviji incident u kome je Čume učestvovao otvorio je iznova pitanje statusa svedoka saradnika u srpskom pravosudno-kaznenom sistemu i, pored toga, specifičnog statusa koji ima najčuveniji Surčinac. Iako novi institut, o kome je javnost Srbije ranije znala samo iz američkih filmova o mafiji, ovakvi događaji mogu da ukažu na manjkavost čitavog sistema naročito kada se ima u vidu način i kontekst u kome se pojavljuje Ljubiša Buha. Ovaj događaj, kao i drugi o kojima su brujali mediji u Srbiji proteklih godina i u kojima je glavnu ulogu igrao Buha, postavljaju pred pravosudni sistem i pitanje da li je moguće amnestirati nekoga od svake odgovornosti i krivice zato što je u jednom trenutku okrenuo „ćurak naopako“ i odlučio da zarad spasavanja sopstvene kože ispriča šta je sve radio sa svojim prijateljima dok je radio za preduzeće „Organizovani krimanal“ d.o.o.

(nastavak)

Kako je ranije ove godine izjavila portparol Višeg suda u Beogradu Ivana Ramić, do sada je bilo u različitim postupcima preko 60 svedoka saradnika, ali je javnost u najvećoj meri znala za one koji su to bili u postupku koji se vodio protiv Zemunskog klana i ubica Zorana Đinđića. Kako ključni svedoci u tim istorijskim postupcima, pored Ljubiše Buhe, pojavili su se i njegovi nekadašnji pajtaši Dejan Milenković Bagzi, Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi i Zoran Vukojević Vuk.

Svedočenja ove četvorice pokajnika presudno su uticala na razotkrivanje i dokazivanje krivice optuženih iz Zemunskog klana koji su na okončanju procesa bili osuđeni na više od 430 godina robije. U tom kontekstu, oni su dobili mogućnost da budu oslobođeni optužbe za učestvovanje u brojnim ubistvima, otmicama, reketiranju, trgovanju narkoticima i automobilima i da nastave da žive u posebnom režimu programa zaštite svedoka.

foto: večernje novosti

Nažalost, taj program, prema onome što vidimo iz „slučaja Buha“ poprilično je nakaradan i ne liči ni na šta što smo takođe mogli ranije da vidimo kao praksu u drugim državama sa dužom tradicijom u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. S druge strane, od trenutka kada su završili svoj angažman u sudnici, niko nije čuo šta se dešava, gde su, šta rade, dvojica preživelih svedoka pokajnika, Milenković i Suvajdžić, što bi moglo da ukaže da ovaj program ima i dobrih strana.

foto: tanjug

Nedavno smo saznali da su pretpostavke oko ubistva Zorana Vukojevića Vuka u junu 2006. godine bile tačne: ovaj nekadašnji vojnik Zemunskog klana ubijen je na svirep način, a ubistvo su izvršili nedavno uhapšeni nekadašnji članovi ovog klana Sretko Kalinić i Vladimir Milisavljević. Njegovo ubistvo je tada ukazalo na manjkavosti sistema u postupku obezbeđivanja svedoka saradnika koji su odlučili da tužiocu pomognu u postupku dokazivanja krivice optuženih.

Da čitava stvar ne donosi uvek rezultat pokazuje i poslednji slučaj menjanja iskaza svedoka saradnika u postupku suđenja optuženima za ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona, prošle jeseni u Beogradu. Postupak je otpočeo u aprilu 2010. i trebalo je da bude veoma brzo okončan, ali je upravo zapelo na činjenici da su svedoci saradnici počeli da na sudu menjaju iskaz i da govore suprotno od onoga što su rekli u istrazi. Javnost nagađa da se to dogodilo jer su ih prepoznali i jer im je jasno da svedočenjem protiv ove grupe mogu da ugroze sopstvenu bezbednost.

Činjenica je da je Srbija mala i da je teško „izmestiti“ čoveka koji je u programu zaštite svedoka u neki drugi grad, dati mu novi identitet i mogućnost da „započne život iz početka“. Nagađa da su neki svedoci saradnici već preseljeni u neke od država EU jer ih ovde niko ne bi zaštitio od osvete. Zato su se u poslednje vreme pojavili predlozi izmene Zakona o krivičnom postupku u oblasti definisanja ovog instituta. Postoji predlog da se uvedu novi termini: okrivljeni i osuđeni saradnik, što bi značilo da oni koji pomognu u rasvetljavanju najtežih zločina ne mogu da budu u potpunosti amnestirani od svoje odgovornosti a kamoli da im bude omogućeno da vode svoje poslove. Tužilac i svedok sklapaju sporazum i svedok mora da prizna delo za koje je optužen. Na sudu mora da govori istinu – ono što je u istrazi izjavio – i dobija kaznu prema ranijem sporazumu, a može da bude i oslobođen. Kao dobar primer ovakve saradnje može da posluži slučaj Frenka Lukasa, crnog narko bosa iz Njujorka sedamdesetih godina prošlog veka, koji je i pored saradnje sa policijom na razotkrivanju korupcije bio osuđen na dugogodišnju robiju.

Sve ove činjenice, izgleda, nikada nisu brinule Ljubišu Buhu.

PODUZETNIČKI MENTALITET: Ovaj nekadašnji uposlenik na Aerodromu Beograd vezao je svoju sudbinu za beogradsku prigradsku opštinu Surčin i očevidno da će tu ostati. Ključne reči koje ga prate mogu da budu: asfalt, automobili, autoput, ubistva, otmice, trka. O njegovoj prošlosti se manje-više sve zna: jedan je od osnivača Surčinskog klana u devedesetim godinama prošlog veka, koji je novac u najvećoj meri napravio na trgovini kradenim automobilima i na efikasnom uklanjanju konkurencije sa beogradskih ulica. Surčinci su devedesete iskoristili da na kriminalu zasnovanom na švercu, krađi i ponekom ubistvu izgrade poseban preduzetnički sloj koji i danas funkcioniše veoma dobro. Dok se u javnosti govorilo da je Novi Pazar mesto novog preduzetničkog buma u devedesetim, to se zapravo desilo na obodu Beograda, a Buha je bio jedan od lidera. Nikada nije robijao iako je protiv njega vođeno više od deset postupaka.

„Ili ja nisam kriv ili sud ne zna da radi posao“, znao je da ponovi objašnjavajući svoj stalni ostanak na slobodi. Neki su skloni da tvrde da je i njega ranije vrbovala srpska tajna policija i da je zbog toga Buha u nekoj vrsti zaštite sve vreme.

Opština Surčin je do današnjih dana ostala jedna od u proseku najbogatijih u Srbiji i veći deo delatnosti njenih stanovnika jeste vezan za poslove sa automobilima. Buha je imao određenu ulogu u petom oktobru 2000. godine kada je sa svojim ljudima, naoružanim, pomagao DOS-u. On je u to vreme u velikoj poslovnoj ljubavi sa Miloradom Ulemekom Legijom, koga je ranije upoznao sa svojim zemunskim ogrankom koji su predvodili Dušan Spasojević i Mile Luković.

Međutim, prava zvezda je postao godinu dana docnije kada je objavljeno da sa svojom kompanijom Difens roud radi na obnavljanju putne infrastrukture u Srbiji. Naime, on je navodno razumeo da je vreme da se poslovi legalizuju i kupio je ogromnu mašinu za recikliranje starog i pravljenje novog asfalta.

Kada je objavljeno da „Čume asfaltira“, to je bila medijska bomba od koje se nije oporavila ni tadašnja srpska vlada ni kriminalni milje. Čume je došao u sukob sa ljudima iz Zemunskog klana 2002. godine kada je izvršen napad na njegovu kompaniju i kada je ubijen njegov telohranitelj. Iza toga kreće saga: u tabloidima se pojavljuju pisma Buhine žene Ljiljane koja ga optužuje po raznim osnovama, on beži iz Srbije (najpre samostalno u Tursku, pa ga odatle sklanjaju u Slovačku kao čoveka važnog za policijsku akciju „Sablja“) svestan da će teško izbeći metak, uspostavlja vezu sa srpskim istražnim organima i pristaje da sve ispriča. Uporedo se javlja srpskim medijima sa različitih lokacija govoreći sve i svašta („Stambolić je sahranjen na Avali“) učestvujući u stvaranju bolesnog ambijenta u kome se više nije znalo ko šta radi i ko je zapravo kriminalac. Buha je poslužio vlastima u Srbiji da pripreme akciju u kojoj je trebalo da bude zaustavljan razvoj zemunskih donova, jer je kao čovek „iznutra“ znao sve o mnogobrojnim nerazjašnjenim ubistvima i o načinu na koji sistem kriminalnog udruženja funkcioniše.

Međutim, kao što smo videli, Zemunci su bili brži i Zoran Đinđić je ubijen u predvečerje pokretanja opsežne akcije protiv mafije u Srbiji. Buha će u sudu opisati razne događaje u kojima je direktno ili indirektno bio uključen i mi smo dobili sliku jedne čudne ličnosti za koju se ponekad čini da je puki izvršilac, ali u nekim drugim slučajevima da je verovatno bio nalogodavac zločina. Iako je moglo da se zaključi da je poprilično „sirov“, Buha je pokazao da veoma dobro zna kako da sklopi partnerstvo: on je uspeo da dobije najviše iz onoga što je nudio sistem, a da pri tom ne poželi da nestane iz vidokruga bar na neko vreme. Za svoju priču i pomoć tužilaštvu on je dobio mogućnost da nastavi život po starom uz pomoć policijske zaštite.

POSLOVI I OBEZBEĐENJE: I pre nego što će biti izrečena presuda onima koje je „izdao“, Buha se bahatio po Surčinu, gradu i regiji onako kako je to činio i ranije. S vremena na vreme bismo dobili informaciju o nekim njegovim poslovnim aktivnostima što ukazuje da novac koji je zaradio baveći se podzemnim preduzetništvom nije bio u sferi interesovanja onih koji su od njega napravili najznačajnijeg svedoka saradnika.

Sve što se u javnosti pojavljivalo u vezi sa poslovima „gospodina Buhe“ imalo je prizvuk podsmešljivog i začudnog. On se u jednoj epizodi pojavljuje kao vlasnik skupih trkačkih konja sa kojima pobeđuje u Hrvatskoj na memorijalu „Dr Franjo Tuđman“; u Hrvatskoj se neki bune što se takva osoba uopšte pojavljuje na takvim događajima; gledano iz Srbije, to liči na budalisanje nekog čoveka kome je stalo do prisustva u medijima na bilo koji način; potom mediji otkrivaju da on ponovo želi da registruje svoju kompaniju za izgradnju putne infrastrukture jer je opet osetio da bi to mogao da bude unosan posao jer srpska vlada po ko zna koji put kreće u invazivnu izgradnju autoputeva; pored toga, prateći trendove, on je navodno kupio ogromne površine poljoprivrednog zemljišta na lokacijama na kojima treba da prođu obilaznice i nove trake autoputeva i sada čeka da od države zaradi veliki novac u postupku eksproprijacije; kako savetnik u tom poslu pominje se čak i sadašnji ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić, navodno Buhin savetnik početkom veka; nedavno je obelodanjeno da je Buha kupio većinski paket akcija u Univerzitetu Singidunum, što nikada do kraja nije razrešeno; poslednja kontroverza je od letos kada se sukobio na Novom Beogradu sa svojim komšijom i saborcem iz ranih dana Predragom Rankovićem zvanim Peconi, navodno oko toga ko ima prvenstvo u saobraćaju; tada je jedan od zaposlenika Predraga Rankovića pripucao na Buhinu kolonu i ovih je dana sporazumno osuđen na šest meseci zatvora, a dvojica Surčinaca su se složili oko toga da nije bilo reči o pokušaju ubistva kako se u prvi mah činilo; zanimljivost tog slučaja bila je u činjenici da i jednog i drugog obezbeđuju aktivni i nekadašnji pripadnici MUP-a Srbije.

Vlasnik ergele trkačkih konja, građevinski preduzetnik, veleposednik u Sremu, Buha se ponaša kao da se ništa nije dogodilo i svoj „novi život“ zapravo nastavlja sa onim novcem koji je stekao u sumnjivim poslovima u poslednjih dvadesetak godina. Koristi privilegije policijske zaštite možda i preko mere, a država ne pokazuje da ima mehanizam kojim bi ga barem u toj meri upristojila da ne pravi svinjarije na svakom koraku i da se koliko god je moguće drži van pažnje javnosti.

S obzirom na činjenicu da je „ispao drukara“, Buha će verovatno zauvek morati da bude u nekoj vrsti zaštite jer je u jednom trenutku pomogao da zajednica osudi one koji su udarili na njene glavne institucije. Međutim, količina poslova i kontroverzi u kojima se Buha i dalje pojavljuje kao glavni akter pokazuje nam da smo malo odmakli od vremena kada nismo bili sigurni ko zapravo vlada Srbijom i da li je bolje da se plaća porez administraciji ili zaštitni reket mafiji.

S druge strane, kada se pogleda ko vodi velike poslove u Srbiji, ko su ljudi koji su privatizovali preduzeća i sa kojim novcem i kakve su posledice tog delovanja u kontekstu funkcionisanja političkih partija, Buha izgleda kao bilo koji drugi preduzetnik i ni po čemu se posebno ne razlikuje od onih koji se u kristalnoj dvorani hotela Hajat pojavljuju na skupovima privrednika i vlade Srbije. Čak je i njegov automobil kojim je pregazio onog čoveka prošle nedelje nekako uobičajena pojava na beogradskim ulicama i ne biste rekli da iza volana sedi neko mnogo važan. Sve se nekako spojilo u jednu sliku gde su svi izmešani i nema ničega posebnog po čemu bi običan građanin mogao da razlikuje poslanika, ministra, estradnu zvezdu, preduzetnika, fudbalera ili Buhu. Svi su u istoj vrednosnoj ravni, svi oni vole iste stvari, vesele se na isti način i obavljaju svoje poslove slično.