Aleksandar Vučić je dobio packe iz Evropske unije. Hoće li se sada Najhrabriji Srbin usuditi da ponovo šalje policiju da mlati građane i vređa zvaničnike isntitucija EU
Gotovo u svakom svom svakodnevnom obraćanju gledaocima režimskih televizija Aleksandar Vučić se diči sopstvenom hrabrošću. Kao da je neka hibridna reinkarnacija Cara Dušana, Marka Kraljevića i Tita.
Kako je tokom svog tog vremena oko sebe širio sigurnosni pojas satkan od ulizica, obožavaoca i plaćenika, tako je rastao u sopstvenim očima i šiljio rečnik kojim se obraća svakome ko bi postavio neko pitanje koje mu se ne sviđa.
Silio se pred domaćom publikom, na domaćem terenu. U kontaktu sa svetskim državnicima bivao je, međutim, manji od makovog zrna, ponizan do mere koja izaziva nelagodu. Prozivao je, doduše, tu i tamo zapadne demokratije da mu rade o glavi, najčešće Nemačku, raspredajući teorije zavere, vređao i pojedine političare, ali mu se na to gledalo kroz prste kao nekom problematičnom detetu koje niko ne uzima naročito ozbiljno.
Packe Brisela
A onda mu se, kako to biva kada se na vreme ne postave granice, u nekom zanimljivom stanju svesti u noći 5. septembra dok je policija mlatila sve pred sobom u Novom Sadu, omaklo da poslanike Evropskog parlamenta koji su prisustvovali protestu nazove „evropskim ološem“ koji se drznuo da dođe u Srbiju da njega, hej, njega ruši. Mislio je, valjda, da su isuviše nebitni, pa da će svoju publiku, bez ikakvih posledica, zadiviti neustrašivom neotesanošću.
Previše se zaigrao. Usledile su packe iz Brisela i Strazbura, pa su najednom i batinanje studenata i građana, naprednjačke batinaške formacije, verbalna iživljavanja i klevetanja predsednika Srbije, represija nad univerzitetima, sistematski napadi na kritičke novinare, partijska kontrola većine medija, napadi na sudije i tužitelje, slizivanje sa Putinom i Si Đinpingom izleteli u prvi plan evropskih institucija.
Dok se prstići crvene od packi, naglo se stišao ton predsednika Srbije. Bio je dovoljan nagoveštaj konzervativne Evropske narodne partije (EPP), čiji je Srpska napredna stranka pridruženi član, da će razmotriti daljnju saradnju sa SNS-om, pa da nastupi autobrnjizacija.
Čvrsto žmurenje narodnih partija
EPP je, na čelu sa šeficom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, okretao do sada glavu na gaženje demokratije u Srbiji, razbucavanje osnovnih ljudskih prava, na belorusizaciju Srbije, i držao leđa bivšem pulenu Angele Merkel Vučić Aleksandru. U biti je konzevrativnih demohrišćanskih partija da ne vole promene, da im je radija štrokava stabilokratija, od nekih čistih revolucionarnih klinaca koji izgaraju na ulicama u borbi za pravnu državu.
Ali ga je Najhrabriji Srbin uljuljkan u medijima koje plaća poslednjih mesec i kusur dana baš preterao, uterujući ljubav građana pendrecima, suzavcem, šok bombama, masovnim hapšenjima i upadom policije na fakultete.
Dvojako je sve to tužno. S jedne strane toliki strah predsednika Srbije od gubitka vlasti, da je spremen da ovo naopako, korumpirano ustrojstvo brani svom držvanom i paradržavnom silom. Sa druge strane lakoća sa kojom bi Evropska komisija mogla da ga obuzda, samo što to ne čini.
Novi vetrić u leđa Aleksandru Vučiću daje što posle svega Ursula fon der Lajen u svom govoru o stanju EU u sredu Srbiju nije ni pomenula. Predsednik Srbije će, nema sumnje, pomno osluškivati šta se priča u Briselu. U zavisnosti od toga pendrečenje će se nastaviti smanjenim, ili pojačanim intenzitetom.
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Ovaj režim pada jer su ustali ljudi koji imaju jasan politički stav, jasno razlikuju pravdu od nepravde, ali nisu organizovani aktivisti ili politički angažovani. Režim zna da su oni najveća opasnost po opstanak korumpiranog sistema jer su većina u ovom društvu. Zato baš njih moramo štititi po svaku cenu
Ideološkim i moralističkim čistunstvom ne može se pobediti režim Aleksandra Vučića. Nužno je da se građani okupe oko dva politička jezgra koja zajednički streme ka istom cilju
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
