Sto dana neuspeha, terora i iživljavanja

“Sreća te gleda, đavo ti ne da”, izreka je kojom bi se mogao opisati položaj Vlade Srbije, one što je ovih dana obeležila sto dana “rada”. Ako pogledamo samo formu, bez sadržaja, sve je na njihovoj strani: predsednik Vlade ugledan je stručnjak svetske reputacije, ima dobro držanje i prijatan glas. Ministri i ministarke nisu preterano poznati javnosti, pa bi se naivni posetilac Srbije u proleće i leto 2025. mogao prevariti i pomisliti da imamo nekakvu vladu eksperata.

Sadržaj je, međutim, mnogo mračniji. Mnogo je u protekloj nedelji rečeno i napisano o prvih sto dana vlade Đure Macuta i svi ti sadržaji nose istu poruku: ova Vlada suštinski ne postoji, nebitna je i marionetska. I to je verovatno tačno. Mrak, ipak, izbija kad se proberu oni resori ministara koji su povezani sa načinima na koje su mnogi građani Srbije u poslednjih sto dana naprosto – stradali. A stradali su građani na gotovo sve zamislive načine: bezbednosno, zdravstveno, finansijski, od požara, od gubitka posla, od progona, od hapšenja i maštovitih optužnica. Najviše su stradali u domenu osnovnih ljudskih prava i ličnog dostojanstva. Počelo je sve to mnogo pre, ali je u mnogim oblastima u poslednje vreme kulminiralo, pa je pitanje da li je Macutova vlada marionetska ili, možda, sadistička.

Za početak, osvrnimo se samo na Đuru Macuta. Ne, nećemo o “Hlebanama”. Mnogo je zanimljivije to što za sto dana koliko je premijer, on nije dao nijedan intervju domaćim medijima. Sedamdeset i dva dana bio je premijer kad je dao jedan jedini intervju: ruskoj državnoj agenciji TASS. I tu se okomio na – LGBT zajednicu. Još je zanimljivije to što Macut dosta putuje po Srbiji, ali javnot za to sazna tek kad ode. Na primer, pre desetak dana posetio je Kragujevac i Novi Pazar. Javnost je za to saznala preko društvenih mreža ovih dveju lokalnih samouprava premda je Grad Kragujevac na svom Fejsbuku ustvrdio da je Macut bio u prisustvu “mnogobrojnih medija i građana”. Nije bilo nikoga.

NAJUSPEŠNIJE MINISTARSTVO

Ako pogledamo koji je resor u ovih sto dana imao najviše “posla”, kao apsolutni šampion izdvaja se Ministarstvo unutrašnjih poslova, sa Ivicom Dačićem na čelu. To je guralo, tuklo, to je hapsilo na pešačkim prelazima, pa opet tuklo u maricama, pa pretučene vezivalo za krevete. Kad bi imali lakši dan, pisali bi samo kazne za prekršaje. Najčešće saobraćajne, ali iskustvo života u Srbiji od marta naovamo uči nas da je tanka linija između saobraćajnog prekršaja i narušavanja ustavnog poretka…

Samo u sedmici od 2. do 9. jula, policija u Srbiji privodila je između 70 i 100 građana dnevno. Legitimisanje, odnosno proveru identiteta u istoj sedmici prošlo je, po procenama medija, više od 6000 građana.

Policija je aktivno narušavala autonomiju univerziteta, prebijala studente, a najupečatljiviji je slučaj studenta Luke Mihajlovića iz Zrenjanina. On je pretučen i priveden na protestu “Vidimo se na Vidovdan”. Zbog teških povreda policija ga je prebacila u KBC Zemun. Međutim, tužiocu, izgleda, to nije javljeno, pa je za Lukom raspisao poternicu. Tako je ovaj momak proveo nekoliko dana u bolnici, prolazio operacije, primao posete, sve dok ga policija, koja ga je tu i smestila, nije “pronašla” i o tome obavestila tužioca i sud. Luki je od tog trenutka počeo da teče pritvor, a ispostavilo se i da su ga službenici Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, sasvim nepokretnog, u bolničkom krevetu vezali lisicama. Pod pritiskom javnosti, nakon završetka bolničkog lečenja određen mu je kućni pritvor.

SREBRNA MEDALJA ZA MINISTARSTVO OSVETE

Iako nov na poverenom mu zadatku, ministar prosvete Dejan Vuk Stanković živi svoj san, makar onaj koji je otkrivao medijima dok je još bio omiljeni režimski analitičar. A taj san bio je žestok obračun sa univerzitetima u Srbiji, pogotovo sa Univerzitetom u Beogradu i rektorom Vladanom Đokićem. Snevao je Dejan Vuk Stanković kako bi on razbio blokade i hapsio profesore, a onda je dobio priliku. Došao je na unapred pripremljen teren: ona besmislena Uredba o normativima i standardima visokog obrazovanja već je bila doneta. Prema prethodnim propisima, bilo je predviđeno da se 20 sati nedeljno bave nastavom i povezanim aktivnostima, a drugih 20 sati je bilo posvećeno naučnoistraživačkom, odnosno umetničkom radu. Nova Uredba taj odnos značajno menja, te se za nastavu odvaja 35 sati nedeljno, a za naučnoistraživački ili umetnički rad pet sati. Nova faza iživljavanja nad akademskom zajednicom mogla je da počne. Plate od marta ne primaju, odnosno, dobijaju neke čudne iznose, tako male da je i Ministarstvo sramota da ih navede, pa u dopisima fakultetima kaže: biće isplaćena polovina jedne osmine. U normalnom svetu, to je jedna šesnaestina. Ali, tu smo gde smo.

Ostaće upamćen Dejan Vuk Stanković i kao ministar prosvete za čijeg su mandata privođeni i saslušavani rektor, prorektori, dekani, prodekani i profesori. A sećaćemo ga se i kao ministra u čije je vreme policija narušavala autonomiju univerziteta, prvo na Pravnom fakultetu, a onda i na još nekoliko drugih. Najsvežija bruka, ali najbliža njegovom snu o razbijanju blokada, događa se upravo ove nedelje, u noći između ponedeljka i utorka, kad maskirani batinaši upadaju na Državni univerzitet u Novom Pazaru i izbacuju studente i studentkinje.

MINISTARSTVO ZA RAD I OTPUŠTANJA

Milica Đurđević Stamenkovski, ministarka za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, nije često u javnosti kao, uostalom, ni ostatak vlade. Bar je nema lično da da neku izjavu, intervju, gostuje u nekom TV studiju. No, duhom je vrlo prisutna, pogotovo kad nekom treba upropastiti život. Najveći uspeh ovog ministarstva je to što je 23. jula potvrdilo otkaz Goranu Perišiću, jednom od sindikalnih lidera u EPS-u tako što je poništilo ranije rešenje inspektora rada u njegovom slučaju.

Istovremeno je ministarka Đurđević Stamenkovski odbila Perišićev zahtev za poništavanje odluke o otkazu. Perišić, koji je radio u EPS-u u Lazarevcu, dobio je otkaz 21. februara 2025. godine pošto je javno ukazivao na nepravilnosti i sumnje na zloupotrebe unutar ovog javnog preduzeća poput sumnjivih javnih nabavki, na nepotizam i zloupotrebu službenih ovlašćenja u okviru lokalne poslovne jedinice EPS-a.

Još jedan slučaj iz oblasti radnih prava privukao je pažnju javnosti samo prošlog meseca. Viša medicinska sestra Tijana Bikar Jaćimović nije ni stigla da se vrati na svoje radno mesto po presudi Osnovnog suda u Pančevu, a uprava Doma zdravlja joj je poslala novi aneks ugovora o radu kojim je ponovo šalju u ambulantu u Dolovu. Dakle, Tijana Bikar Jaćimović je sa mesta šefa socijalne medicine u Domu zdravlja Pančevo premeštena u Dolovo, selo udaljeno oko 30 kilometara od grada, na radno mesto medicinske sestre. Uz to joj je smanjena i plata oduzimanjem koeficijenta za rukovodeće radno mesto.

Osnovni sud u Pančevu je 1. jula ovaj aneks poništio kao nezakonit. Međutim, Jaćimovićeva nije stigla da se vrati sa bolovanja na posao, a već joj je iz Doma zdravlja stigao novi aneks sa određenim izmenama, ali istom destinacijom – Dolovo i manjom platom zbog gubitka rukovodećeg položaja. Sada je čeka novi krug tužbi, suđenja, pakla… Sve zbog podrške studentskim protestima.

foto: vladimir šporčić / tanjug

MINISTARTSVO ZA GLAVU U TORBI

Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Aleksandra Sofronijević mogla je da bude neko kome bi javnost još i progledala kroz prste. Doći na to mesto nakon hapšenja i pritvora prethodnika, optuženog zbog pada nadstrešnice, nije lako. To jest, ne bi trebalo da bude. Ipak, ministarka Sofronijević imala je svoj momenat dostignuća na potezu Pakovraće–Požega zbog otvaranja te deonice autoputa i pripadajućeg tunela Munjino brdo.

Da li taj deo puta, kao ni tunel, nemaju sve dozvole, ne moramo da se pitamo – nemaju jer je Vlada suspendovala Uredbu o bezbednosti tunela samo da bi svečano otvorila tu deonicu. Ministarka se, istina, prošetala po režimu bliskim medijima i uveravala građane da je sve bezbedno. Ipak, nije joj pomoglo to što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić kao nevažnu ocenio činjenicu da se brdo pomera za 0,1 milimetar. Štaviše, uneo je dodatno uznemirenje u javnost. Nije pomogla ni naknadno doneta odluka da medicinske ekipe iz Čačka dežuraju u blizini tunela. A tek je odmoglo to što od otvaranja pre nekoliko nedelja, tunel svaki čas biva zatvoren zbog “manjih radova”.

Posle pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, očekivao bi čovek da vlast bude opreznija, da sve radi po zakonu i pravilnicima do poslednjeg zareza. Ali, to se nije desilo. Oni se ne mogu promeniti, koliko god se smenjivali na funkcijama. Nemogućnost promene je duboko ukorenjena jer sad već imamo nebrojeno dokaza za to, o svemu odlučuje predsednik Srbije. Posao ministara je samo da sve to sprovode na posebno svirep i podmukao način.

RESOR: ZGARIŠTE

Jedna od karakteristika ovog sastava Vlade Srbije je da čak i oni koji pomno prate domaću političku scenu ne znaju ko su ministri pojedinih važnih resora. Jedan takav je Dragan Glamočić, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Nedavno je dospeo u centar pažnje, ali – telefonom. Nakon velikih požara koji su zahvatili jug Srbije, predsednik Vučić je išao u obilazak zgarišta. Ljudi su se žalili na to koliku im je štetu nanela vatra, a on je telefonom pozvao Glamočića i pred kamerama “zagrmeo” da se građanima nadoknadi šteta. Bilo bi komično da to nije ova vlast i ovaj predsednik; da pre toga lokalni moćnici nisu odbili da pomognu građanima jer, kažu, nisu glasali za njih; da studenti u blokadi koji su otišli da pomažu nisu kasnije javili kako su građani ucenjeni – ako prime pomoć od studenata, nek ne računaju na pomoć države.

I tako, za sto dana svog mandata Dragan Glamočić od uspeha ima to što ga je predsednik zvao telefonom. Sve ostalo je pepeo i dim.

MINISTARSTVA ZA BORANIJU

Za prvih sto dana, nijedno se ministarstvo nije istaklo ni po čemu dobrom. No, ima onih koji su uspeli da se ne istaknu nikako. Na primer, Bratislav Gašić je najveće iznenađenje po tom pitanju, jer mu ispadi i gafovi idu od ruke. Ali, eto, u resoru odbrane nije bilo većih skandala. Doduše, Gašić je “stara kuka” u ministrovanju (bilo čega), pa zato i nije interesantno baviti se njime u kontekstu ovih sto dana.

Slično je i sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarem. Njegovo političko delovanje je standardno zastrašujuće već punih 13 godina, a sve i da mu izvučemo neki skandal od nedavno, ništa neće nadmašiti to što je medijima odavao zdravstvene podatke građana 2013. ili to što su pojedini mediji 2015. godine objavili da je uspešno dočekao bebu koja je helikopterom prebacivana iz Novog Pazara u Beograd. Epilog znamo: taj je helikopter pao i nisu preživeli ni beba, ni lekari, ni članovi posade.

Osim Gašića, koji je neka vrsta džokera, spreman da preuzme bilo koji resor, tu nam je i Nikola Selaković. Krenuo je od pravosuđa, a završio u kulturi. U tom resoru tek vlada partokratija, a najnovija osveta umetnicima za podršku studentima jeste imenovanje Dragoslava Bokana za predsednika UO Narodnog pozorišta. Ministar Selaković nijednom se nije oglasio povodom gaženja članova Beogradske filharmonije tokom petnaestominutne tišine na Studentskom trgu.

A tu nam je i Vladan Glišić, ministar za javna ulaganja. Od uspeha, pribeležio je izjavu da je celog života “privlačio lepe žene”, kao i otkriće KRIK-a da njegova bivša partnerka poseduje tri stana, od kojih ona sama zna da ima samo jedan. No, nemojmo zaboraviti da je Glišić, ministar i u prethodnoj vladi, bio čovek na zadatku: da targetira, vređa i obeleži rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića kao “lice zla”, “vođu blokadera” i da tako započne progon akademske zajednice.

Tatjana Macura, ministarka bez portfelja, u poslednje vreme praktikuje da se drži po strani. U julu su se u Srbiji za 24 sata dogodila dva femicida, pa je Macura uspela da se istakne. Kod kritike njenog rada valja biti oprezan jer je sklona da svaku reč kritike proglasi nasiljem koje trpi. Stoga, da ne ispadnemo nasilni, ovde nije reč o njoj nego o njenim postupcima i njenom radu.

Ova ministarka je izdala saopštenje povodom ta dva femicida. Upozorila je da je nasilje ozbiljan problem i najveći deo saopštenja posvetila jednoj poruci, formulisanoj na više načina: da žene treba da prijave nasilje. Dakle, povodom dva femicida u istom danu, kabinet je pozvao sve žene koje trpe bilo koji oblik nasilja da ne ćute i da se obrate policiji, centrima za socijalni rad, tužilaštvu, navodi se u saopštenju Ministarstva. Pozvali su i građane i porodice da – prijave. Istina, najavljene su neke izmene zakona koje bi proširile okrug delovanja institucija.

Problem sa ovakvim saopštenjem je višeslojan. Prvo, veliki broj femicida u Srbiji desi se nakon što je žena već prijavljivala nasilje, a nasilnik sankcionisan. Drugo, niko više ne sumnja u kvalitet zakona u oblasti zaštite žena od nasilja: oni su dobri, primena je problem. Svakako, Macura nastavlja praksu svojih prethodnica i prethodnika – šta god da se desi, sistem nije zakazao. Iako, kad god se, zbog ubistava žena, sprovede vanredni nadzor neke institucije, ispostavi se da je sistem i te kako zakazao, ne jednom, nego da je uporno zakazivao.

MINISTAR KOJI ŽELI DA UČI

Boris Bratina preuzeo je resor informisanja uz izjavu da mora mnogo materijala da pročita kako bi znao u šta ulazi. Izgleda da još čita. Iako je centralni i najkritičniji događaj na medijskoj sceni celog proleća i leta sporni izbor članova Saveta REM-a, ministar o tome ni mukajet. Druga stvar koja se periodično ponavlja, pa i u ovih sto dana, jesu napadi na novinare, pa i pretnje čitavim medijskim kućama, poput pisma upućenog Televiziji N1.

Pritiske nižeg intenziteta više i ne brojimo, ali podsetimo da su “Studenti koji žele da uče” još u aprilu poslali neku suludu “opomenu pred pretnju” (nema smislenijeg naziva za taj uradak) u kom prete tužbama svakom ko kritikuje Aleksandra Vučića. Pisamce je dobila i redakcija “Vremena”. Kako to predsednik nije podložan javnoj kritici, ne znamo. Da znamo, ne bismo bili nezavisan medij.

A kad smo kod nezavisnosti, u Bratininom sektoru imamo potpuno podivljalu prorežimsku propagandnu mašineriju, koja svakodnevno ka neistomišljenicima odašilje želje za potpunim uništenjem. To čini nemogućim bilo kakav dijalog. Jer, kako voditi civilizovan dijalog sa nekim ko u programu uživo izbacuje trideset uvreda po minutu. I kako voditi dijalog s nekim ko je, bar po onome što je na sudu rečeno, motivisao jednu psihički nestabilnu ženu da nasrne nožem na dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu Nataliju Jovanović. Da, žena koja je napala Nataliju Jovanović na sudu je rekla da ima psihičkih problema, da tog jutra nije uzela terapiju, a da je danima pratila TV Informer. Dodatno, zbog svega što je slušala tamo, pomislila je da su joj deca i unuci neprijatelji jer podržavaju proteste.

Naravno, nije sve što ovih meseci sagledavamo i osvešćujemo odgovornost samo ovog sastava vlade. Ali, oni su neupitno kontinuitet politike koja dovodi do ovakvih zloupotreba, manipulacija i, u krajnjoj liniji, neopisivo strašnih pojedinačnih sudbina.

POSLEDNJA VLADA

Dan po dan, nakrcaše oni sto dana. Nakupiće možda i dvesta i trista. Ali, da im je lako – nije. Osim što su u pitanju ljudi zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, ujedno, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. To su ljudi koji ne mogu u Knjaževcu da obeleže sto dana rada, a da ih ne čuva Žandarmerija. To su ljudi koji se po zemlji u kojoj su ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika. Sastaju se sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. Teško je zamisliti da u svemu ovome uživaju. Zato, oni jesu poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru.